• С аспекта значајног и веома утицајног дела америчке елите, догађа се нешто невероватно: Путин намерава да уништи активу (скупу и потребну активу!) уважене америчке елите, а Обама се смеје пред камерама, прича о томе како је важно „да девојчице иду у школу“ и признаје да САД не могу саме да реше светске проблеме, а такође допушта могућност конструктивне сарадње поводом Сирије са Техераном и Москвом!
  • Да, он је рекао да Асад треба да оде, али свима је јасно да се после уништења Исламске државе Асадова судбина неће решавати у Вашингтону
  • Ако се некоме учинило да је Обама говорио оштро и нешто „показао“ Русији, тај утисак произлази искључиво из неразумевања ситуације
  • Конфронтациона варијанта Обаминог говора звучала би овако: „Русија је непријатељ демократије, земља-агресор, земља-парија. Међународна заједница не може да дозволи тој земљи да се меша у ситуацију у Сирији под изговором борбе против тероризма. Ако Москва и њени савезници покушају да спроведу војну операцију у Сирији, ми и наши савезници ћемо бити принуђени да применимо најодлучније мере политичке, економске и војне природе“
  • У Њујорку је умро и принцип „апсолутне безбедности“ САД који је темељац „Пројекта Новог Америчког Века“ – суперутицајне америчке невладине организације под управом Роберта Кагана, мужа Викторије Нуланд. Управо је доктрина „Новог Америчког Века“ била теоретска база интервенција у Ираку и Либији, обојених револуција и Арапског пролећа. А друг Си је фактички изјавио да никаквог „новог Америчког Века“ више неће бити

        ХАЈДЕ да прво приметимо једноставну ствар која је апсолутно неопходна да би се схватило шта се догодило у Њујорку.

        Кремљ, и то је већ потпуно јасно, намерава да заврши са Исламском државом. То ће решити истовремено неколико руских проблема и дати Русији неколико осетних предности:

        1. Елиминисаћемо терористичку претњу нашој земљи још на удаљеним прилазима. Сваки ИД-овац убијен у Сирији – то је ИД-овац који неће доћи да ратује у Русији;

        2. Очувањем контроле над Сиријом заувек затварамо пројекат гасовода Катар-ЕУ, о којем толико маштају САД. Руска гасна омча на врату Европе остаће на свом месту, и то је веома важно;

        3. Елиминацијом Исламске државе у Сирији и Ираку затворићемо испоруке кријумчарене нафте на светска тржишта која се продаје по дампинг ценама. Само тај један потез вратиће средства уложена у било коју војну операцију против Исламске државе у року од неколико месеци, ако не и неколико недеља;

        4. Русија, остављајући на врату Европе своју гасну омчу, скида са врата ЕУ другу омчу – америчку омчу у виду таласа избеглица, који наводно беже од Исламске државе. Америчке невладине организације, које организују масовни улазак Арапа у ЕУ, мораће да обуставе своју работу, пошто после уништења Исламске државе становнике ЕУ неће бити могуће натерати да примају милионе избеглица, чак и ако им покажу још стотине лажних фотографија с дечијим лешевима;

        5. Русија ће се позиционирати као главни „провајдер безбедности“ на Блиском Истоку. Та позиција скупо кошта у најдословнијем смислу речи, пошто се на Блиском Истоку укрштају главни трговачки путеви планете и тамо се налазе главни извори угљоводоника.

        Путин је својевремено блокирао америчку војну интервенцију у Сирији, а сада практично сам спроводи војну интервенцију у Сирији, и САД ништа ту не могу да ураде. Већ то је довољно да се схвати ко је добио, а ко изгубио партију. САД су покушале да изведу интервенцију, и нису могле. Русија ће, рукама међународне коалиције, изводити интервенцију, а после Путиновог наступа у Њујорку је постало јасно да САД то више неће моћи да спрече. Клипове под точкове ће, наравно, подметати, али да блокира процес – Вашингтон више не може.

Барак Обама

        Ако се некоме учинило да је Обама говорио оштро и нешто „показао“ Русији, тај утисак произлази искључиво из неразумевања ситуације.

        Конфронтациона варијанта говора америчког лидера требало је да звучи овако: „Русија је непријатељ демократије, земља-агресор, земља-парија. Међународна заједница не може да дозволи тој земљи да се меша у ситуацију у Сирији под изговором борбе против тероризма. Русија је претња за свет ЈЕДНАКО КАО и ИСЛАМСКА ДРЖАВА и вирус Ебола, као што сам већ говорио. Ако Москва и њени савезници покушају да спроведу војну операцију у Сирији, ми и наши савезници ћемо бити принуђени да применимо најодлучније мере политичке, економске и војне природе“.

        Е, ово би било конфронтационо.

        Управо то је од Обаме захтевао онај део елите који је спонзорисао и неговао Исламску државу и који се кладио на њу као на главно геополитичко оружје САД у „новом америчком веку“.

        С аспекта значајног и веома утицајног дела америчке елите, догађа се нешто невероватно: Путин намерава да уништи активу (скупу и потребну активу!) уважене америчке елите, а амерички председник се смеје пред камерама, прича о томе како је важно „да девојчице иду у школу“ и признаје да САД не могу саме да реше светске проблеме, а такође допушта могућност конструктивне сарадње поводом Сирије са Техераном и Москвом!

        Да, он је рекао да Асад треба да оде, али сви разумеју да се после уништења Исламске државе Асадова судбина очигледно неће решавати у Вашингтону.

        Замислите да сте купили скуп спортски ауто. Њему је пришао неки Владимир, с бејзбол палицом и очигледном намером да разбије стакла, пробуши гуме и претвори га у старо гвожђе. Црнац-полицајац Бари који је изашао на место овог акта геополитичког вандализма, уместо да пуца, почиње да пије с Владимиром шампањац и разговара о „конструктивној сарадњи“.

        Негодовање америчке елите може се разумети, и у том контексту гневне тираде експерата неоконзервативног канала Fox News, који се жале на „шокантни повратак Русије“ на политички Олимп потпуно су разумљиве.

        Треба схватити да понашање оног дела америчке елите који стоји иза Обаме и који је одбио да иде у директну конфронтацију поводом Сирије није изазвано нападом човекољубља, већ чисто рационалном рачуницом.

        Док се конзервативци, а њих има и међу демократама (Клинтони) и међу републиканцима (Кохови, Кагани), надају да помоћу „контролисаног хаоса“ сатерају сав остали свет у 1993. годину, умеренији део елите (умерене демократе и умерени републиканци) схватају да ће се покушај очувања светске хегемоније, највероватније, завршити губитком не само хегемоније, већ свега.

        Ми фактички видимо покушај повратка у 2010. годину, када су у оквиру G20 постигнути споразуми који су представљали напредак у смислу поделе сфера утицаја и реформе глобалног финансијског система. Колико ће успешан бити тај повратак, зависи од резултата унутрашње борбе елите у САД. О томе ћемо моћи да судимо кроз неколико месеци.

        У оквиру заседања УН и каснијих преговора, забележен је невиђено тврд став Пекинга:

        „Мере борбе против тероризма могу да се предузимају на основу Повеље УН и уз поштовање државног суверенитета и територијалног интегритета, подржавамо деловање Русије у тој сфери“ – истакао је портпарол министарства иностраних послова НР Кине, преноси агенција ТАСС.

Си Ђинпинг

        Подршка поводом Сирије – то је добро, али чак и важнији је конкретан, адресирани шамар америчким неоконзервативцима у говору Си Ђинпинга.

        Његова изјава да је „апсолутна безбедност једне земље“ недостижна – то је стрела одапета у идеологију америчких конзервативаца, који „Апсолутну безбедност“ сматрају главном вредношћу и главним циљем спољне политике чије постизање понекад оправдава свих злочина и кршења међународног права.

        Принцип „апсолутне безбедности“ САД је темељац „Пројекта Новог Америчког Века“ – суперутицајне америчке невладине организације под управом Роберта Кагана, мужа Викторије Нуланд.

        Управо је доктрина „Новог Америчког Века“ била теоретска база интервенција у Ираку и Либији, обојених револуција и Арапског пролећа. А друг Си је фактички изјавио да никаквог „новог Америчког Века“ више неће бити.

        Говор кинеског лидера заслужује, међутим, посебну и озбиљну анализу.

        Крећемо се ка периоду радикалних промена у светском политичком и економском систему. Младице тих промена виделе су се већа сада у Њујорку.

        Конкретно: Путин је жестоко критиковао споразум TTIP, помоћу којег су се САД надале да „прождеру“ привреду Европе, слично ономе како ЕУ користи споразуме о „придруживању“ када су у питању слабије земље. Председник Русије је најавио блокирање тог споразума који је кључан за САД и које оне већ неколико година покушавају да прогурају иза затворених врата упркос противљењу европског бизниса, који веома не жели да умре.

        Путин упорно поручује САД да „охладе“, а Европи се предлаже кинеско-руски модел економске интеграције у заједнички простор трговине и безбедности. То је веома озбиљна понуда, са веома далекосежним последицама. Како сам већ писао, „потребан нам је Берлин“.

        Још једна најава с далекосежним последицама чула се од Нурсултана Назарбајева, који је истакао неопходност стварања наднационалне резервне валуте, то јест практично је предложио слање долара у пензију. Председник Казахстана наставља политичку азијску традицију: радикалне предлоге износи Назарбајев, а затим они неочекивано наилазе на подршку у Пекингу и Москви. Али, и то је већ тема за други текст.

        Закључци после заседања Скупштине УН су ови:

        1. Униполарни свет је умро и не може се оживети

        2. Тим гробара униполарног света је формиран и приступа послу

        3. Исламска држава има све шансе да се упокоји заједно с униполарним светом

        4. Битка за ЕУ улази у нову фазу, а руско-кинески тим има све шансе да у њој победи

        5. Русија очито постаје један од лидера муслиманског света захваљујући својој улози координатора антиИДске коалиције

        Сви умешани у то: краљ Абдала, Назарбајев, Си и, наравно, Владимир Владимирович, одрадили су своје одлично свој посао.

        Успело је практично све што је могло да успе.

1 глас