Пише: Горан Киковић, историчар

Морамо се сјетити да је, прије 16 година, почела НАТО агресија на Србију и Црну Гору, током које је погинуло 3 500 људи, од чега око 2000 цивила. Три мјесеца су рушене болнице, вјерски објекти, мостови, хидроелектране, медијске куће, а штета је процијењена на преко 100 милијарди долара.

НАТО је у овој агресији користио убојна средства са осиромашеним уранијумом, које су забрањене свим важећим међународним конвенцијама. Овај брутални удар на тадашњу СРЈ извршен је уз флагрантно кршење међународног права и без одобрења Савјета безбједности, а посљедица оваквих активности су каснији погром над Србима из марта 2004. године, разбијање заједничке државе Србије и Црне Горе и признање лажне државе Косово.

Наши патриотски опредијељени грађани, као припадници Војске СР Југославије, активно су учествовали у одбрани отаџбине. Са друге стране, у Црној Гори је било и оних, предвођених ДПС-ом и Милом Ђукановићем, који не само да се нијесу одазвали позиву да бране своју земљу, него су чинили све да отежају функционисање и дјеловање наше војске. Подсјећамо да је предсједник ДПС-а био члан Врховног савјета одбране који је на сједници тога Савјета децембра 1998. године гласао за одлуку да се у случају агресије на СРЈ држава брани свим средствима, а након напада 24. марта наредне године отворено прешао на страну агресора. То се у свим демократским земљама сматра велеиздајом, а поготово сама чињеница да је одлазио у штаб агресора у Бриселу носећи очигледно важну документацију која је послужила агресору да број жртава буде већи. Незамисливо је да, рецимо, британска краљица, њемачка канцеларка или француски предсједник издају своје земље и стану на страну окупатора.

Са пијететом се сјећамо свих жртава НАТО агресије и подсјећамо да је прва жртва пала у Црној Гори, у даниловградској касарни. Управо један од главних разлога зашто су грађани против учлањења у овај офанзивни војни савез је ова агресија, као и бруталност посљедица. Приучени и добро плаћени промотери НАТО-а, који би да нас прикључе НАТО-у, сигурно неће успјети да из Црне Горе избришу сјећање на оне који су страдали током три мјесеца агресије, од Даниловграда до Мурине.

Ти миротворци и демократе убили су: Бојану Тошовић из Мердара од 11 мјесеци, Милицу Ракић од 3 г. док је сједела на ноши и припремала се за спавање, Бранимира Стојановића од 6 г. на мосту у грделичкој клисури, Ирену Митић од 15 г., Милицу Стојановић 12 г., Далибора Тасића 14 г. из Врања, затим Миљану и Владимира Милића, брата и сестру, те њиховог комшију Миомира Миленовића, док су чували овце у Чубриним ливадама. НАТО је убио Оливеру Максимовић и Јулију Брудар и њиховог друга Мирослава Кнежевића из Мурине. Само што су започели живот. Овај списак невиних дјечјих жртава је огроман само са простора Србије и Црне Горе. Замислите спискове оваких дјечјих судбина из Ирака, Авганистана, Либије, Нигерије и цијеле Африке и јужне Америке. Који то циљеви оправдавају њихово страдање. И највећи заговорници НАТО интеграција Црне Горе тешко ће наћи оправдање за ово.

Морао сам овај став да започнем емотивном причом, јер је она један од главних разлога што сам ја експлицитно против тога да Црна Гора буде члан НАТО савеза. Наиме, наш став је да о прикључењу Црне Горе НАТО-у треба да одлуче грађани на слободном референдуму. Поред наведеног, има још разлога да имамо овако исказани став.

Зашто сам за савез са Русијом?

У својој дугој историји Црна Гора је била увијек захвална Русији за помоћ. Никада Црна Гора није припадала неком војно-политичком савезу који је био непријетељски расположен према Русији. У контексту овога интересантна је изјава предсједника РусијеВладимира Владимировича Путина: “Мале земље у НАТО нико не пита за мишљење, него се доносе одлуке које су по жељи моћних чланица. Евентуална одлука о размјештању ракета на територије новопримљених земаља у НАТО била би пријетња за безбедност Русије и она би била приморана да предузме војне мјере како би отклонила ту војну пријетњу. Не против земље на чијој су територији ракете, него против ракета“ . Каква би историјска срамота била да заратимо са Русијом! Не би било Црне Горе без помоћи братске Русије. Па зар да са Русијом – заратимо! Мало ли нам је све муке, па нам је потребан и овакав ризик?

Последње ријечи Митрополита Петра I Петровића његовом насљеднику Петру II Петровићу Његошу су биле “моли се Богу и држ` се Русије“. Занимљиво је подсјетити и на аманет Светог Петра Цетињског, који је на самртном часу бацио анатему на све који не вјерују у његове последње ријечи и препоруке и на онога који “не би све тако послушао“.

“Ако би се ко нашао у народу нашему да не пријми ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирскиј или духовниј, ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог дâ и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се који из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нâда на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило! Свијема, пак, добријема, вјернијема и који гођ ово моје потоње писмо послушају и саверше да буде најусердније моје отеческо и Архијерејско благословеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин.“

Да ли ће ова клетва и анатема сустићи прекршиоца – остаје да се види? Међутим, након отцјепљења од Србије и признања лажне државе “Косово“ званична Црна Гора је починила још једну историјску издају: увела је санкције братској Русији. Црна Гора је заједно са Албанијом, Андором, Луксембургом, Исландом и Молдавијом, све у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, усвојила европске санкције према Русији, које укључују забрану путовања и замрзавање рачунâ низу руских и кримских функционера. Овим актом вјековно пријатељство и братство између Црне Горе и Русије трпи највеће искушење у историји, а евроатлантска Црна Гора заборавља да ју је Русија помагала двеста година односно од 1711. до 1916. године. То најбоље потврђује књига “Црногорске финансије“ др Мирчете Ђуровића, гдје је аутор описао како је Русија и војно и финансијски 200 година помагала Црну Гору, закључивши “да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе“.

www.in4s.net/index.php/protiv-sam-nato-pakta-ali-nijesam-ni-za-vojnu-neutralnost/

Прочитај без интернета:
1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ