ДИРЕКТОР ГАЛУПА И ЕКОНОМСКИ САВЕТНИК АМЕРИЧКИХ ПРЕДСЕДНИКА ЗВОНЕ НА УЗБУНУ

Џим Клифтон

  • Број Американаца који су се пријавили за бесплатан ваучер за исхрану у јавним кухињама, порастао је за раније незамисливих 40% – са 32.889.000 на 45.874.000. До краја ове године, педесет милиона становника најбогатије економије на планети ће размислити о тражењу државне бесплатне хране за сиромашне породице
  •  Проценат Американаца који живе испод линије сиромаштва повећан је, према последњем попису становништва, са 14,8% у 2014. години за још 3,5 процената. Из истог разлога пао је просечан приход америчког домаћинстава: са 54.925 на 53.657 долара годишње
  • Удео радно способних Американаца, који на овај или онај начин стварају БДП земље – током Обамине владавине се смањио са 65,7% на 62,9%. А то је најнижа вредност за последњих четрдесет година – од марта 1978. године
  • Догађаји у Балтимору и Фергусону су открили чињеницу да су многи од демонстраната одрасли у породицама у којима током три генерације ниједан од чланова није радио ни дана. Генерације у тим породицама су живеле на рачун државне помоћи, многобројних погодности и на боновима за храну

Пише: Александар ШПУНТ

          КРАЈЕМ прошле недеље, два највећа истраживачa америчког друштва – Џим Клифтон, директор корпорације Галуп, глобалног лидера у области статистике и социолошких истраживања, и Роберт Волф, економски саветник америчких председника (једно време био саветник и Барака Обаме) – представили су у Вашингтону заједнички извештај, у којем су изнели реалне резултате економске политике садашње администрације у протекла два мандата.

          Усред хистерије изборне кампање, суви, аскетски стил документа био је као вода пљуснута не само по актуелном шефу државе (Обами), него и по свим председничким кандидатима. Без изузетка.

          Клифтон и Волф нису тежили да разоткрију Обамине лажи о економским успесима његове владавине. Нису подилазили ни економском програму „социјалисте“ Сандерса, ни „олигарха“ Трампа. Они уопште нису говарили како би следећи амерички председник требало да гради америчку економију.

          Они су једноставно и хладно рекли са чиме ће се он суочити, када првог радног дана седне у фотељу у Овалном кабинету.

          Дакле, главно достигнуће које себи приписује Обамина администрација је – смањење нивоа незапослености. Од његовог ступања на дужност 20. јануар 2009. па до марта ове године, таj проценат се смањио са 7,8% на 4,9% – импресиван пад од 37,2% од почетне вредности.

          Клифтон и Волф не оспоравају ову статистику.

          Они једноставно указују на то да се такозвани ниво учешћа у радној снази (тј. удео радно способних Американаца, који на овај или онај начин стварају БДП земље) током овог периода смањио са 65,7% на 62,9%. Ово је најнижа вредност у последњих четрдесет година – од марта 1978. године.

          Америчка нација се брзо и неповратно претвара у нацију социјалних корисника и то – не само пензионера.

          Догађаји у Балтимору и Фергусону су открили чињеницу да су многи од демонстраната одрасли у породицама у којима током три генерације ниједан од чланова није радио ни дана. Генерације у тим породицама су живеле на рачун државне помоћи, многобројних погодности и на боновима за храну, веома распрострањеним у САД, бесплатним јавним службама и другим облицима „државних пензија“, које је америчка влада четрдесет година исплаћивала онима, које није могла или није хтела да социјализује.

          Живели су они тако четрдесет година. Али, тек за време Обаме, ова појава је достигла демографски значајне размере.

          Управо ову чињеницу, раст издржаваног слоја до демографски значајних размера, Клифтон и Волф стављају у центар своје анализе економских резултата владавине Барака Обаме.

          Пре свега, социјална давања су и даље систем који је подешен на минимум, довољан само за испуштање социјалне паре. Стога је, указују истраживачи, проценат Американаца који живе испод линије сиромаштва повећан, према последњем попису становништва, са 14,8% у 2014. години – за још 3,5 процената.

          Из истог разлога пао је просечан приход америчког домаћинстава: са 54.925 на 53.657 долара годишње. Пад, на први поглед, није велики – око 4% – међутим то су она четири процента, који породице нису појеле и нису трошиле у домаћинству, већ одлагале „за развој“: за колеџ деци, за нови аутомат са соковима у својој продавници, за куповину још једног пикапа за испоруку, и слично.

          Овај закључак јасно илуструје следећа црифра коју наводе Клифтон и Волф: број оних, који су се пријавили за бесплатан ваучер за исхрану у јавним кухињама, порастао је за раније незамисливих, 40% – са 32.889.000 на 45.874.000. До краја ове године, педесет милиона становника најбогатије економије на планети ће размислити о тражењу државне бесплатне хране за сиромашне породице.

          Повећање у периоду владавине Барака Обаме удела породица, чији буџет генерацијама зависи од јасала државе, утиче на оно што је одувек била главна предност америчке нације – иницијативу и предузетништво.

          „Први пут у тридесет пет година, бизнис у Америци умире више него што се рађа … Амерички бизнис једноставно одумире …“ – приметио је Џим Клифтон приликом представљања извештаја у специјалном програму ТВ канала CNN. „…Пре доласка администрације [Барака Обаме], током једне године затварано је око 100.000 старт-уп послова… Али, то никог није забрињавало, ризик инвеститора, као и динамика раста броја предузећа била је позитивна… Али, за време ове администрације добили смо минус од 70 000 предузећа годишње… „- додао је Клифтон.

          Конкурентско окружење у САД није постало суровије, кредити нису постали мање доступни, закони су постали чак либералнији за нове предузетнике, наводеКлифтон и Волф. Спољни фактори погодују појави нових предузећа.

          И она се појављују – у Израелу, Индији, Русији, и наравно, у Кини. Али, не у Америци. Предузимљиви Американац за време Обаме уступио је место Американцу просјаку.

          А такав феномен, наводи Клифтон, није забележен не смао у протеклих четрдесет година – него никад. Клифтона озбиљно брине то што „… предузетништво бележи такав пад први пут у целој историји земље, још од момента када је америчка влада почела статистичко мерење овог показатеља… Када слободно предузетништво умире, Америка умире заједно са њим…“ – ова фраза Џима Клифтона је дигла у ваздух америчке медије.

          Клифтона и Волфа нису забишли ни друга достигнућа која се књиже Обаминој администрацији, укључујући раст националног БДП-а.

          Њих двојица не оспоравају да је у годинама након рецесије, која је завршена у другом кварталу 2009. године, реални амерички БДП порастао укупно за 14,5%, или на годишњем нивоу, за 2,1%.

          Међутим, наводе да је америчка економија циклична и указују да би било добро погледати, како је она излазила из рецесије у време других председника, којима је такође запало да воде земљу у кризним периодима. Тек тада можемо јасно сагледати улогу Барака Обаме.

          „… Други периоди посткризног раста, почевши од 1960. године, бележили су два пута већи просечни раст – за 28,4% (по годишњој стопи од 3,9%) за исти период од 26 квартала… Реган је својом познатом реганомиком донео је реални раст БДП-а од укупно 35%, или по годишњој стопи од 4,7%“. Неумољива статистика показује да је Барак Обама најгоре од свих  председника за протеклих 70 година успео да искористити погодности цикличног опоравка америчке економије после кризе.

          Ето зашто су закључци Клифтона и Волфа пореметили дневни ред целе изборне кампање у Сједињеним Државама. Једна је ствар – говорити „ево ја ћу доћи у Белу кућу, и Америка ће одмах оживети“. А сасвим друга – видети, какаву Америку и, што је још важније, какве Американце оставља Обама свом наследнику и знати шта треба чинити.

          Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/globotpor/alter-america/klifton-prvi-put-za-35-poslednjih-godina-biznis-u-americi-umire-vise-nego-sto-se-radja

3 гласa