Сваком човеку је стало до тога да зна може ли се поуздати у другога човека, или има основа за сумњу да ће га човек, с којим у заједници нешто предузима, изневерити.

До тога сазнања треба да је стало и националној заједници, поготову оној чијем разарању тежи нека друга национална заједница, или више других. И појединцу и заједници мора бити стало до сазнања са колико поуздања може рачунати да одређена особа буде верна, да не постане издајник.

Природа издајника

Има парадоксалног у природи издајника. Издаја некоме треба или не треба никоме. Узмимо да није чудно што издајник изда кад његова издаја некоме треба. Чуди што он издаје и кад његова издаја никоме не треба. А кад дубље промислимо, ни ово није за чуђење: разоритељска природа издајника тражи од њега чињење зла.

Употребимо сада једну нову реч, с надом да ће она ући у српски језик. Онај ко није личност приправан је да постане издајник, он је, дакле, приправ, тј кандидат за издајника.

Шта једног таквог одликује? Најпре кукавичлук, то значи: ситна посебност, безначајност бића, оно о чему осећај израња из мрачних дубина у које га је владајућа свест потиснула да би га потопила.

Људи, као друштвена бића, остварују удруженим напором многе заједничке циљеве, а нечије одустајање од тога напора, или његово ометање, често доводи до неостварења циља. Из тог разлога речи „издаја” и „издајник” означују велике огрешитеље. Какви људи лако прихватају ту врсту огрешења?

Ова врста огрешења није једино претпоставна, јер нас живот уверава да постоји издаја и постоје издајници. Издајник је онај ко је извршио издају. То значи изневерио је људе и људске врлине. Он изневери обећање, а није било изнуђено, без принуде је нешто обећао; тиме изда оне којима је обећање дао: они су остали без нечега на шта су рачунали пошто он обећано испуни; своје деловање нису због тога обавили, одузето им је време, украден део њиховог живота. Издајник изда свој народ, служећи за ништавну награду, или без награде, његовим непријатељима, изда своје другове у сукобу: побегне или се стави у службу противника. Издајник издаје људске врлине делујући супротно од њиховог смисла, човека издаје варајући га својом човеколикошћу.

Потребно је знати какав човек не може постати издајник, да би тек онда било јасно из каквих људи се појављује издајник. Проговоримо најпре о онима из којих се издајник не појављује.

Личност

Постоји у српском језику реч потребна овом казивању, реч са више значења, од којих је једно толико изузетно и драгоцено да човек зажали што има још неких, јер она окрњују вредност овога. (Заиста је штета што неке речи имају још значења, поред онога сјајнога које им даје место међу великим речима. Мора бити да додатна значења измишља неко ситан и завидљив, да би оно блиставо упрљао.) Односи се на човека без склоности према смртним гресима из традиционалног православља – завидљивости, злоби, таштини, похлепи… Та реч је личност. Сродна је донекле речи „господин” (кад се њоме изражава чије ненарушиво достојанство), али је још драгоценија. Људски идеал свих народа готово је исти: то је скуп врлина уграђених у једном људском бићу. Тај се идеал ретко остварује: код човека се нађе покоја мана. Људско биће у којем се тај идеал у највећој мери оствари, а у непотпуно оствареним састојницама му се примакне – носи управо блиставу реч личност. Личност је врх људскости. Два примерка овога врха, две личности сродници су посебне врсте, имају много заједничког а мало онога што би једна од њих желела да уклони код друге. Та сродност није исход одређенога утицаја, већ што моћнија сила одређује својства личности.

Погледај, уважени читаоче, шта посебно под том речју подразумева српски композитор (и личност) Милоје Милојевић кад говори о једном великом страном композитору: „Леош Јаначек је не само велики музичар, него и национални уметник… Да би један уметник био и личност није довољна само оригиналност, него и духовна префињеност и духовна култура.” Личност укључује национално, духовну културу, духовну префињеност! Као композитор, личност увећава општељудско складиште вредности у музици, оним што има чврст национални темељ, по томе се познаје и због тога признаје; не опонашањем нечега што је „успело”. Тек тада страни свет увиђа да без таквога композитора не може, као што је аустријски композитор Лист рекао руском композитору Бородину: „Ми без вас не можемо!”

Издајник није личност

Издајник настаје из људског заметка, кад се деси да се овај не развије у личност. Шта чини да се неко развије у личност а неко други се не нађе ни за тренутак на путу личности – ми не можемо знати. Ко је личност не може постати издајник. При испитивању карактера особа без много труда се открива особа, погодна за издајника; то је она која се покаже да није личност. Истина, такве особе успешно обмањују људе без стварне моћи просуђивања, приказујући се какве нису и не могу бити. (А зна се: личност се не служи обмањивањем.) Предодређени за издају – они који нису израсли до висине којој се дивимо – обману околину једном својом особином: невероватно су делатни. У непрестаном су покрету да надоместе недостајуће им људске вредности. Одлазе на све стране, опседају људе од утицаја, без уздржавања приказују себе као важне и пуне врлина. Заћи ће они у сваки буxак, да нађу рупу кроз коју ће се провући, да би ушли у свет ваљаних. Направе често привид да су припадници стварно изабраних људи. У ствари, где год да уђу, какав год глас о себи да наметну, нису се укључили међу смирене духове који су нашли смисао, нису међу онима што су над собом подигли небо. Зато их немир тера да стално траже своје увећање у свету људскости, а способни су наћи једино издају; могу се скрасити једино у издаји и међу разоритељима по нагону. Тамо остају све док је ова њихова делатност некоме потребна. Ако (и кад) та потреба престане, разарајућа хтења их воде даље: траже наручиоца нове издаје. Нема ли непосредног наручиоца, нагон за разарањем их наводи да гледају шта је највредније што њихова заједница има, што је на цени, шта је најдраже правим људима, да би то разорили и тиме задовољили проклету душу. Са посебним полетом разарају своје национално, чим непријатељ њихове нације то затражи и за учињено понуди награду. Себе тада уверавају како раде„нешто велико”. Рачунају „логично”: мора их то „дело” нужно прославити, стећи ће и они име на гласу.

У осећај особе избија нешто налик на сазнање да је њено биће непотпуно, далеко од целовитости. Према биолошком разврставању, то биће припада људима, али та припадност није довољно убедљива. Та особа то уочава упоређивањем са целовитим људима, са личностима. Осећај безначајности и нецеловитости притиска, тражи да се бићу нешто дода, како би људска целина, која се међу људима цени, била достигнута.

Особа тражи разне начине да то постигне, да своје биће употпуни; како не налази ни један поуздано људски, одлучује се за издају, у нади да је то оно што ће га ослободити осећаја ништавности. Таква особа се дружи са неким кога мрзи и презире – не може да поднесе усамљеност. Супротно од личности. Пуноћа личности њој омогућује да поднесе усамљеност, јер и није усамљена: све истински људско, што носи заједничко име врлина, са њом је. Личност не прави привиде, слободно показује своју природу, зна да она није за стид.

Ништавно биће кукавице у сталном је страху да ко од њега шта не одузме. Јер тада му не би остало ништа, и после малога одузимања од безначајно малога, не остаје ништа, мало круњење а преостало је једино за бацање.

О личности превише расправљају неке „науке” о души. Причувај их се, читаоче, и осетљивим теразијама мери све што ти се учини да је у њима добро.

Будући издајник је можда покушао да постане личност. Није успео зато што његова природа њему није то дозволила, као што природа неког земљишта не може понети тешку грађевину, или може тек пошто се фундира, (Но како фундирати склоног издаји да не изда?). Не дозвољава му најпре тиме што му онемогућава да схвати шта је личност, а тек касније оно теже: да издржи пакао кроз који права личност (веома често) пролази, а то у њој не поремећује одлучност да остане себи верна, да смирено остане у своме бићу, не тражећи да се оно преобрати у некакво друго; не дозвољава и тиме што постојаност у врлини – и иначе ретка – није имала из чега израсти. Он је (додајемо: можда) нешто покушао, тај покушај је пропао. Све оно рђаво што је тада учинио већ је била издаја, издаја савесног обављача примљене обавезе. „Радикалним заокретом” (како говоре сви њему блиски док падају у грехе) он је покушао да учини нешто чиме ће поништити почињене грехове; оно што је учинио била је издаја.

Извори издаје

Ево још једног великог извора издајникове издаје. Издајник се води мржњом. Он некога мрзи. Не мрзи га зато што му је тај учинио зло, не мрзи га ни што је тај рђав човек те не завређује уважење и наклоност – мрзи га што је издајничка душа устројена за мржњу, и кад нема разлога за њу.

backstabbers

Он онда издаје тога кога мрзи, издаје га уз услове: а) да сам нешто добије, б) да издани поуздано изгуби. Могло би се претпоставити да је предмету овога расуђивања претежнији лични добитак, да је то искључиви мотив издаје, који мржњом једино може бити мало допуњен. Неоспорно, допуњавање мржњом је потребно, да би се издаја правдала пред нечим што се назива савест. Али је ствар сложенија: каткад је лични добитак пресуднији од мржње, каткад веома надмоћно преовлађује снага мржње. Али је прави склад, савршена мирноћа у души издајника онда кад је издани уништен, да се не може њему светити због издаје, а добитак задовољава његове прохтеве. Чињеница је да је велика снага личне добити, а кад га има, увек се нађу разлози за мржњу. Важи ли обрнут став који се овако може исказати: велика мржња нужно налази и поводе борбе за личне користи?

Нађу се побуде борбе, води се борба, али личне користи често не буде. Битнији је, дакле,философски материјализам (чији оно беше?).

Насупрот издајнику, кога подстрекава мржња, херој је вођен љубављу: за људско добро он изводи херојске подвиге. Ако ослаби његова љубав, херојство се гаси: некад неустрашив, постаје обичан, плашљив човек.

Издајник, по правилу, не признаје да је издајник 

Кад се (изузетно) догоди да призна, кад се јави знак кајања, знак да је у издајнику наступила грижа савести, људи се охрабре у нади да он неће наставити пређашње дело, да ће покушати искупити почињене грехове чинећи какво добро. Појава да се издајник покаје веома је ретка, зато и поменута нада најчешће изневерава.

Издајник исмева реч „издаја”; нико му у томе није раван

Чиме се служи да исмеје реч? Духовитошћу других, „наученом” духовитошћу, духовитошћу духовитог, коју је духовити складно применио на нешто што је требало исмејати; издајникова примена тог блеска туђега духа у естетском је несагласју са исмеваним предметом. Он, дакле, краде; не може се догодити да издајник не краде, кад год му од тога не прети велика опасност. У исмевању речи „издајник” издајнику помажу многи други – сваки од њих, ако већ није издајник, хрли да постане.Према издајницима, издаја не постоји, из чега други треба да закључе да су они без огрешења. Сви се издајници уједине да би исмевали реч „издаја”; рачунају: кад исмеју реч која исказује суштину њихова срамног дела, она ће ишчезнути из језика, а то ће учинити да се избришу трагови ове њихове кривице. Кад нема речи за оно нечасно што су учинили, онда они ништа срамотно нису ни чинили – то рачунају.

facebookreporter.org/2016/07/21/208505/

Прочитај без интернета:
5 гласовa