Перспектива Србије је у трећем путу, који јој нуди Владимир Путин: То су одлични односи с Русијом уз добре односе с ЕУ, а да не буде чланица Уније, као и неучлањивање у НАТО, поручује у ексклузивном интервјуу за „Ало!“ генерал-пуковник Сергеј Степашин, главни Путинов човек за Балкан, иначе некадашњи премијер Русије и бивши директор руске федералне службе безбедности.

Човек који је однедавно у Кремљу задужен за Србију за „Ало!“ говори и о војној сарадњи Србије и Русије, будућности Косова, Црној Гори, уласку у НАТО, али и открива да је у Србији могућ сценарио украјинског Мајдана…

- Јасно сте поручили да Србија мора да се одлучи – Запад или Русија. Чини се да Србија ипак нема јасан став, нити опредељење по том питању. Колико је таква ситуација одржива и какву будућност Србије видите?

- Колико ће дуго трајати таква ситуација, могу да одлуче само Срби. Грађани сами бирају своју власт. Данашња власт у Србији је активно оријентисана ка Европској унији и то је разумљиво, зато што се Србија налази у некој врсти затворене енклаве, а нема границу са Русијом. Сложена економска ситуација у данашње време не дозвољава Русији да озбиљно инвестира у индустрију и економију које се налазе у неповољној ситуацији. Зато је тема опредељења данас актуелна. Ја мислим да Србија може да одабере трећи пут – да има добре односе са ЕУ, без обавезе да постане њена чланица, да никуда не жури, а да истовремено активно развија интеграционе процесе са Руском Федерацијом. То је оно што данас нуди председник Путин. По мом мишљењу, то је перспектива Србије.

- Али ако Србија ипак одлучи да ЕУ нема алтернативу?

- Друга је прича ако Србија учврсти као приоритет без алтернативе улазак у Европску унију. Прво, потребно је разумети да се улазак у ЕУ неће догодити брзо. Постоје извесна територијална питања, од којих је главно Космет. У том случају, Србија би морала да призна Косово. Да ли ви то можете да замислите? И шта ће да буде са руководством Србије које буде предузело тај корак? Лично, мени је тешко да то замислим. Друго, треба имати у виду да ЕУ није потребна економски конкурентна Србија, као што својевремено Европи није била потребна конкурентна Југославија. Мислим да Срби на основу овога сами могу да донесу закључак.

- Где видите Косово за 10 година?

- Нажалост, треба да будемо отворени, за 10 година већина држава признаће Косово. Русија има свој поглед на то питање. Надам се и Србија. Оно што се дешава с Косметом представља пример двоструких стандарда. У бившој Југославији, на делу територије је без референдума, једнострано, проглашена независност дела државе на којем се налазе српски корени и који је колевка српске културе. То је био баш јак ударац. Када нас данас критикују због Крима, који је исконска руска територија, мада искрено, све нас мање критикују, кажу нам да је тиме било угрожено међународно право. А ја вас питам, чему лицемерје? Нажалост, Косово је данас све даље од Србије и зато је неопходно размишљати о томе, у буквалном смислу, како спасти цивилизацију, културу, религију и српски језик наше браће Срба, Словена који живе на Косову. То је такође и хуманитарно питање.

- Колико решавање овог питања директно зависи од Србије?

– Што се мене тиче, зависи само толико колико је Србија спремна да се сложи са ставом Запада о признању Косова као независне државе. Ако би то била Југославија седамдесетих, осамдесетих година, од те државе би много зависило. Мало ко би тада покренуо то питање. Шта год да се сада мисли о председнику Титу, у то време би се ретко ко усудио на такву акцију. Нажалост, крајем осамдесетих година, посебно немачка позиција у односу на Југославију, коју је сматрала јаким економским конкурентом, довела је до стварања услова за рат у центру Европе. И тада је први пут нарушен међународни консензус о неповредивости граница који је после Другог светског рата успостављен у Хелсинкију.

- Може ли Србија да постане чланица Европске уније без чланства у НАТО?

– Ја сам већ рекао да је пут уласка у Европску унију сложен, као што већ знате, они имају веома озбиљне захтеве. Тема Космета никада неће престати да буде актуелна. За мене је све то тешко да замислим. Можда грешим. Уосталом, Мила Ђукановића и грађане Црне Горе све то није уплашило. Што се тиче НАТО, то је посебна тема за разговор. Понављам, тешко ми је да све то замислим. Како би се у Србији гласало на референдуму за улазак у НАТО? Тако што би се заборавило шта је било 1999. године, права оружана агресија на суверену државу. Зар је то заборављено? Ја мислим да већина Срба то још није заборавила. Чак и млади, који тада још нису били рођени. То је моје мишљење. Срео сам се са много људи, а учествовао сам и на презентацији књиге Славенка Терзића, предивног, образованог академика. Видео сам како су ставови Војске, интелигенције и обичних људи веома блиски. Ако бисте од мене тражили савет за данашње српско руководство по том питању, ја на њиховом месту не бих ризиковао. Они би тим потезом могли да изазову Мајдан у Србији, само што не би био прозападни и за НАТО, како се то догодило у Украјини, већ супротно – против НАТО. Верујем да руководство Србије то схвата на прави начин.

- Интензивирана је војна сарадња Србије и Русије. Имате ли информације како НАТО гледа на то? Какву сарадњу две земље у тој области очекујете у будућности?

– Колико је мени познато, наша војна сарадња креће се у углавном у области ручног наоружања и хеликоптера. Руски хеликоптери су изузетно конкурентни на тржишту, а како то други виде, то је њихова ствар. Када САД и Турска са задовољством наоружавају ИСИС, то је једна ствар, али је сарадња Русије и Србије у војнотехничкој области сасвим друга прича. То је право суверених држава као што су Србија и Русија. У крајњој линији, нисам се срео са неким бурним реакцијама европских држава у средствима јавног информисања, посебно не Немачке. Нисам чуо да је Меркелова била због тога забринута. За САД ништа не говорим, тамо је све јасно.

Ђукановић се продао

- Поменули сте Мила Ђукановића. Шта мислите, зашто се окренуо од Русије?

- Срео сам се с Ђукановићем 1999. године. Тада сам био председник Владе Руске Федерације. На иницијативу нашег министарства спољних послова, он је дошао у Москву. Деловао је као млад, активан човек, наклоњен проруској оријентацији. Он нас је сматрао браћом. Ни о каквом НАТО, нити ЕУ тада није размишљао. Временом, он је све више почео да се удаљава од своје првобитне позиције. Видим само један очигледан разлог за то и нека се господин Ђукановић на мене не љути, али то знају сви у Црној Гори, Србији и Русији, у питању је чисти бизнис. Бизнис је био мамац који је принудио Ђукановића у веома сложеној политичкој конфигурацији да се Црна Гора окрене Европској унији и НАТО. За Србију, улазак Црне Горе у НАТО био би исто што би за Русију било приступање Украјине тој организацији. Зато што је Црна Гора исто што и Србија – један народ, један језик, једна црква. Ова акција Црне Горе је још један велики удар за Србију. На овај начин Србији је затворен излаз на море. То није политика Црне Горе и црногорског народа, већ политика НАТО, САД и ЕУ која је усмерена, на првом месту, против Србије.

Русија је ваш духовни савезник

- Шта Србија добија ако се јасно приклони Русији?

- Стабилног савезника. Државу савезницу по духу, култури, историји. Државу са огромним потенцијалом и огромним тржиштем за српске пољопривредне производе. Овим питањем смо се бавили када сам био у Србији прошле године и одмах после тога је то била тема у Москви током заседања међувладине комисије. Русија је, у ствари, интересантна за Србију као трговинско-економски партнер. Да не говорим о културним, хуманитарним везама између нас – ми смо православни народи. То је та вредност која показује да је за Русију Србија и обрнуто, за Србију Русија, неко најближи. Ми нисмо чак ни комшије, а блиски смо по историји, култури, развојном путу.

www.alo.rs/evropa-ne-zeli-jaku-srbiju/82188

Прочитај без интернета:
10 гласовa