• Путин је говорио мирно и самоуверено, не рачунајући на одушевљени пријем тог аудиторијума, али схватајући да после последњих војних иницијатива Русије у региону његове речи сигурно неће бити игнорисане
  • Први пут у последњих 25 година видели смо снажну Русију, која се не плаши да ради оно што ради, и Америку, која немоћно позива на поштовање наводно игнорисаних вредности
  • Русија први пут после дуго времена није изгледала на међународној сцени као неко ко се жали на неправде светског поретка који је равнодушан према њој и другим жалиоцима на неправичност светског поретка. Иизгледала је као праведни и моћни судија том светском поретку
  • Зашто САД – лидер овог света – за годину дана нису могле ништа да учине са таквом глобалном опасношћу какву представља Исламска држава? Па, из веома простог разлога: оне су чекале да Исламска држава почисти Асада, након чега би САД са гомилом савезника почистиле Исламску државу
  • Зашто су САД почеле да деле земље које се граниче са Русијом, терајући их да праве немогући избор – да ли сте са Западом или са Истоком? Па, зато што су хтеле да опседну Русију и да је избаце из тима глобалних играча
  • Током последње две године стално сам слушао да ће Русији, да би изашла из украјинске слепе улице, бити потребно да се нечега обавезно одрекне – да ли Асада, да ли Донбаса, да ли, извините, Путина. Русија се, хвала Богу, није одрекла ни Донбаса, ни Асада, ни, наравно, Путина. Зато је узлетела
  • И, само из тог разлога се данас чини да је дипломатска победа наша. А сви који су галамили о одрицању, данас гризу нокте
Пише: Борис МЕЖУЈЕВ

        ВЕРУЈЕМ да је свако ко је гледао или слушао пренос из дворане Генералне скупштине УН већ стекао бар приближну представу шта ће рећи руски председник чим је свој говор завршавао председник САД.

        Барак Обама је импровизовао, говорио је без ослањања на писани текст, и као да је био у елементу. Али, авај, он никада није звучао тако неубедљиво, никада његови аргументи нису изгледали толико беспомоћно.

                Није требало сумњати да је на сваку Обамину тврдњу Путин у приправности имао примедбу, и већ сам предосећао инотнацију с којом ће руски лидер изговорити ту примедбу.

        Асад је диктатор, говорио је Обама, и његов режим нема никаквих додирних тачака с демократијом, он искључује из политичког живота велики број грађана Сирије.

        Било је јасно да ће Путин с пуним правом указати уваженом аудиторијуму до чега су на крају довели напори САД да насилно уведу демократију на Блиском Истоку и у Северној Африци, у шта су се изродили војна интервенција у Ираку и бомбардовање Либије, у какав пакао се претворио већи део територије Сирије, коју цену су због америчке авантуре платиле земље југа Европе.

        Обама је почео да говори нешто потпуно невероватно о предностима демократије као државног уређења генерално – то је било испод сваке критике, пошто, као што је свима познато, ни у једној муслиманској земљи, осим, можда, веома специфичног уређења у Ирану, и веома проблематичне конструкције у Турској, нема демократије. У Египту су покушали да је уведу уз подршку лично Обаме, а сада се Американци стиде да то и помињу.

        Наравно, може се апстрактно упоређивати Асадова Сирија са Швајцарском или Норвешком, само што то Европу, која се дави у таласима избеглица, и Блиски Исток, који раздире грађански рат, неће спасити.

        Путин је говорио мирно и самоуверено, не рачунајући на одушевљени пријем тог аудиторијума, али схватајући да после последњих војних иницијатива Русије у региону његове речи сигурно неће бити игнорисане. Да ће вредности и принципи којима се руководи Русија морати да буду узети у обзир.

        Русија први пут после дуго времена није изгледала на међународној сцени као неко ко се жали на неправде светског поретка који је равнодушан према њој и другим жалиоцима на неправичност светског поретка.

        Она је изгледала као праведни и моћни судија том светском поретку, који је био измерен на ваги историје и проглашен за прелаган и издељен интересима.

        Зашто САД – лидер овог света – за годину дана нису могле ништа да учине са таквом глобалном опасношћу какву представља Исламска држава? Па, из веома простог разлога: оне су чекале да Исламска држава почисти Асада, након чега би САД са гомилом савезника почистиле Исламску државу.

        Зашто су САД почеле да деле земље које се граниче са Русијом, терајући их да праве немогући избор – да ли сте са Западом или са Истоком?

        Па, зато што су хтеле да опседну Русију, да јој не дају могућност да се врати у велику политику, да понови своју прву сиријску иницијативу и ојача своје присуство на Медитерану. Хтеле су да избаце Русију из тима глобалних играча.

        Није им успело.

        Русија је, обезбедивши крхко примирје у Донбасу, извела смео маневар и стала на чело борбе против Исламске државе, обећавши Европи своју заштиту, коју из својих себичних разлога нису могли да јојпруже Американци.

        Американци су одуговлачили, чекајући епилог грађанског рата који би био трагичан за Асада. Та пауза је компромитовала САД у очима њихових савезника.

        Европљани су почели да схватају да Америка, чак и са најевропскијим председником од свих могућих, не може да их заштити од радикалних сунита који су се окренули од сумњивих партнера у региону. А Израел и Саудијска Арабија, напротив, нису могли да опросте Обами што превише прима к срцу европске интересе и због тога је спреман на дилове с њиховим највећим непријатељима.

        Одатле и очигледан стратешки ћорсокак Обамине Америке, који је искористила Русија.

        Први пут у последњих 25 година видели смо снажну Русију, која се не плаши да ради оно што ради, и Америку, која немоћно позива на поштовање наводно игнорисаних вредности. Наравно, надамо се да ће дипломатија мало умекшати тај сукоб „меких сила“, у којем је Америка деловала више него губитнички.

        Надамо се да шефови војних и дипломатских ресора, упркос оштром пецкању лидера држава, већ раде свој посао и разматрају конкретне мере које неће дозволити стварање терористичког калифата на територији Блиског Истока. И да ће председницима, који имају тако сложене личне односе, бити довољно само да потврде те договоре партнерским руковањем.

        Ипак, овај дан, 28. септембар 2015. године, остаће у сећању наших грађана као дан победе руске „меке силе“ и као дан успостављања Русије као нове суперсиле.

        У последње две године стално сам слушао од различитих домаћих аналитичара да ће Русији, да би изашла из украјинске слепе улице, бити потребно да се нечега обавезно одрекне – да ли Асада, да ли Донбаса, да ли, извините, Путина. Русија се, хвала Богу, није одрекла ничега од горенаведеног – ни Донбаса, ни Асада, ни, наравно, Путина.

        И, само из тог разлога се данас чини да је дипломатска победа наша. А сви који су галамили о одрицању, данас гризу нокте.

        Сложићете се да то није баш најлошији исход ове сложене дипломатске партије коју смо, изгледа, добили, иако је, према свим утицајним прогнозама, требало да је изгубимо.

fakti.org/rossiya/medija-menju/mezujev-putinov-nastup-u-njujorku-bio-je-dan-uspostavljanja-rusije-kao-nove-supersile

2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ