Тито, Туђман, Други светски рат, „Домовински рат“, партизани, усташе, четници – само изаберите тему па ће вам шатораши, политичари, ражаловани шпијуни, суци и слични „стручњаци“ све објаснити. Они пишу „нову историју“, нуде властите верзије догађаја и „неупитне истине“ о свему наведеном. У исто време, мало се који стручњак – наиме, историчар – показује у јавности да каже покоју ријеч. Кад до тога и дође, такав обично на реверу носи хрватску заставицу, као својеврсни бренд његовог стручног полазишта. Хрвоје Класић, професор историје на загребачком Филозофском факултету, није један од њих. Својим читаоцима сајт Lupiga.com понудио је опсежан, разговор у два дела са историчарем, о друштвеним темама од историјског значаја.

* Хрватска је „пенализирана“ због извикивања усташке пароле на фудбалским стадионима, да би је дан након извикивао свештеник у Сплиту, тврдећи да је то стари хрватски поздрав. Како коментаришете догађаје у задња три дана?

– Кад говоримо о покличу За дом – спремни најмање је битна чињеница што је то недвосмислено усташки поздрав и ништа друго. Пуно важнија је чињеница да они који то извикују то јако добро знају само немају храбрости јавно да кажу па измишљају којекакве приче о старом хрватском поздраву, текстовима опера и сл. Из тога произлази невероватна истина да у модерној демократској Хрватској, упркос свему што данас знамо о том периоду, постоје људи који величају усташки покрет и НДХ. То је невероватно из више разлога.

* На примјер?

– Узмимо нпр. некога ко у Немачкој приступа ревизионистички времену из доба Адолфа Хитлера. Тај може кренути с подацима да је у Немачкој тада смањена незапосленост, повећана запосленост, да је растао животни стандард, да су се градили путеви, фабрике итд. На сличан начин може поступити и онај који ревизионистички приступа времену када је Италијом владао Мусолини. Али, може ли по барем сличном моделу поступити онај који говори о времену НДХ? Не може! Хрватска од 1941-1945. није била независна ни у унутрашњој ни у спољној политици. Анте Павелић и усташе одрекли су се, а не продали како се често може чути, великог дела хрватске територије и самим тиме дела хрватског становништва. У економском смислу Хрватска је била девастирана, што због неспособности оних који су дошли на власт, што због бројних уговора којима је Анте Павелић пристао да Немачка и Италија (законски) опустоше ионако сиромашну земљу. У земљи није било демократије, парламентаризма нити вишестраначја. Цензура је била свеприсутна, слободе говора и писања није било. Другим речима, нико у таквој Хрватској није живео добро и због тога ме занима на шта се то тачно позивају они који је славе и величају?

"Они који узвикују 'За дом спремни' јако добро знају да је то усташки поздрав." (ФОТО:  Lupiga.Com)
„Они који узвикују ‘За дом спремни’ јако добро знају да је то усташки поздрав.“ (ФОТО: Lupiga.Com)

* У петак, на дан оснивања НДХ, на социјалним је мрежама хиљаде људи обележило тај догађај. Како то објаснити?

– Мислим да то показује одговор на питање зар стварно слике покланих жена, убијене деце, уличних светиљки са којих висе неподобни појединци могу икога оставити равнодушним? Зар стварно постоје људи који такво хрватско друштво славе и прижељкују? И то они који се истовремено сматрају хришћанима, припадницима цркве која проповеда мир, љубав, толеранцију и уважавање? Они који критикују комунистички период због диктатуре, цензуре и осиромашивања Хрватске? Одговор је нажалост да, постоје! А нажалост постојали су и 1941. Ти људи то не раде зато што воле Хрватску. Јер, како може нетко волети Хрватску и пристати на одузимање територија, на пљачку од стране странаца, на смртне казне за све који мисле другачије. Не, то нису хрватски родољуби. То су разни егзибиционисти, животни аутсајдери жељни пажње до које очито не могу доћи својим радом и квалитетом, него којекаквим скандалозним изјавама и поступцима. И да, таквих људи је увек било и биће. Међутим, као друштво са врло болним историјским искуством, морамо се свим силама потрудити да такви егзибиционисти (п)остану занемарива мањина.

* Председница је недавно остала на стадиону и после поновљених повика За дом спремни, да би тек после два дана и на инсистирање новинара поручила навијачима да не користе говор мржње као и све друге облике вређања и расизма. Како, у том контексту, коментаришете „рецентни ангажман“ госпође Наташе Јовичић, саветнице у Спомен подручју Јасеновац, од стране председнице?

– Бојим се да је ово још једна у низу одлука које имају више формално него садржајно значење. Да, то лепо звучи – саветница за холокауст. Али не знам о чему би се тачно требало саветовати. Све око холокауста је свима познато. Холокауст је присутан у нашим школама, његово негирање је забрањено, у јавности нико нормалан га и не доводио у питање. Оно са чиме имамо проблема је „наш“ холокауст и они који су га чинили, тј. усташе. По мени, и ту је све јасно, али очигледно, бројним људима укључујући спортисте, певаче па и политичаре није. Па ето простора за саветницу да бескомпромисно и без задршке укаже и председници и целокупној јавности да су усташе спроводиле холокауст, да је За дом спремни усташки поздрав, и да свако, не само величање него и релативизовање усташтва, значи и негирање холокауста. Сигуран сам да је госпођа Наташа Јовичић више него добра особа за такву врсту савета, а и верујем да ће је свако разуман у таквом савету послушати.

* Колико је такозвана хрватска „левица“ проблем у овом контексту? Имамо, на пример, ситуацију да СДП-ов градоначелник Сплита од почетка учествује у свечаностима око споменика посвећеним погинулим борцима јединице назване по Рафаелу Бобану, на коме је једно време стајало За дом спремни. Пре два дана је послао и венац поводом годишњице оснивања ове јединице, на којој је поменути локални свештеник учествовао у узвикивању наведене пароле.

– Мислим да је Јосиповић осетио колико кокетирање са онима који те не сматрају својим нема смисла. Није ми јасно како левица не схвата да упорно кокетирање са националистичким тенденцијама, било да је реч о Блајбургу, споменику у Сплиту или нечем трећем, нема смисла. Мислим да треба да раде на давању подршке онима који су из разних разлога уплашени и против лудила, нетолеранције и агресије којој све више сведочимо. Таквим људима треба подршка, а не онима који мисле да је Црна Легија чинила добро Хрватској или онима који тврде да се у Јасеновцу изводила Мала Флорами (Mala Floramy).

"У редовима Хрватске војске било је и око десет хиљада Срба." (ФОТО:  Lupiga.Com)
„У редовима Хрватске војске било је и око десет хиљада Срба.“ (ФОТО: Lupiga.Com)

* Како гледате на актуелне испаде национализма у Хрватској и могу ли, према вашем мишљењу, они „ретардирати“ у пуно радикалнији облик „деснила“ од онога коме данас сведочимо?

– Мислим да хрватско друштво већ дуго није било овако поларизовано. Лично ме највише чуди зашто је друштво, које се у толиком броју декларише као хришћанско, данас испуњено са толико мржње. На путу, на настави, у јавном животу или свакодневном дружењу видим да су људи врло агресивни и вулгарни. Постали смо друштво монолога, а не дијалога. Не знамо да причамо ако различито мислимо, а да се не потучемо и испсујемо. Не уважавају се туђи аргументи. Могу да кренем од својих студената, који врло тешко мењају оно што донесу од куће, без обзира што пред собом имају доктора историских наука, који се тиме професионално бави. Историја нас учи да агресија и физички обрачун није дошао сам од себе. Увек је имао предрадње, било у шиканирању, некаквом облику вређања, изопштавању, спаљивању књига, уништавању нечијих радњи, обележавању са тракама или именима. Нажалост, бројне елементе могу препознати у данашњем хрватском друштву. Утолико елите и целокупно друштво морају бити свесни опасности према којој идемо.

* Не знамо где ће други, али ви би могли да одете у затвор, ако се оствари најава Турудићевог „закона о заштити истине о Домовинском рату“. У неколико сте наврата прекршили текст предлога закона према коме се кривично гони онај ко тврди да је у Хрватској било грађанског рата. Ваше мишљење?

– Воле бих да ме ставе у исту ћелију са председником Немачке, који је оптужен за исти деликт. Надам се да ћу са њим пити кафу и играти шах, а не са Санадером. Када је реч о самом предлогу, мислим да је то наговештај сумрака демократије и науке. Био сам сигуран да се због различитих ставова више не завршава на ломачи и у затвору. Чак и да имамо врло јасне аргументе о нечему, и у том је контексту недопустиво да се прогања неко са другачијим мишљењем. Проблем је што у овом случају немамо ни то. Ни један једини пут нисам чуо, ни од кога ко се томе противи, да аргументовано објасни зашто деведесетих у Хрватској није било елемената грађанског рата.

* Можете ли објаснити то ваше могуће кажњиво размишљање?

– Увид у дефиниције и фактографија то потврђују. Али, можда је најбоље објаснити кроз непосредно искуство. У лето 1991. године у Сиску сам обукао униформу хрватског војника, а мој комшија и најбољи пријатељ са којим сам одрастао – српску одору. Он није био грађанин Никарагве или Македоније, већ грађанин Хрватске. Чак ни у Печуј није отишао. Отишао је у Петрињу. Пар месеци касније у стан поред мог пала је граната. Она није послата из неке друге државе, него из моје, од стране људи који су побуњени против своје државе. Хрватски Срби тада су били хрватски грађани, као што су и данас. Осим тога, у редовима хрватске војске је било око десет хиљада Срба. Ратовали су против својих често блиских рођака. Често се користи аргумент међународне агресије којим се објашњава непостојање грађанског рата. То је, међутим, непознавање историје и правних дефиниција.

"Хоће ли нам историју предавати неки нови СУБНОР?" (ФОТО:  Lupiga.Com)
„Хоће ли нам историју предавати неки нови СУБНОР?“ (ФОТО: Lupiga.Com)

* Имате ли неке примере?

– Познато је да је у шпанском грађанском рату било спољне помоћи и да су тамо биле интернационалне бригаде. У Анголи грађанског рата не би било да није било војних јединица из страних земаља, као што га не би било ни у Либану, да није између осталог било агресије Сирије и Израела. Шта, опет, значе стране силе? Видео сам да је председница Колинда Грабар-Китаровић одговорила председнику Немачке да није било грађанског рата у Хрватској. Он то, међутим, није ни рекао; казао је да је грађански рат био у Југославији. То је ваљда још већи скандал јер ми, је ли, никад нисмо били чланица Југославије, већ смо одувек самостални. Занемарује се чињеница да је барем до 8. 10. Хрватска била чланица Југославије, па је рат који се одвијао у тој земљи по свим дефиницијама између осталог био и грађански. Грађани Книна, Глине, Вуковара и Петриње су без обзира што су побуњени још увек били грађани Хрватске. Са њима сам, уосталом, одрастао и тренирао у Сегести, а њихови рођаци били су у мојим редовима.

* Учествујући на државном стручном скупу за учитеље и наставнике историје на тему „Домовински рат“, министар образовања Ведран Морнар је, окружен „бранитељима“ и представницима министарства одбране, недавно дословно рекао да ће у реформи курикулума (лат. curriculum – ход, ток) историје „Домовински рат“ добити почасно место и да ће се учити на начин на који је његовој генерацији био представљен Други светски рат. Испада да министар образовања настоји да превентивно делује и учини небитним Турудићев предлог да се кривично гони онај ко о „Домовинском рату“ прича другачије од актуелног обрасца. Који је ваш коментар?

– Некако сам се надао да смо научили из прошлости, конкретно из 1945. године, да политика не сме да одлучи шта ћемо учити и да они који су учествовали у рату неће бити ти који ће предавати историју или бити главни ауторитети на том пољу. Сећам се, из свог школовања, људи који су били на Сутјесци и Неретви, и који су долазили да нам предају. ЦК, СУБНОР и партизани су уместо историчара одлучивали како ће нам изгледати историја. Међутим, када говоримо о том „почасном“ положају „Домовинског рата“, то код мене изазива још већу непријатност, јер показујемо да још нисмо научили како не постоје нулте године. Не можемо стално кретати од почетка. Не може нам стално бити неки нови непријатељ важнији од старог. Ако кренемо од Старчевића, то су Мађари, онда су за једне Италијани, за друге Немци а за треће Срби, што ће рећи да свако узима своју стартну позицију.

"Шта ће рећи наставници кад их деца питају за убијање акумулаторском киселином?" (ФОТО:  Lupiga.Com)
„Шта ће рећи наставници кад их деца питају за убијање акумулаторском киселином?“(ФОТО: Lupiga.Com)

* Често се на страни десничара може чути да се раздобље „Домовинског рата“ не учи довољно на часу историје, а Морнар на то додаје како „предавање о Домовинском рату убудуће неће бити фактографско, већ ће се практиковати узрочно-последичне везе с мање чињеница, а више закључака“.

– Ја сам свакако присталица предлога да би о том раздобљу требало да се учи више, али не само у контексту рата, већ и о политичким, економским и другим димензијама. Друга је ствар како појединци желе да се о том раздобљу предаје или како се историја у стварности преноси ученицима. Међутим, очекивати да ће „Домовински рат“ почети да се обрађује узрочно-последично, а да притом сва остала раздобља не обрађујемо на исти начин, је илузорно. Уосталом, нико не поставља питање шта, у ствари, знамо о том периоду и имамо ли научне радове и довољно научника који су тај период интердисциплинарно осветлили? Слажем се и да би настава историје требала да буде потпуно другачија. Требала би бити мултиперспективна, да натера ученике да расправљају и да постављају непријатна питања. Када би до тога дошло, нисам, међутим, сигуран да би они који заговарају повећање градива и узрочно-последичне везе на тему Домовинског рата били превише срећни.

* Можете ли навести неки пример?

– Па, рецимо, хоће ли ти наставници знати да одговоре кад их деца, на пример, питају да ли је истина да су у Сиску убијени неки људи, попут 18-годишње Љубице Солар? Зашто је она убијена из снајпера? Је ли истина да су неким људима на Драви сипали акумулаторску киселину у уста? Зашто су то радили? Је ли истина да је у то време председник рекао да ће се један фудбалски клуб звати како он жели? Значи ли то да и тренутна председница то може урадити? Је ли истина да у том периоду председник државе није признавао резултате избора за градоначелника Загреба? Шта ће професори одговорити? Имамо ли одговоре и научна истраживања, радове и књиге који би могли да расветле ово раздобље? Бојим се да немамо и да већина наставника то градиво није усвајала на факултетима, него кроз дневнополитичке варијанте које се чују на улицама, у шаторима или по оваквим пригодним скуповима.

——–
Lupiga.Com је обавестила своје читаоце да ће други део разговора са професором историје Хрвојем Класићем, који је урадио новинар Хрвоје Шимичевић, објавити у понедељак, 20. априла.

Насловна фотографија: Lupiga.Com

Lupiga.Com, за ФБР приредила и посрбила Биљана Диковић

Прочитај без интернета:
0 гласовa