Поштовани читаоци, прича коју ћете прочитати је о догађају који је ево пуне две деценије, под велом војне и државне тајне, скриван од јавности. Реч је о хрватском Збору народне гарде, формираном као оружана паравојна формација 25.маја 1991. године, а два месеца касније, 25. јула исте године, десеткованом у Одмаралишту осијечког водовода у Даљу. Ово сведочење је записао пуковник у пензији Радисав Ристић, бивши начелник Службе за информисање у ОС СФРЈ.

***

рр

У Републици Хрватској медији су, током маја месеца, помпезно најављивали и обележили „25. обљетницу устроја језгра хрватске војске“. Реч је о 25. мају 1991. године када је на терену Ногометног клуба „Загреб“ формиран Збор народне гарде (ЗНГ) – у то време једне од паравојних формација на просторима бивше СФРЈ. Тог је дана Фрањо Туђман, у својству „предсједника Републике Хрватске и Врховног заповједника“, како извештавају хрватски „тисак“ и електронски медији, „извршио смотру постројбе ЗНГ и представницима бригада уручио заставе“. Дан када је формирана ова паравојна јединица, слави се данас у Хрватској као Дан оружаних снага Републике Хрватске и, истовремено, као Дан хрватске копнене војске.

Непосредно после формирања, током јуна месеца, ЗНГ је упућен на леву обалу Дунава у Источној Славонији, а целокупни састав смештен у Одмаралишту осијечког водовода у Даљу. Мада је ту, практично, завршен борбени пут многих припадника те паравојне јединице, начин на који је десеткована, остао је обавијен велом тајне до данашњих дана. И док је двеиподеценијски мук међу хрватским политичарима и медијима потпуно схватљив, остаје несхватљиво што им се у то време придружио и војни врх ЈНА, а касније и наследници у војскама СРЈ, Србије и Црне Горе и Србије. А ево истините приче о десетковању ЗНГ и медијском рату који је ЈНА водила, и изгубила, у надметању са сецеонистима из Словеније и Хрватске.

Сви медијски потези које су током грађанског рата 1991. године предузимали Словенци, веома брзо су налазили пут до светских медија. Они су, у складу са дотле устаљеном праксом, кривицу за све што се у то време дешавало на просторима дежеле пребацивали на Југословенску народну армију (ЈНА) и Републику Србију. Свет је, у недостатку других информација, словеначке “истине” прихватао здраво за готово, пружајући им моралну, политичку и материјалну подршку да истрају у борби за “слободу” и “демократију”. Војни врх у Београду је за то време и даље ратовао саопштењима намењеним армијској и делу југословенске јавности – углавном у Србији, Црној Гори и још увек у Македонији. У осталим деловима земље, Словенији, Хрватској и све више и у Босни и Херцеговини, медији су их углавном игнорисали. Инострана јавност је била још увек далеки сан Службе за информисање јавности о ОС СФРЈ, која је, због таквог стања на информативном плану, из дана у дана губила на некадашњем угледу.

Slovenija 1991. ubili su vojnike JNA

Упоредо са немилим догађајима у Словенији, ЈНА се и на подручју Хрватске суочавала са многим неугодностима. Осим већ устаљених вербалних напада и медијске сатанизације војске, и на тим просторима су се, према извештајима српских штампаних и електронских медија, одомаћили насртаји на припаднике ЈНА, чланове њихових породица и објекте који су имали сивомаслинасто обележје. Поред неодлучности и пасивности испољених приликом оружаних инцидената према становништву српске националности, војни челници су, на опште запрепашћење, доста олако прелазили и приликом сличних поступака у односу на појединце и јединице оперативне армије. Угрожавање живота припадника армије и уништавање материјалних добара у својини војске, прерасли су, тврдили су војни кругови, у свакодневну појаву у Хрватској.

Млака реаговања осоколила су вођства паравојних формација да отворено, бескрупулозно, атакују на животе војника и старешина. Из Сплита, на пример, стиже извештај да је испред Команде Војнопоморске области убијен из ватреног оружја војник који је дежурао на пријавници. Из истог града, у готово исто време, стижу вести о нападима на војне објекте, о покушајима дављења и линчовања војника… У Славонији, Барањи и западном Срему свакодневно се отвара ватра на војнике који обезбеђују мостове и саобраћајнице, или штите српски живаљ да на време покупи летину. Паравојне формације више и не крију своје присуство, себе називају регуларном, а ЈНА окупаторском војском. И тако, у недоглед, наочиглед војних челника, дивљају хорде, како их дефинiшу медији у Србији, запенушених националиста и повампирених фашиста, којима је неодлучност војног руководства итекако ишла на руку.

Командном и нижем старешинско кадру на терену, који је, захваљујући супериорношћу у поседовању ратне технике, био у стању да брзо и ефикасно разбије паравојску “зенги”, “хосоваца” и “редарственика”, изричито је наређено да се ни по коју цену не смеју упуштати у сукобе. Тиме су оперативцима на терену руке биле практично везане за било какву оружану акцију. То је посебно било изражено у јединицама које су у то време биле стациониране на подручју Бачке, Барање, источне Славоније и западног Срема. Приковане на једном месту трпеле су свакодневно губитке. Јер, уместо да нареде покрет и одлучан напад на паравојне формације, војни челници поново почињу рат профанисаним саопштењима да ће војска “одлучно одговорити”, да ће поступити у складу са “правилима ватрене употребе јединица”, да ће се “жестоко обрачунати са изазивачима и иницијаторима провокација”, да ће… Таква саопштења више нико није узимао озбиљно, јер су толико пута понављана да су све више постајала смешна.

Свака провокација, свака оружана акција против ЈНА, представљала је, готово по правилу, својеврстан сигнал војном руководству да донесе погрешну одлуку. Хрватска страна је, истовремено, дејствовала по људима и објектима војске, а своје оружане акције промовисала у хрватским и страним медијима као борбу против “окупаторске војске”. Суочени са том чињеницом, неки команданти су, увиђајући бесмисленост мирног посматрања погибије својих војника и старешина, свесно кршећи неразумна наређења о забрани отварања ватре, почели жестоко да узвраћају на оружане провокације паравојних формација, наносећи им тешке губитке. Хрвати су о томе, бар што се тиће хрватских политичких и војних челника, као и медија, мудро ћутали, ценећи да ће подаци о великим губицима у људству поразно утицати на сопствену јавност, морал паравојски и оџив “драговољаца”.

28. svibnja 1991. – na stadionu NK Zagreb održana velika smotra ZNG-a

Застрашујући губици паравојних састава

Губици хрватских паравојних формација били су, у неким случајевима, заиста застрашујући. Најупечатљивији је пример десетковање Збора народне гарде , што је уследило само неколико седмица после еуфоричног и спектакуларног промовисања те “елитне” јединице на стадиону Н. К.“Загреб“ у главном граду Хрватске. Та такозвана елитна хрватска јединица, чијој је промоцији учествовао лично Фрањо Туђман, упућена је у источну Славонију и готово цела била смештена у одмаралишту осијечког водовода у Даљу, на десној обали Дунава. Ниједан једини дан није прошао а да припадници те јединице нису, без икаквог повода, даноноћно отварали ватру на припаднике ЈНА који су обезбеђивали мостове и друге објекте на левој обали Дунава.

“Нема дана и ноћи”, прича потпуковник Зоран Марковић, начелник штаба бригаде на чијем је челу био пуковник Енвер Тасо, “да ‘зенге’ не отварају ватру на нас, мада им, ама баш ничим, нисмо давали повода за тако сулуде поступке. Ево и ноћас” (25. јула 1991 – прим Р.Р.), “тачно у 01,52 часова, отворили су снажну стрељачки и минобацачку ватру на наше јединице. Иако имамо стриктно наређење да на ватру одговарамо само у крајњој нужди и селективно, овом приликом смо самоиницијативно узвратили пуном мером”.

Епилог концентричне артиљеријске ватре по објектима одмаралишта у Даљу, у коме се у том тренутку налазило више стотина припадника Збора народне гарде, био је фаталан за “понос јединицу ХЏ”. О ефекту дејства јединице ЈНА по “зенгама” најбоље сведоче панични вапаји ухваћени на фреквенцијама војних радио станица на којима су, кроз плач, допирали следећи гласови:

“…Помоћ, у помоћ! Шаљите хитно помоћ! Има мртвих, много мртвих! Нема преживелих…”

Хрватско руководство је истог дана наредило затварање свих комуникација које воде у Даљ. Нико данима, осим санитетских екипа и “овлашћених часника” није могао ући ни изаћи из овог градића. Судбина Збора народне гарде у Даљу имала је третман најстроже степеноване – државне тајне. Хрвати су, наравно, имали јаке разлоге да од јавности крију дебакл јединице коју је промовисао лично Фрањо Туђман. Али какве је разлоге имало руководство ЈНА у Београду да се солидарише са хрватским руководством и, такође, строго забрани да се овај догађај обелодани. Мобилна ТВ екипа Службе за информисање јавности о ОС СФРЈ која је у то време боравила на том подручју и снимила изјаве пуковника Енвера Тасе и потпуковника Марковића, инсистирала је да се свим домаћим и страним медијима дају подаци и образложе разлози до тада незабележеног дејства јединица ЈНА. Војни врх је, међутим, и то глатко одбио. Био је то још један у низу киксева у оквиру медијског надметања војске и хрватске стране.

Хрватске неистине и лукавства

Хрватска је, уз одговарајућу медијску халабуку, упутила званичан протест Председништву СФРЈ, Савезном извршном већу и Савезном секретаријату за народну одбрану, у коме се, без помињања Даља и Збора народне гарде, захтева поред осталог “да се одмах спречи свака употреба оружја ЈНА против пучанства и снага унутрашњег реда Републике Хрватске”. Употребу оружја од стране ЈНА, при томе, карактеришу “као бруталан и агресиван чин”. Истине ради, међутим, ваља рећи да у дејству по Збору народне гарде у Даљу није страдало ниједно цивилно лице. Употреба оружја “против пучанства”, била је још једна из неисцрпног арсенала неистина којима су се служили Хрвати и с којима су, као више пута до тада, имали прођу у сопственој и иностраној јавности. То потврђује и податак да је сутрадан после разбијања Збора народне гарде, Врховно државно веће Хрватске, поред протеста упућеног институцијама Федерације, издало саопштење у коме се, поред осталог, наводи да се “оклопне, зрачне и артиљеријске јединице Југославенске армије, заједно са терористима укључују у безобзирне нападе на цивиле и рушење хрватских и мађарских села, објеката инфраструктуре и културних споменика…”

Саопштење хрватског Врховништва, мада далеко од истине, преплавило је штампане и електронске медије у земљи и иностранству. Служба за информисање је била у ситуацији да готово тренутно демантује, односно разобличи наведене неистине хрватског Врховништва с обзиром да је управо у то време њена мобилна телевизијска екипа била на просторима где су наводно убијани цивили и рушени разни објекти. Сликом и разговорима са људима из тих места врло лако се на очигледан начин хрватско руководство могло пред светом утерати у лаж. Као и много пута до тада, међутим, из Кабинета Савезног секретаријата за народну одбрану је наложено да се на хрватско саопштење, које је вешто монтираним фотографијама и телевизијском сликом већ обишло свет, одговори путем Тањуга контра саопштењем. Контра саопштење, ма како било добро срочено, није ни приближно имало ефекте као што је то био случај са хрватским, које је, покривано монтираном телевизијском сликом, оставило далеко упечатљивије утиске на јавно мнење у свету.

Пуковник Енвер Тасо, чија је јединица, мотомеханизована бригада, била у то време стационирана на левој обали Дунава, на простору Богојева и Каравукова, говорио је да њему и старешинама осталих оперативних састава, највише сметају војнички нерезонска наређења “крени, стани”! То, по њему, деморалишуће делује и на војнички и старешински састав. Јер, уместо да се снажним налетом веома брзо војнички поразе хрватски нелегални војнички састави, пружена им је могућност да се после првих пораз стабилизују, поново припреме за борбена дејства и без икаквих проблема наоружавају.

“Није ми јасно”, исчуђавао се пуковник Тасо, “која је сврха заустављања у тренуцима када нам се пружа могућност да задамо одлучан ударац хрватским паравојним формацијама”. Додаје , уз то, да је сада, у летњем периоду, најповољнији тренутак да борбена техника без већих проблема савладава славонска и подравска пространства. У јесен, када окиши, и када та техника буде оријентисана искључиво на комуникације, односно пролаз кроз насељена места, свака кућа, сваки зидани објекат, представљаће својеврсно утврђење са кога се успешно може дејствовати по тенковима, оклопним транспортерима, артиљеријским и другим оруђима која се, после јесењих киша, не могу кретати ван постојећих саобраћајница. Сада, у летњем периоду, када се сва та техника може кретати заобилажењем насељених места, “моја бригаде је у стању”, тврди пуковник Енвер Тасо, “да за 48 часова стигне до Загреба”. Нажалост, ЈНА не само да није стигла до Загреба, већ је веома брзо била принуђена да се неорганизовано повлачи од Загреба према источном делу земље.

Напомене аутора

Аутор горњег прилога, налазио се током описаних дешавања на подручју Каравукова, на левој обали Дунава, преко, пута Даља, где су били размештени борбени састави мотомеханизоване бригаде ЈНА. Боравећи на том простору, на челу мобилне ТВ екипе Службе за информисање јавности о ОС, забележио је, пером и камером, многа збивања на том простору, укључујући и разговоре са командантом Е. Тасом о десетковању ЗНГ. Сви ти догађаји остали су, дакле, далеко од очију и ушију јавности, али још увек трају у новинарској бележници аутора и видео материјалима који и данас чаме бункерисани у архиву Војнофилмског центра “Застава филма”. Више покушаја да се текст о страдању ЗНГ објави у време када Хрватска обележава “25. обљетницу устроја језгра хрватске војске”, поједини дневни и недељни штампани медији у Србији, једноставно су игнорисали.

И поред уверења да и хрватском “тиску” не пада на памет објављивање текста о погибији припадника ЗНГ, аутор је, реда ради, прилог проследио Хрватском Фокусу – тједнику за културу, знаност и друштвен питања. И гле чуда! Директор Фокуса Маријан Мајсторовић, излажући се ризику од реаговања јавности, објавио је прилог без икаквог скраћивања у оквиру сталне рубрике Повијести.

 

Радисав РИСТИЋ

facebookreporter.org/2016/07/04/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%BF%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%B2-%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%B4%D0%B5/

Прочитај без интернета:
4 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ