Маринко М. Вучинић

Објављивање резултата поновљених избора на којима је владајућа Српска напредна странка најзад пребацила зацртану изборну норму добијањем више од 55% гласова показало је право лице Александра Вучића, који је прошле недеље без великог одушевљења сачекао резултате избора који су стизали из целе Србије. И не само то, јасно је демонстрирана његова основна политичка тежња – освајање и одржавање апсолутне већине на свим нивоима јер то је главни услов за добијање апсолутне и ничим ограничене власти.

Све испод тога за његово схватање политике, које не укључује разумевање и прихватање демократије као плуралистичког система, слободе говора и критичког дијалога али и поштовање разлика, сматра се као велики неуспех. Јер једино је важно непрестано одржавати победнички дух и победнички изборни талас и што више ширити обухват и просторе неконтролисане моћи. Зато и не изненађује еуфорична и егзалтирана реакција и Александра Вучића приликом објављивања резултата поновљених избора на петнаестак бирачких места која је више приличила вођи навијача него премијеру у оставци.

У свом обраћању присталицама и нашој јавности он једноставно није могао да прикрије своју основну радикалску природу и начин говора, који га је политички обликовао, и да најгрубље и неприлично нападне политичке супарнике. То му и иначе никада није било превише тешко. Ма колико се трудио, он не може да да прикрије свој радикалски начин говора и схватање политике, јер они су у ствари неразлучиви део његовог укупног политичког деловања који се све више своди на вођење непрестане изборне кампање и стварања атмосфере ванредног стања. Без обзира на то што он непрестано понавља да за њега стабилност државе представља светињу.

Проблем је у томе што такав начин политичког деловања добија облике бесомучних медијских кампања које веома брзо прерастају у таблоидно харангирање. Такав начин политичког деловања сигурно не доприноси одржавању политичке и друштвене стабилности, напротив. То се могло препознати у његовом у обраћању те вечери у седишту СНС-а.

„Захваљујем грађанима Србије што су показали да поштују рад, марљивост и резултате а не хајке, неистине и лажи. Зато је данашњи дан један од најважнијих у мојој политичкој каријери. Готово сам заплакао кад сам почео да добијам резултате. Били су безобзирни, лагали су све време и због партијских разлога били спремни да сруше државу. Само нека они наставе, побеђиваћемо их на изборима. Ако хоће, можемо да поновимо изборе, па да дођемо до 60%.“

То је тих магичних 60 процената који су изборна кота која може да обезбеди коначни политички циљ Александра Вучића, а то је стварање услова за успостављање и одржавање апсолутне власти. О томе говори и његова изјава да је био веома тужан што СНС није успео да на локалним изборима освоји Врачар и Стари град (без обзира на то што имају већину у осталим београдским општинама) што не значи да неће употребити сва средства да променае изборну вољу бирача, што су чинили тако упорно и ефикасно у току протеклог мандата у многим локалним самоуправама. Довољно је само погледати понашање напредњачких одборника приликом конституисања локалне Скупштине у Шапцу.

Они једино признају резултате који употпуњују мозаик њихове апсолутне изборне победе свуда и на сваком месту. Али невоља је у томе што тежња за достизањем апсолутне моћи и власти не познаје границе и она се шири док не достигне апсурдне и гротескне размере, што се већ сада може препознати у стварању у великој мери оперетској верзији култа новог великог политичког вође.

Избори су пре свега изузетна прилика за одвијање озбиљне јавне дебате о најважнијим питањима везаним за стратешке правце развоја једног друштва. Али у нашим политичким приликама оваква дебата је немогућ подухват јер председник СНС-а и његови послушни гласоговорници непрестано понављају да у току ове изборне кампање нису чули и приметили ниједну кредибилну, конкретну и озбиљну идеју која се могла чути у наступима представника изборних листа.

Они само желе да се дочепају власти, док напредњаци имају посебну историјску мисију и њима је власт само успутна станица у остваривању њихових месијанских циљева за које мало ко зна шта има је прави смисао и суштина. То је очигледан пример најгрубљег ниподаштавања и самог појма опозиције и њеног деловања у демократском систему.

Зар је могуће да опозиционе снаге нису у стању да пласирају неку јасно видљиву и профилисану политичку, социјалну и економску идеју. Наравно да се то не уклапа у начин како се понаша владајућа коалиција јер њен предводник признаје само само своје бескрајне монологе као облик његове политичке борбе потпомогнут до сада ретко виђеном медијском контролом и монополом. Да парадокс буде изразитији, управо се Александар Вучић непрестано жали да је жртва медијских напада и концентрисане и обједињене мржње, као да су избори и вођење владе његова приватна ствар.

Међутим, сва истраживања показују да СНС заузима 60% нашег медијског простора, а његови медијски наступи су низ монолога без икакве могућности за озбиљан критички дијалог, лишен његових излива самохвалисања и напада на опозицију и ширење радикалског начина обрачунавања са политичким неистомишљеницима. То је само израз тежње да се отвори простор за успостављање апсолутне власти , негирање могућности за стварање политичке алтернативе и појаву све израженијих тенденција ка стварању ауторитарног поретка.

Једно је сигурно и лако препознатљиво. Ови избори су дефинитивно затворили једно поглавље наше политичке историје, и послата је јасна порука да се у мехове старе не може сипати ново вино. У једном свом епиграму Мића Данојлић је на себи својствен начин означио резултате и досеге епохе плишаног преврата.

Почело је лупањем у лонце, шерпе,

И захтевом да се деспот казни

 А свршава се тако што су шерпе

Тањири, тигањи и лонци, празни.

Дошло је време за радикално преиспитивање наше постојеће политичке праксе како у редовима владајуће коалиције( јер ће касније то бити много теже и неизвесније), али још више у странкама тзв. грађанске и патриотске оријентације. Зато на дневни ред наше политике стиже питање које је сада изван корпуса наше нејаке политичке културе: Фундаментално питање одговорности и подношење оставки за катастрофалне изборне резултате.

Тек када се то догоди, моћи ћемо да кажемо да наш политички живот постаје израз поштовања демократских принципа, до тада ћемо имати и даље обнављање и учвршћивање ауторитарног начина владавине, који неминовно ствара култ вође и апсолутне власти, чему смо данас непосредни сведоци.

извор : НСПМ

Прочитај без интернета:
2 гласa