НИКОЛА Н. ЖИВКОВИЋ

Зашто антисемитизам у Србији највише подгревају они који себе називају “јеврејским пријатељима”

Савезна Република Немачка, као што се види, превео сам као „Западна Немачка” да не дође до забуне. Јер и данашња уједињена Немачка има исто име. А књига се бави историјом немачке дипломатије између 1933. и 1970, а она се не односи на Демократску Републику Немачку, дакле Источну, већ на Западну, са главним градом Боном. Чим се књига појавила, изазвала је велико интересовање јавности. Недељама и месецима по штампању тог обимног дела (скоро 900 страна) водила се жучна дискусија како у немачкој стручној штампи тако и у најугледнијим немачким новинама. Године 2012. књига је штампана у у џепном издању (Pantheon, München, 2012). Осврнућу се само на најважније моменте те полемика, док ћу највише простора посветити, разуме се, оним деловима књига које говоре о односу Немачког министарства иностраних дела према Србији и српском народу.

До сада је после Другог светског рата написано неколико запажних радова на ту тему:

Gerald Reitlinger, The Final Solution. The Attempt to Exterminate the Jews of Europe, 1939-1945, London 1953;

Paul Seabury, The Wilhelmstrasse. A Study of German Diplomats Under the Nazi Regime, Berkeley und Los Angeles 1954;

Léon Poliakov und Joseph Wulff, Das Dritte Reich und die Juden. Dokumente und Aufsätze, Berlin 1955;

Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews, New York 1961;

Christopher R. Browning, The Final Solution and the German Foreign Office. A Study of Referat D III of Abteilung Deutschland 1940-1943, New York 1978;

Hans-Jürgen Döscher, Das Auswärtige Amt im Dritten Reich. Diplomatie im Schatten der „Endlösung“, Berlin 1987.

Студија четворице историчара настала је као резултат једног скандала, а њега је изазвао тадашњи немачки министар иностраних дела Јошка Фишер. Наиме, године 2004. умро је један немачки амбасадор по имениу Франц Крапф (Franz Krapf). Уобичајно је да се у интерним списима помене преминули колега и да се са неколико лепих речи опише његов живот и вишедеценијски рад у служби немачке дипломатије. Фишер је, међутим, одбио да то учини. То је образложио чињеницом да је Крапф не само био члан нацистичке странке, већ да је носио униформу есесовца (SS).

ФИШЕРОВА КОМИСИЈА

Овај потез Фишера изазао је талас протеста у Немачком министарству иностраних послова. Када је већ одбила „фирма“ да објави читуљу, нашло се неколико његових колега и, сада као приватна лица, сакупили новац и немачки медији су је објавили. Фишер је то оценио као провокацију, те је решио да сазове комисију историчара. Дао им је задатак да оцене рад немачких дипломата у време Трећег Рајха.

Образложење је гласило, да је студија потребна јер недостаје један репрезентативан општи преглед историје „АА“, како се скраћено на немачком пише Немачко министарство иностраних дела (Auswärtiges Amt).

Због чега је ово поглавље немачке недавне прошлости тако контраверзно? Зато што се међу свим немачким инстутуцијама Трећег Рајха АА сматрао најмање „зараженим“ вирусим нацизма. Тако многе није ни чудило да је велики број дипломати из Хитлеровог доба кратко после конца Другог светског рата примљен у дипломатију Западне Немачке (формирана 1949), или, како њен пуни назив гласи, Савезна Република Немачка (Bundesrepublik), са главним градом Боном (Bonn).

istoricarinemackadiplomatijaСтудија је резултат рада четворице међународно признатих историчара: Концеа, Фраја, Хејса и Цимермана (Eckart Conze, Norbert Frei, Peter Hayes und Moshe Zimmermann; на слици изнад са Гвидом Вестервелеом, у средини). Екарт Конце је професор историје на универзитету у Марбургу. Објавио је запажену књигу Die Suche nach Sicherheit. Eine Geschichte der Bundesrepublik von 1949 bis in die Gegenwart, München 2009. Норберт Фрај је професор универзитета у Јени (Universität Jena). Коаутор је дела које је изазвало велико интересовање Flick. Der Konzern, die Familie, die Macht, München 2009. Питер Хејс је амерички професор и то са Northwestern University Evanston, Illionois. Аутор је књиге Handbook of Holocaust Studies, Oxford 2010. Моше Цимерман, израелски историчар, професор је са Хебрејског универзитета у Јерусалиму. Његово најважније дело зове се Deutsche gegen Deutsche Das Schicksal der Juden 1938-1945, Berlin 2008.

ДИПЛОМАТИЈА И ЈЕВРЕЈСКО ПИТАЊЕ

Одмах на почетку књиге, у предговру, аутори скрећу пажњу да је резултат њиховог рада поразан за АА. Наиме, у новој Савезној Републици Немачкој дуго се неговао и чувао мит о „посебној улози Немачког министарсва иностраних послова током Хитлерове диктатуре: већина дипломата из времена Хитлера и Рибентропа били су заправо тајни противници нацистичке диктатуре. Но они су остали на својим дужностима како би спречили да се догоде још страшније ствари. Поменути аутори верују да им је пошло за руком да овај мит, ову легенду, заувек сахране и униште. Четворица историчара верују да су пронашли довољно докумената који показују и доказују да Министасво иностраних дела у Берлину или, како се популрано зове, „das Amt in der Berliner Wilhelmstraße“) од самог почетка активно учествовало у систематском уништавању Јевреја.

Чињеница је да је после 1945. веома мали број немачких дипломата због таквог криминалног понашња одговарао пред судом. Зато се и могло догодити да су многи Хитлерови дипломате наставили да раде свој посао и после проглашњеа СР Немачке. Конрад Аденауер јасно је казао да у Бону не жели рестаурацију нацистичке дипломатије из берлинске улице Вилхелм, већ да је њему изнад свега стало да основу дипломатског кадра чине „искусани службеници старе пруске школе“. Када су Адеануера питали због чега је из старог режима преузео толико број дипломата, одговорио је следеће: „Човек не просипа прљаву воду, ако нема чисте“. Идеја је била да се из службе искључе само компромитовани дипломате који су свим срцем прихватили нацистичку идеологију. Да ли је то урађено темељно, доследно и како треба, то је друго питање.

Главна замерка, што се концепта и садржаја тиче, односи се на чињеницу да су четворица историчара главну пажњу посветили улози АА у уништавању Јевреја. Као да у рату нису страдали и други. О томе убедљиво говори књига Керфера (Daniel Koerfer: Diplomatenjagd: Joschka Fischer, seine Unabhängige Kommission und Das AMT). Он замера четворици аутора да нису написали „подрубну и свеобухватну историју Немачког министарства иностраних дела у време нациста, већ су се искључиво ограничили на проучавање геноцида над Јеврејима и немачкој дипломатији, која је била укључена, па и активно учествовала у том послу.

Керферова замерка је тачна. Процентуално је, на пример, страдало далеко више Белоруса, него Јевреја. Као резултат Немачке агресије, Руси су изгубили преко двадесет милиона људи, док су Срби страдали отприлике као и Јевреји, ако се узме у обзир процентуални губици. Па ипак, Запад, па и ова књига, када је реч о страдању у Другом светском рату, у деведесет осто случајева говори само и искључиво о Јеврејима. Није добро да се ствара листа жртава првог и другог реда. То, најзад, није добро ни за саме Јевреје.

Но једну ствар ниједан озбиљан историчар не може да порекне, а то значи да је das Auswärtige Amtбио у великом броју случајева директно одговоран за злочине које су се догодили у време Трећег рајха“.

ДИПЛОМАТЕ И ОТПОР ХИТЛЕРУ

У уводу књиге даје се биографска скица немачког дипломате Фрица Колбеа (Fritz Kolbe). Он је један од малобојних државних службеника који је 1933. дао оставку јер се није слагао са политиком Адолфа Хитлера. После Другог светског рата Колбе није могао да се поново запосли у западнонемачкој дипломатији јер је „своју отаџбину у тешким врменима оставио на цедилу“. Словом, дипломате из времена Хитлера и Рибентропа спречиле су Колбеа да се запосли у дипломатији Западне Немачке.

Четворица аутора књиге почињу годином 1933, када је Хитлер дошао на власт. Притисак нациста одмах је почео да осећа у свим државним институцијама. Разуме се, није осало поштеђено ни Министарство иностраних послова. Само је мали број дипломата деловао храбро и доследно. Светао пример представља Фон Притвиц (Friedrich von Prittwitz und Gaffron). Он је тада био немачки амбасадор у Вашингтону. Имао је свега 49 година, а тада је представљало реткост да у том добу неко постане амбасадор, и то на тако важном месту.

Колбе и Фон Притвиц представљају изузетак. Како се понашала већина немачких дипломата? Не мали број активно је учесвовао у Хитлеровом програму. Шеф АА био је Рибентроп (Joachim von Ribbentrop), и он се у својој политици од 1938. потпуно ослањао на подршку Хитлера, Химлера и његове елитне есес-јединице. Осуђен је на смрт на Нирнбершком процесу и обешен у октобру 1946.

Но остаје чињеница да је знатан део АА лебдео између пасивног отпора и успешног прилагођавања. У њих аутори убрајају водећег дипломату тог времена: Вајцекера (Ernst Freiherr von Weizsäcker). Његов син Рихард био је до 1984. градоначелник Западног Берлина а потом пуних десет година и председник СР Немачке.

Из докумената и личних белешки види се да је Ернст Вајцекер био резервисан према режиму Адолфа Хитлера, но није се решио на активан отпор нацистичком режиму. Он је био, одмах после Рибентропа, други човек у Министарству иностраних дела (Staatssekretär Ernst von Weizsäcker, 1882-1951). Године 1938. постао је државни секретар у АА. Често је долазио у сукоб са Рибентропом и нацистичком партијом. Како су аутори убедљиво показали, Вајцекер је долазио у сукоб око тактике и питања компетенције, а веома ретко око самог политичког садржаја. У том смислу Вајцекер је делио мишљење свог шефа Рибентропа. Слагао се са Хителром и по питању ревизије немачко-пољске границе. Са друге стране, из докумената се види да је Вајцекер био против тога да Немачка поведе рат против Лондона и Москве и противио се плановима нациста, да Немачка завлада светом. Исто тако се из докумената види да је делио јасне антипатије према Јевејима, а нарочито су му били антипатични „Источни Јевреји“ (Ostjuden), дакле, руски, пољски и румунски. Када је Немачка напала Пољску, један његов син је погинуо већ другог дана рата – 2. септембра 1939 – па се тако Вајцекер нашао у ситуацији да крене примером свог сина, те да га његова смрт на неки начин обавеује, односно да му је дужност да служи земљи и народу.

aaУ такозваном процесу “против улице Вилхелм”, који је одржан 1948/49, на оптуженичкој клупи нашло се осам припадника немачке дипломатије. Вајцекер је осуђен на седам година завора. За адвоката је имао свог сина Рихарда. Носиоци националсоцијализма, као и сви радикални покрети, били су углавном млади људи, у великој мери фанатици, док свет дипломата пре припада старијем конзеративном слоју друштва. Већ и та чињеница говори да они нису могли да буду узор нацистима.

КОНТИНУИТЕТ СА НАЦИЗМОМ?

Активан отпор нацистичком режиму од стране немачких дипломате био је редак, спорадичан и ограничио се на свега неколико личности. Поред већ поменутих Колбеа и Фон Притвица, ево још неких: Хасел (Ulrich von Hassell), Трот (Adam von Trot), Хефтен (Hans von Haeften), Бернштотф (Albrecht Graf von Bernstorff), Фајне (Gerhart Feine).

Аутори су покушли да нађу континуитет између старе немачке дипломатије, између Вилхелмове улице и Бонског министарства иностраних послова. Овде је Фрај изгледа у праву када тврди да су многи сувише компромитовани дипломати из времена Рибентропа после Другог светског рата служили у западнонемачким амбасадама широм арапског света.

И најжешћи критичари, међутим, слажу се у једном. Дело четворице историчара донело је много нових и занимљивих података, како каже историчар Шефер-Носке (Schäfer-Noske). По њему, многе ствари угледале су по први пут светло дана, изашавши из мрака подрума дипломатских архива. Шефер-Носке убраја се у уважене критичаре тог дела, али истовремено је спреман да призна и вредности студије. Он нарочито хвали онаj део књиге, који су обрадили професори Фрај и Цимерман.

Словом, нема сумње да су многи немачки дипломате својим деловањем током Другог свеског рата допринели уништавању Јевреја. У депортацији Јевреја, рецимо у Француској, истакао се Абец (Otto Abetz), а у Риму Ран (Rudolf Rahn).

У књизи је описан и пример Фајна (Gerhart Feine). Он је од марта 1944. био немачки амасадор у Будипмпешти. Заједно са швајцарским дипломатом Луцом (Carl Lutz), Фајне је пружио уточиште многим прогањаним Јеврејима и тиме их спасао од депортације и смрти. Но други немачки дипломата у Будимпешти, Везенмајер (Edmund Veesenmayer), активно је учествовао у депортацији и уништавању мађаских Јевреја.

СРБИЈА, ГРЧКА И МАЂАРСКА

Неку врсту коореферата на књигу четворице аутора написао је, како је већ поменуто, берлински историчар Керфер (Daniel Koerfer: Diplomatenjagd. Joschka Fischer und seine Unabhängige Kommission und ‘Das AMT’; Strauss Medien & Edition, 2013 Potsdam. 544 S.) Његова књига је веома корисна за све оне који се баве том темом јер је успео да исправи нека очевидна претеривања. И он се слаже са тврдњом да је у Немачком министарству иностраних послова било мало хероја који су пружили активан отпор нацистичком режиму. Али исто тако не стоји да су службеници АА одиграли главну улогу у уништавању Јевреја. Већина њих се прилагодила новим условима, били су каријеристи и просто су извршавали наређења која су долазила из берлинске централе. У Пољској и окупираним деловима Совјетског Савеза АА  је био углавном без утицаја.

Како је и Нирнбершки процес доказао, главни протагонисти холокауста јесу ова тројка – Хитлер, Химлер и Хајдрих. Већина оних немачких дипломата који су активно учествовали у депортацији Јевреја не припадају старој гарди, дакле, из времена Вајмарске републике, већ су примљени у АА на захтев Хитлера и осталих водећих главешина нацистичке државе. Све ово је интересантно за оне који се баве немачким односима. Дакле, тај део књиге заправо говори о немачко-немачким проблемима, када је у питању суочавање са сопственом прошлошћу.

Но вратимо се рецензији књиге Историја Немачког министарства иностраних дела. Њена велика заслуга састоји се у следећем: ако су немачки дипломате криви да су активно учествовали у уништавању Јевреја, онда се то свакако односи „на Србију, Грчку и Мађарску“. За нашу јавност, природно, најважнији су они делови који се односе на нашу земљу. Ево што се ту каже: „Србију и Грчку Хитлер је војно освојио. После тога у тим земљама инсталирана је немачка војна управа. Србија и Грчка стајале су под немачком окупацијом… Као опуномоћени представник Немачког министарства спољних послова за Србију, именован је Бенцлер. Он је на основу Хитлеровог указа од 28. априла 1941. био одговоран за решавање свих питања у Србији – али у договору са шефом штаба војних власти.“

hitlerprincipСловом, после брзог слома југословенске краљевске армије, Немци су у Србији успоставили војну управу, а Бенцлер и Турнер били су врховни арбитри по свим питањима. Бенцлер је био у дипломатској служби од 1919. Он је морао од почетка да сарађује са Харалдом Турнером. Турнер је био шеф управе штаба при војном команданту. Најважнији задатак им је био да „спрече активност српских политичких елемената“, како стоји у поменутом Хитлеровом указу.

МРТАВ СРБИН ДОБАР СРБИН

Од немачких дипломата важну улогу на Балкану играли су Нојбахер (Hermann Neubacher) и Везенмајер (Edmund Veesenmayer). Нојбахер је од 1940. имао своје седиште у Румунији, а од септембра 1943. прешао је у Београд. Везенмајер је био акредитован у Будимпешти.

После брзог слома Југословенске армије Берлин је захтевао да се у крњој Србији формира влада која би била одговорна за ред и мир те имала да води рачуна о снабдевању храном немачке окупационе силе. Тако је 28. августа 1941. формирана српска влада на челу са генералом Миланом Недићем. Турнер је очевидино у очима Берлина био сувише „мек“ према окупираној Србији. Нарочито је њим био незадовољан свемоћни Химлер. Он принципијелно није веровао српским саговорницима и ускоро је издејствовао да Турнера замени Мајснер. Његов слоган је гласио: „Само мртав Србин је добар Србин“.

Но ова кадровска промена у Београду очевидно није била најбоље решење. Са овом максимом Мајснер је имао мало успеха против српског отпора. Везенмајер и Мајснер 8. септембра 1941. јављају Министарству иностраних дела у Белину: „Доказано је да су у бројним саботажама учествовали и Јевреји. Због тог разлога морамо да одстранимо сво мушко јеврејско становништво. Њихов број износи око 8 000.” Два дана касније Бенцлер и Везенмајер послали су оштар телеграм у Берлин: „Брзо и драконско решавање јеврејског питања јесте ствар коју треба да најхитније решимо.“ Двадесетосмог септембра 1941. упорни Бенцлер обратио се директно свом шефу Рибентропу: „Нека ми буде дозвољено да Вас подсетим, да ми је у Фушлу изричито била обећана Ваша помоћ како бих могао да пошаљем у концентрационе логоре у Немачкој: Јевреје те масоне и оне Србе који симпатишу Енглезе“.

Бенцлерове молбе убрзо су услишене: 16. октобра 1941. Берлин је послао три своја човека: Зура, Сушка и Радемахера. Радемахер је као циљ путовања навео „ликвидацију Јевреја у Београду“. У његовом извештају од 25. октобра 1941. каже се следеће: „Јевреји, мушкарци, пострељани су до конца ове недеље. Овим је јеврејски проблем решен.“ А 23. маја 1942. Радемахер је описао јеврејско питање као нешто што више није акутно“.

Управо овај део извештаја изазвао је највиши степен запрепашрења и медијске пажње у Немачкој када је књига објављена пре нешто више од четири године. Наиме, да је немачки дипломата у јесен 1941 тражио да му се плате путни трошкови премда ми је циљ био „ликвидација Јевреја у Београду“. Штампа је то одмах превела на јасан и разумљив немачки: „Немачко министарство иностраних послова убијање људи убрајало је и рачунало као ‘службени пут’“.

ХИТЛЕРОВ АНТИСРПСКИ КОМПЛЕКС

На сличан начин текло је и уништавање Јевреја у Грчкој. Немачки конзул у Солуну Шенберг нарочито се истакао у депортацији и ликвидацији солунских Јевреја. Међутим, представник Немачког министарства иностраних дела у Атини Алтенберг нимало није делио одушевљење Шенберга. Алтенберг је показао велику личну храброст јер је одбио понуду свемоћног Химлера да приступи есес-формацијама. Да ли је Алтенберг могао више да учини за солунске Јевреје? Један други немачки дипломата, Херман Нојбахер у свом извештају од јуна 1941. протестовао је против ужасних злочина усташа према Србима, Јеврејима и Ромима. Мајснер је починио многе злочине према српском цивилном становништву. Нојбахеру је пошло за руком тек у марту 1944. да смени крволочног Мајснера… Када је доспео у америчко заробљеништво, Нојбахер је дао следећи горак резиме своје мисије на Балкану: „Хитлер је имао романтичан, антисрпски комплекс, а извор његовог става потиче из времена убиства надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву, у јуну 1914. године. Због тога је његов концепт Балкана био прохрватски и пробугарски. Са друге стране, Рибентроп није имао појма о Балкану“.

Нојбахер је успео да се у септембру 1943. избори да се укину драконске казне против цивилног становништва у Србији, а пре свега стрељање талаца. Ваља константовати да је он то урадио из прагматичних разлога, а не хуманитарних. Војним немачким властима у Србији саветовао је да у својој политици према цивилном становништву буду обазривији и да примењују силу само у нужди.

Кад се говори о Јеврејима у Београду и Србији, видимо да су у првој фази (од августа до новембра 1941. године) највише страдали мушкарци. Егзекутори су били снаге Гестапоа и Вермахта. У другој фази, од децембра 1941. до маја 1942. године, убијани су старци, жене и деца. Јевреји су интернирани у логор на Сајмишту (Judenlager Semlin), где су убијани гушењем у гасном камиону.

Толико о Србији у документима Немачког министарства иностраних дела. Шта се каже о осталим деловима некадашње Југославије? Највише има речи о Хрватској. Интересантно да се у на неким местима у књизи Хрватска помиње као „савезник“, а на другим као „вазална држава“. Тако на 276. страни стоји: „Поред словачке државе, у априлу 1941. створена је још једна вазална држава Трећег Рајха: Хрватска“.

pavelichitlerВећ је 3. априла 1941. у Загреб стигао високи представник Берлина Везенмајер. У генералном конулату Немачке састао се са Владком Мачеком. Хрватски политичар није показао спремност да се одвоји од југословенске владе у Београду и одбио је да прогласи Независну Државу Хрватску. Кратко после тога Немачка је подржала фашиситички усташки покрет.“

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА У НДХ

Прогон Срба у Хрватској представљао је „део бруталне антисрпске кампање усташа, који је почео већ у априлу 1941, а у лето године 1941. та кампања претворила се у прави терористички талас. Тај процес пратио је са великом зебњом Кашеов заменик Трол-Обергфел. Он је 10. јула 1941. послао извештај који говори о погормима и упозорио је да би тај терор против Срба могао да изазове немире у Хрватској. Његов шеф Каше на тај терор Хрвата гледао је „много опуштеније“.

Од стране немачких војних и полицијских снага у Босни и Далмацији стизале су у Берлин – и то преко немачког посланика Зигфрида Кашеа – често опречне вести о сарадњи са појединим локалним устаницима. Немци су, по правилу, више сарађивали са партизанима, а Италијани са четницима. Из централе, из Берлина, од стране самог Рибентропа 21. априла 1943. стигао је телеграм, у коме стоји, да је „за нас важно да се униште како четници тако и партизани“.

Прогон хрватских Јевреја почео је одмах по оснивању НДХ уз бројне антијеврејске законе. Преко половина Јевреја отерано је у концентрационе логоре, који су се налазили у надлежности локалних власти. Већина Јевреја је тамо умрло. Сама хрватска влада је у више наврата захтевала преко Кашеа од немачких власти да их депортују. Од Немачког министарства иностраних дела немачки посланик обавештен је да су Италијани почели да штите хрватске Јевреје од усташа“. Приликом прогона хрватских Јевреја Италија се поново показала као „реметилачки фактор“. Хиљаде Јевреја побегло је у италијанску зону Хрватске и у Бачку и Барању, коју је анектирала Мађарска. „Хрвати су били спремни да плате 30 немачких марака за сваког депортованог Јевреја. Двадесетдругог априла 1944. немачки посланик у Загребу Каше информисао је Берлин да је „јеврејско питање“ у Хрватској углавном решено. Са стране хрватских власти мере предузете против Јевреја наишле су на потпуно разумевање“.

Овим бих завршио приказ књиге Историја Немачког министарства иностраних дела – немачки дипломати у време Хитлера и Савезне Републике Немачке. Но, како се ова тема злоупотребљава у наше време и инструментализује у политичке сврхе, читаоци ми, верујем, неће замерити, ако и о томе кажем неколико речи.

Користећи повољну коњуктуру и чињеницу да су Срби у последње две деценије били сатанизовани на Западу због грађанског рата који се од 1991. до 1995. водаио на простору бивше Југославије, неки хрватски публицисти и политичари желе да напишу нове уџбенике из историје, нарочито из Првог и Другог светског рата. Осврнућу се само на два примера – „причу о Беорадском сајмишту“ и ону како је „Србија (је) очишћена од Јевреја“.

САЈМИШТЕ НЕМАЧКИ ЛОГОР

Не треба да ништа да измишљамо, довољно је да пажљиво прочитамо немачке документе. Рецимо, студију четворице еминентних историчара. Шта нам они кажу? И у Србији и у Хрватској било је прогона, стрељања, депортације и убијања Јевреја. То је чињеница. Разлика је, наравно, у томе да су у Србији то радили Немци. Сајмиште је претворено у логор намењен за интернацију и истребљивање Јевреја са простора окупиране Србије. Основала га је децембра 1941. године немачка окупациона власт. Тачно се помињу имена. Нарочито се се истакла двојица – Бенцлер и Радемахер.

У Хрватској су Јевреје убијали сами Хрвати. Да ли је Хрватска била суверена или вазална држава? Без обзира какав одговор испадне, у сваком случају, имала је своју владу, војску, полицију. Концентрциони логори били су под контролом самих Хрвата, од стражара, џелата од команданта логора. Словом, хрватске власти су саме решиле јеврејско питање или су, када је у питању депортација Јевреја, то радили у сарадњи са Немцима.

Србија је, као Грчка или Пољска, била окупирана. А такав правни положај не дозовљава влади, па дакле ни Недићевој, никакве помисли о некој самосталоној спољној или унутрашњој политици, па ни о уништавању Јевреја.

Да се Сајмиште данас налази у Србији то, разуме се, не доказује да је Србија у било ком облику одговорна за то место злочина. Земун је, да и то поменем, у то време припадао Независној Држави Хрватској. Али, и да је био у саставу Србије, тиме се не би ништа изменила историјска слика тог времена. Најзад, Аушвиц, данас Освјенћин, налази се у Пољској. Па ником не пада на памет да оптужи Пољску због концентрационог логора Аушвиц.

dusegupkaЈедном речју, у питању је најодвратнији покушај прекрајање историје, и то уз помоћ полуистина до дрских и безумних лажих. Да у томе учествују хрватски „повјесничари“, то ме не изненађује. Да им у томе помажу и неки немачки историчари, и то могу да разумем. Писао сам пре неког времена о Холму Зундхаузену и Александру Корбу. Али, да у тој бестидној пубицистичкој работи учествују неки новинари и политичари, а нарочито људи из невладиног сектора из Србије, то, верујем, треба да уђе у хронику подлости и бешчашћа. Који им је мотив? Да ли ти људи то раде из незнања, личне користи или убеђења? Не знам. Вероватно треба да се испита сваки случај за себе. Но, у сваком случају, као што нам каже и ова немачка студија, реч је о историјским неистинама и фалсификатима.

ПРОБЛЕМ СА СПОМЕНИЦИМА

Ако се ускоро реализује спомен обележје на Сајмишту, онда претходно српска држава ваља да подигне споменик и за „неколико стотина хињада Срба”, како говоре немачки извештаји Вермахта из године 1943. Он. по својим димензијама, мора да заузима најмање толико простора као и споменик јеврејским жртвама. Сем тога, посебно би се морало у Београду обележити концентрациони логор за српску децу поред Јастребарског. То што су Хрвати урадили, нису ни немачки нацисти – логори смрти за српску децу! Даље, ваља, по мени, подићи споменик српским цивилима које су побили без суда титоистички џелати, и то у времену од 1941. до децембра 1945. Људи су убијани само зато што су волели своју земљу, само зато јер су били Срби. Ако се у Србији подигне споменик за десет хиљада јеврејских жртвава, а не и за стотине хиљада српских, онда то неће бити добро ни за саме Јевреје. Зашто? Јевреји већ имају скупе и монументалне музеје по читавом свету, од Израела преко Немачке до САД. Срби, ево, немају ни један. А Јевреји у Србији, ето, добијају! То може да пружи храну за многе приче као Јевреји све могу, а ми Срби ништа! Па чак ни то да подигнемо споменик српским жртвама у Србији! Антисемитизам у овом случају могу да највише подгревају управо они који себе називају “јеверејским пријатељима”.

Не сме да се догоди да имамо огроман споменик у Србији посвећен јеврејским жртвама, а ниједан у Загребу. Tуристи који долазе из Европе и света могу да стекну утисак, да Хрватска нема везе са „холокаустом“. Са друге стране, „Србија мора да је нешто много скривила Јеврејима” када је подигнут меморијални центар таквих импозантних димензија. Овако се и преко тог споменика на Сајмишту могу промовисати у геноцидан народ, чија традиција иде „од Сајмишта до Сребренице“. Зато саветујем свим онима који се упуштају у тај пројекат само једно: да не изгубе осећај за меру.

__________

* Рецензија књиге Историја Немачког министарства иностраних дела – немачке дипломате у време Хитлера и Западне Немачке (Eckart Conze, Norbert Frei, Peter Hayes und Moshe Zimmermann: „Das Amt und die Vergangenheit: Deutsche Diplomaten im Dritten Reich und in der Bundesrepublik“; Verlag: Karl Blessing Verlag; 2010 München, S. 879). Рецензија је објављена у часопису Годишњак за истраживање геноцида; Музеј жртава геноцида (Београд) и Спомен музеј „21. октобар“ (Крагујевац); Београд-Крагујевц 2015, стр 193-205. Скраћења и опрема текста Нови Стандард.

2 гласa