Логор Челебићи
Логор Челебићи је концентрациони логор за мучење Срба током босанско-херцеговачког рата 1992-1994. Овим логором су управљале јединице Хрватског вијећа обране у БиХ (ХВО) , а касније и муслиманске војне и полицијске снаге Босне и Херцеговине. Логор се налазио у селу Челебићи, општина Коњиц, на северу Херцеговине. У њему је убијено око 400 логораша.
Логор Челебићи је био у функцији 28 мјесеци, од маја 1992. године, до 6. октобра 1994.. Кроз овај логор је прошло најмање 700 затвореника српске националности, који су ухапшени током злочиначких операција здружених муслиманско-хрватских снага у БиХ, како би се етнички очистила сва српска насеља између Сарајева и Мостара.
У мају 1992. године су отпочеле ове акције етничког чишћења против српског становништва. Од ових 700 затвореника, њих је 13 умрло у заробљеништву. Затвореници у логору су били подвргнути стравичном мучењу, сексуалном злостављању , батинању, окрутном и нечовечном поступању. Поједини затвореници су убијени или претучен на смрт.

Поједини мучитељи су осуђени на затворске казне код Хашког трибунала.

ПОЗАДИНА

 

Срби на подручју Херцеговине представљају домицилно становништво, које се ту налази више векова.
Током Другог светског рата 1941-1945, ово подручје је потпало под контролу НДХ, која је и на овој општини вршила незапамћни геноцид према српском становништву. После рата скривали су се подаци о жртвама и злочинцима који су починили те ужасне злочине, да се не би нарушавало братство и јединство, темељ на којима је саграђена социјалистичка Југославије.

Током сукоба у Југославији 1990-их, општина Коњиц је од стратешког значаја јер је имала погодне саобраћајне везе из Сарајева ка јужном делу Босне и Херцеговине, као и јадранској обали.Током сукоба у Сарајеву пут кроз Коњиц је од виталног значаја за муслиманске власти у БиХ . Осим тога, постојало је неколико важних војних објеката у Коњицу , укључујући велику количину оружја и муниције фабрике Игман. Југословенска народна армија је имала у Коњицу касарну „Љута“ , затим тајну Атомску ратну команду под земљом отпорну на нуклеарне ударе, као и телекомуникацијски центар Златар и Кисер на околним брдима. Било је ту и пуно војних складишта за потребе ЈНА.

Увођењем вишепартијског система у СФРЈ 1990. године и у општини Коњиц долази до формирања локалних одбора прво СДА, затим ХДЗ, па тек онда СДС. ХДЗ и СДА су имали исти циљ елиминисање Срба са општине Коњиц, али и различите жеље након тог циља. Хрвати су желели БиХ припојити Хрватској, што је и учињено 18. новембра 1991. када је проглашена Хрватска Република Херцег-Босна. Муслимани су желели самосталну БиХ, према Исламској декларацији Алије Изетбеговића.

Тако и долази до тога да је приватни предузетник Делајић Зејнел (рођен 25.3.1948), који је пре рата живео у Београду, Немачкој, Аустрији, организовао илегално наоружавање Хрвата и муслимана у општини Коњиц, још маја 1991. Ту му је помагао и Здравко Муцић (рођен 30.8.1955). Они су довели априла 1992. године припаднике ХОС-а из Сплита.

Све цивилне, полицијске и паравојне власти у Коњицу маја 1992. су биле упознате и повезане са етничким чишћењем Срба из Брадине. Преко медија локалних и републичких стално се ширило антисрпско и антијугословенско расположење, а Србе су називали „ћетницима“ и како Хрватима и муслиманима прети опасност од њих. У тим ратнохушкачким говорима су се истицали: Стјепан Галић, из радио Коњица, Етем Баџак из листа „Ослобођење“ и Илија Шагољ, члан ХВО. Почетком маја 1992. године отпочињу ратни сукоби на овом подручју тако што су муслиманско-хрватске снаге напале ЈНА. А муслиманско-хрватске снаге којима је руководио Јасмин Гуска су 8. маја 1992. заузеле касарну ЈНА „Љута“.

Прва место које је требало да буде мета било је српско село Идбар. Нападнуто је 9. маја 1992.  затим је нападнуто Доње Село 20. маја 1992. од здружених муслиманско-хрватских снага (Зелене Беретке и Патриотска Лига, ХОС, Хрватско Вијеће Одбране…). Припадници муслиманске Армије БиХ и Хрватској Вијећа Одбране су наставили своје крваве походепрема српским селима Врдоље,  Церићи и Бјеловчина. Село Врдоље је нападнуто 21.5.1992. а дан после село Церићи и Виниште су први гранатирани, 22. маја 1992, а неколико његових становника предао. Српско Бјеловчина и Будирига је такође нападнуто наредни дан.

Према речима сведока саслушаних пред Хашким трибуналом, српско село Брадина је гранатирано у касним поподневним сатима 25. маја 1992, а онда су се појавили муслимански и хрватски војници, пуцајући у ненаоружане српске цивиле. Почели су да пале и пљачкају српске куће, привредне објекте, имовину, цркве. Многи од становника тих села тражили су начин да побегну, а неки се повукли у центар села . Сви су они ухапшени у периоду од 27. до 28. маја 1992, од муслиманских и хрватских војника и полицајаца, а затим одведени у концентрационе логоре у Сплит, Челебићи, Мусала, Дретељ и др.

ФОРМИРАЊЕ ЛОГОРА

Ове војне операције довеле су до хапшења многих српских цивила, тако да се отворио проблем, где са толиким бројем ухапшеника. Требало је наћи неки објекат где би муслимански и хрватски војници сместили српске затворенике, које би касније мучили и силовали. Тако је одлучено да то буде хангар бивше ЈНА у које су одмах доведени српски цивили из српских села општине Коњиц. Већина затвореника који су били затворени у периоду од априла до децембра 1992. били мушкарци, заробљени током и након окупације Брадине и Доњег Села. Ови притвореници, којих је било око 100, одмах су одведени у хангар бр. 6. То је била прва група логораша у овом објекту. Крајем маја 1992. једна група је пребачена у логору Челебићи са разних локација.  Група од око 15-20 Срба из села Церић је заробљена 23. маја 1992. и одведена у Челебиће истог дана. Друга група је била ухапшена у близини села Бјеловчина око 22. маја 1992. и провела једну ноћ у спортској дворани „Мусала“, пре него што су их одвели логору Челебићи .

Војна истражна Комисија је створена од припадника муслиманских и хрватских снага у БиХ, након хапшења Срба током етничког чишћења Коњица маја 1992. чији је циљ био да се утврди „повезаност“ са ЈНА. Та тзв. Комисија је испитала многе затворенике логора Челебићи и узела њихове изјаве. Као резултат тога, затвореници су били смештени у различитим категоријама , а тзв. Комисија је сачинила извјештај по коме су неки од затвореника премештени у неке друге логоре.  Поједини затвореници који су били смештени у нижим категоријама су касније пребачени у спортску дворану „Мусала“ .

Од маја до децембра 1992 , појединци и групе српских затвореника су пуштени из логора Челебићи у различитим временима, док су неки добили продужен притвор у логору на Мусали. Један део затвореника је послат на размену под покровитељством Међународног Црвеног крста.

Мирко Ђорђић из Брадине Мирослав Голубовић из Коњица Рајко Ђорђић из Брадине

Ратко Глигоревић из Брадине Васо Мркајић из Брадине Жељко Милошевић из Челебића

ИМЕНА ЖРТАВА

У концентрационом логору Челебићи настрадало је на десетине српских цивила и заробљених војника бивше ЈНА и Војске Републике Српске. Међу њима су:

  1. Жељко Климета зв. Кељо, убијен јула 1992. године.
  2. Младен Вукало, преживео.
  3. Спасо Самоуковић, убијен 1992.
  4. Жељко Милошевић, из Овчара, убијен крајем јула 1992.
  5. Перо Мркајић, из Брадине, убијен 1992.
  6. Аврамовић Чедо (1945.), професор математике, из Челебића, убијен струјним ударом.
  7. Бабић Бранко (1926.), пензионер, из Бјеловћине код Коњица, убијен на копању у Радном воду.
  8. Бабић Слободан (1949.), портир у фирми „Игман“, умро у логору 5. јуна 1992. од последица мучења.
  9. Вујичић Мирослав (1962.), студент машинства, из Зукића код Коњица. Убијен је 27. маја 1992. при покушају бекства.
  10. Глигоревић Петко (1934.), пензионер, из Брадине, убијен крајем маја 1992. приликом масовног пребијања.
  11. Глигоревић Тодор (1924), пензионер, из Брадине, доведен у Челебиће где је мучен данима, а после пребачен у логор Мусала, где је боравио до 6. октобра 1994. када је размењен у сарајевској Грбавици. Пет дана после размене је умро.
  12. Готовац Шћепо, (1921.), пензионер, из Коњица. Доведен у логор Челебићи 16.6.1992. и исте вечери пребијан. Умро је од последица стравичног мучења 18. јуна 1992.
  13. Ђорђић Анђа (1943.), домаћица из села Зукићи, код Коњица. Ухапшена са супругом Јеленком и 4 комшинице 12. јула 1992. спроведена у логор Челебићи. Након стравичне тортуре пуштени су кући дан касније. Убијени су у својим кућама од Реџе Балића, припадника муслиманске паравојске.
  14. Живак Драган, бравар, из Брдана, код Коњица. Ухапшен 15. јуна 1992. одведен у логор Челебићи, где мучен један дан, те пуштен кући. 12. јула 1992. одведен у логор Мусала, одакле се није вратио.
  15.  Јањић Алекса (1951.), земљорадник из Челебића. Ухапшен 22. априла 1992. када је одведен у логор, где је убијен 8. маја 1992.
  16. Јовановић Симо (1933)., пензионер из Коњица. Пре рата био власник кафане и рибњака у Челебићима. Ухапшен 9. маја 1992. у Идбару, спроведен у коњички затвор, па пребачен у логор Челебићи.
  17. и други.

ПОСЕТЕ ЛОГОРУ

Представници Међународног Црвеног Крста су овај логор Челебићи посетили у два наврата. Прва посета је била половином августа 1992. Тада је у америчком часопису Њујорк Тајмс изашао чланак где је писало како је у овом логору смештено 200 људи.Национална припадност логораша није наведена. Једном приликом је у овом логору била ТВ екипа из једне арапске земље.

Стражари су изводили затворенике и терали их да лажу како су они силовали муслиманке, палили им имовину, убијали децу и сл. Свако ко је то одбио од затвореника био је тешко малтретиран, а неки чак и убијени.

ДЕЛОВИ ЛОГОРА

Концентрациони логор Челебићи је направљен у складишту бивше ЈНА, тако се састојао из:

  1. Тунел Деветка
  2. Хангар Шестица.
  3. Магацин Двадесетдвојка

НАЛОГОДАВЦИ И УПРАВНИЦИ ЛОГОРА

У концентрационом логору Челебићи управници и комаданти логора су били: Здравко Муцић и Хазим Делић…

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

Имена зликоваца и мучитеља не смеју да се забораве. То су:

  1. Алмир Падаловић (1968.), стражар у логору, рођен у Јабланици, припадник муслиманске Армије БиХ.
  2. Жељко Мликота из Сеонице.
  3. Салка Хебибовића, стражар.
  4. Адем Ћосић, стражар.

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Према извештајима организација за људских права са подручје бивше СФРЈ наводи се да заробљеници у овом логору ретко добијали храну, ретко су имали купање, спавали су често на бетону без ћебади, а многи су били присиљени да врше нужду на поду, жене су силовали. Они српски логораши који су преживели ове страшне услове, причали су после истражним огранима Србије и Републике Српске, да су хрватски и муслимански војници улазили ноћу у ћелије и тешко претукли затворенике са металним штанглама, кундацима, дрвене даскама, лопатама и комадима кабла. У извештајима такође пише да је у мају и августу 1992, око 30 затвореника умрло од батина, док је још неколицина других Срба су убијено из ватреног оружја. Већина жртава су биле старе и немоћне особе.

СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ

У пролеће 1996. године ухапшени су Здравко Муцић, Хазим Делић, Есад Ланџо. Спроведени у холандски Шевенинген, где им је суђено на основу оптужнице МКС за Југославију. Пресуда Међународног Кривичног Суда за бившу Југославију, у Хагу везано за злочине у логору Челебићи гласила је:

  •     Здравко Муцић (Хрват) , командант логора, осуђен је на 9 година затвора. Он је пуштен 18. јула 2003. на слободу, јер му је прошло две трећине казне.
  •     Хазим Делић (муслиман), заменик команданта, осуђен је на 18 година затвора, упућен у Финску на издржавање казне.
  •     Есад Ланџо (муслиман) , стражар у логору, осуђен је на  15 година, упућен у Финску на издржавање казне.

У случају Зејнила Делалића, утврђено је да он није имао довољну контролу над логором и стражарима који су чинили злочине, па је пуштен.

Тужилаштво за ратне злочине БиХ, је подигло 1. октобра 2010. године оптужницу против Есе Мацића званог Макарон из коњичке Јабланице, за ратне злочине и злочине против човечности над српским цивилима у логорима Челебићи и Мусала 1992-1993.

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ

У продукцији РТРС и Бриџ компаније из Канаде, уз помоћ савеза логораша Републике Српске снимљен је документарни филм о логору Челебићи, где се могу чути аутентичне изјаве преживелих сведока. Поред тог филма, постоји још један видео запис који је једна ТВ станица из Саудијске Арабије направила јула 1992. године, током свог боравка у овом логору.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!

zlocininadsrbimacom1

Прочитај без интернета:
5 гласовa