Наш, српски, најновији месија, почаствовао нас је новогодишњом посланицом, скромно ословљеном „ауторски текст“.

Хвала му на том чину. Заиста, без ироније, без цинизма, без хумора! Хвала му. Ко има памети над овим текстом најзад ће прогледати, ко нема нека се ослони на онога ко је има, нек га потражи и међу пријатељима, али и међу њиховим пријатељима.

Посланица је писана за римокатоличку па тиме и за протестантску Нову годину. (Не односи се на оне који су изашли на улице да протествују.) А аутор је Александар Вучић, председник владе Републике Србије.

Дакле, није то упућено Србима који то желе да буду и остану, него онима који су већ једном ногом, и по празницима, увелико тамо негде на Западу, куда све више одлази млади свет управо подстицан и владалачком делатношћу нашег врлог председника владе, као да ће сутра избори, како каже његова десна рука, вештачко плаве косе, понекад блајхане.

Да је хер президент у избору Нове године начисто омануо, окренут модерним, практичним, савременим токовима казује чињеница да се није равнао по постојећој копији Соломоновог храма у Сао Паолу, где ће се, ако већ није, установити нова ера човечанства, са највећим хуманистом у историји људског рода. А та ствар је чак и изнад екуменизма. Живи били, то и остали, па видели. То ће бити нешто несравниво велико. Хуманиста коме ће поклонити сви владари света.

У тексту, онако унакрст човек када прошета њиме, наш дрчни председник владе, као Шваба тралала дрнда: „протестантска етика“, па „протестантска етика“, а онда мало зачини, марксистички, може бити по докторату грађанке Весне Пешић, „радити, радити и само радити“. Недостаје му оно о 24 сата подељена на осмице, за сан, рад и одмор. Дакле, месија наш добро зна свој месијански посао.

Следеће, из даљег пабирчења унакрст, поново и поново заповеда мењање свести, из оног српског, митоманског, наказног, дивљег, простачког и ратоборног, у миротворног, цивилизованог и вредног човека протестантског.

У тим оквирима, марксисти су обећавали, то грађанка Весна Пешић, веома добро зна, да ће створити новог човека, по истом калупу, с тим што ће му најпре одузети све, земљу, иметак, порекло, прошлост… а успут, да би живео у благостању, као у Земљи лотофага, земљи наркомана, где је човек подмирен у свим нагонима (науком установљено), спариће, на пример, краву и козу, пшеницу и лубеницу, демократија ће бити на високом нивоу, људска права исто…  а хране ће бити за све што се данас са црним слутњама остварује под геслом ГМО.

Не могу више да шетам унакрст по тексту. Превелику пажњу му дајем. И са уткане сметености и разастртог кошмара и чудовишног хаоса изазива ми гађење. Мноштво навода, исказа, цитата, имена а ни једног поткрепљења, сувислог образлагања, разложног развијања мисли – као у кафанском монологу хроничног алкоса који се лечи од кокаина. Као када Максим лупета по дивизији, или када је Жика Обретковић мудровао код покојног Мини Макса.

Мука ми је и гнушам се целог тог текста, који кључа од небулоза, од разметања лажним знањима и још лажнијим упутствима, несувислостима и будалаштинама, кретенизмима и идиотлуцима, опскурним именима и малоумностима…  Само ћу рећи, шта год хер председник владе мислио о протестантској етици, видим да од силне заљубљености у себе и њој следствене неспособности да схвати да је мањи од магарца који трпељимо може да понесе и више од 200 кила брашна, и не зна шта је та чувена, та славна протестанстка етика. Он као да је пао са Марса.

Доказ следи. У последњих сто година Немачка, која је колевка те етике, у Првом светском рату кренула је да згази Србе и Србију, шта год ко од српске етике Србији приписивао. Србија није претила Немачкој, нити је угрожавала њену државу а још мање њене грађане. Чак је настојала да има веома коректне и обострано корисне односе. После рата Немачка је испушила а остали су трагови њене етике: злочин, злочин, злочин и злочин.

И пази сад те етике: сведочи Црњански. Када су у времена мира, после тог рата, уравнотежени међудржавни односи, нека кобасичарска немачка делегација пожеле да види ратнике који су Немачку поразили. На брзу руку у Мачви власт искупи сељаке ратнике, у гуњевима, опанцима, са мотикама, и у мирису својих ораница, и када их је та немачка горда и охола и осиона делегација гледала, није веровала својим очима. И чија је етика сада животнија, господине дрчни председниче владе.

Следећи наступ етике маде ин Дојчланд  следи у Другом светском рату. Поново Срби нису претили Немачкој, јесте да су њеног Хитлера заврнули за један ненародни пакт, али због тога кренути у рат – то може смо немачка етика. И сви знају, али наш дрчни председник владе не зна, један мртав Немац вредео је 100 (стотину) мртвих Срба, а један рањени Немац 50 (педесет) мртвих Срба. И то је протестантска етика, бато и наш мистер председниче владе.

Иста та етика створила је Независну државу Хрватску у којој су Срби уништавани на цивилизацијски потпуно непознат начин, до размера од којих би и холивудски творци хорор фимова добили нападе муке и гађења. Треба ли рећи да то није било непознато немачкој етици. И те како знали су носиоци те етике и чувари лика и дела натчовека, онога који је марширао испред сваког немачког подухвата.

И који данас бестидно иступа усред Србије у лику амбасадора са чудовишним захтевима реваншизма, као да је у својој кући, а не у земљи коју су његови и очеви, и дедови и прадедови обогаћивали протестантском етиком у виду злочина. Не треба заборавити охрабрење немачке етике тада дато Мађарима и Бугарима, да се види као и они имају свој прилог за протестантску етику.

Или да наводим шта је та немачка етика радила по православној Русији, каква су зверства тамо спроводили, или наш дрчни председник владе то не зна, па и није имао воље да се упозна, рецимо, са извештајима са Источног фронта италијанског писца Курциа Малапартеа. Или он, као заљубљеник у дојчланд етикус, Русе гледа по нужности свог алтер ега (који је шеф оном бебастом зализаном Ђинђићевом кабинеташу), као оно на паради, по киши.

А шта мислите колико Срба је „на привремном раду“ у Немачкој, од пада Ранковића па до увођења санкција и поновног немачког демонстрирања своје етике 1999. године. И колико је за то време новца које су Срби тамо зарадили као плата чиновника државе отишло у руке оних који су спровели санкције а колико у руке оних који су наредили бомбардовање Србије 1999. године, и колико је униформи сашивено за оне немачке војнике који данас чувају Шиптаре од дивљих, лењих, неодговорних Срба? И то је етика маде ин Дојчланд.

Али шта је протестантизам, као да с нама тера спрдњу овај наш сер председник, или он као последњи дилетант појма нема шта је етика. А овде није ни час ни место да му се држи предавање о том предмету. Нека он попуњава рупе у свом знању, далеко од људи, а нас Србе нека остави на миру, будући опасан по друштво, по његову безбедност и будућност.

Зашто далеко? Текст „ауторски текст“ је школски пример казивања болесника од болести која се зове шизофренија. И то је оно што позива на узбуну, туче на сва звона и из свих сирена, па ко не чује, уши нека отчепи.

Летимични симптоми шизофреније су: дезорганизовано мишљење (то потврђује ауторски текст); емоционалне потешкоће, недостатак реаговања (бесови на конференцијама за штампу где он држи разговор са самим собом); тешкоће у раду (због чега хер президент виче: већ првог јануара ујутру у 7 бићу на послу); сумануте идеје (Србин уместо шајкаче треба да носи алпску капицу, по могућству са пером – нешто слично оном што је носио хибрдини Кекец, као Брозова пионирка зна грађанка Пешић ко је то).

И сад човек да се запита: како је такав хер и мистер и сер догурао до места оног који кроји капу живота у Србији? Да и ми с њим делимо и његову протестантско-марксистичку љубав према раду, презир према сопственој прошлости, да умишљамо како нигде нема непријатеља Срба, да нам је Тони Блер велики пријатељ…  да с њим делимо његову шизофренију.

Само ми не причајте да је изневерио свог духовног ћаћу Војислава Шешеља, или  да је вероломно оставио своју изворну странку, а успут испразнио страначку касу, заједно са Томом Николићем! Па Шешељ њега никад није узимао за збиљу. И ко би га и узимао кад он није разликовао руску од српске заставе, док му ћаћа Шешељ није одбрусио: „Идиоте, маолумни, само обрни српску заставу и ето ти руске“.

Будући да шизофренија не гарантује најбоље памћење, тешко да ће се хер премијер тога сетити.

Кључ сваког успона међу људима, у овом свету, палом свету, увек је преко других људи. Слава долази не на лутрији, као и ни моћ, још мање до власти да се стиже из  бубња. Колико присталица, толико власти.

Додуше у јадној и западним амбасадама унесрећеној Србији имамо и фактор Запада. И никог ту не занима, ич ни црног под ноктом, ни част, ни честитост, ни поштење, ни уважење, ни обзир… ништа од оног чиме су се красили старовремски Срби, исковани на косовској етици.

Дакле, наш сер президент своју моћ дугује Србима у Србији – а не госн екселенцији Американцу који не поштује свог домаћина, Србију. А ја питам те његове дародавце своје воље овом мистер президенту, знају ли они где је место њему, сад кад је на видело избило сазнање да је он ипак патолошки случај.

То исто питам и Жељка Цвијановић, уредника Новог Стандарда, новина само на интернету, кад је ономад онако лепо одбио да објави мој текст о злогуком делању овог хер президента при установљавању култа смрти, са објашњењем које је више него подастирање своје воље под ципеле овог мистера премијера.

За нашег врлог президента препорука је:  одлази с власти док је време, може се десити да се покајеш што то ниси учинио после ове римокатоличко-протестантске посланице.

Срђан Воларевић / Васељенска ТВ

www.vaseljenska.com/misljenja/zeljko-cvijanovicu-ovom-coveku-i-ti-si-bivao-oslonac-i-snaga/

Прочитај без интернета:
10 гласовa