Београд – Покрећемо тему о којој ниједна странка не прича, било да је реч о опозиционим или владајућим партијским структурама. Не причају, јер сви имају користи.

Србија би требало да промени свој званични назив у “Страначка Република Србија”. Србијом не владају закони, као што се то чини на први поглед када прочитате реч “република”, већ странке. Не доноси скупштина законе, већ странке. Не суде судови, већ странке на основу страначких закона и процена.

Владајућа политичка странка је врховни закон у Србији. Ако постоји акт који има јачу снагу од устава, то је онда закон политичке странке.

Ово је евидентно када погледамо како се формира највиши законодавни орган у Србији.

Званични назив Скупштине Србије је “Народна Скупштина Србије”. Дакле, у њој седе изабраници народа, односно, њихови представници. Погрешно.

Када изађете на изборе, ви гласате за политичку странку, имагинарни ентитет који није опипљив, а не за народ. То нису народни посланици, односно, представници, већ представници и заступници политичких странака, тј. страначки посланици. Дакле, Народна Скупштина Србије би требало да се зове “Страначка Скупштина Србије”, што нас доводи до закључка да је Србија уствари “Страначка Република Србија”.

По својој природи, странке представљају центре моћи. Ти центри моћи су снажнији о званичних државних институција као што су Влада, Скупштина, Председник Републике, Уставни Суд, Касациони Суд, Влада аутономске покрајине, итд. Званичне институције подређене су страначким центрима моћи.

Странке своју врховну моћ користе како би у име званичних институција, а преко својих страначких сателита, односно, страначких функционера, спроводиле страначке идеологије које иду у корист искључиво странкама.

Наш изборни систем је тако осмишљен и дизајниран. Намерно. Деценијама уназад наш изборни систем се није мењао, нити постоје назнаке да ће се мењати. Када сте послењи пут неког политичара чули да се у предизборној кампањи залаже за промену изборног система? Ниједној странци то не иде у корист, јер свака има користи од оваквог изборног система.

Питате се зашто се годинама смењују једно те исти политичари? Одговор је изборни систем.

Дакле, ако знамо да су странке извор свих, не већине, већ свих проблем у Србији, потребно је да усмеримо нашу пажњу на фундаментални процес помоћу којег те странке долазе и опстају на власти. Основу чини изборни закон.

Ако променимо начин на који бирамо власт, постоји већа вероватноћа да ће на одговорне функције доћи појединци који ће заступати интересе народа. Ако не, макар нећемо гледати једно те исте људе како нас увлаче, извлаче па поново увлаче у кризу.

Рецепт за уништење СВИХ политичких странака

Како променити изборне законе у циљу уништења политичких странака?

Кренимо прво од Закон о избору народних посланика. Причало се једно време о покретању иницијативе за успостављање директног избора за народне посланике. Биле су то само празне приче.

Скупштини ћемо вратити независности једино онда када буде успостављен систем да грађани директно бирају народне посланике по имену и презимену. Лаички гледано, то би био велики проблем, јер ко ће памтити 250 имена, како свим тим људима обезбедити медијску промоцију, ко ће све то финансирати…

Овај проблем се решава на један веома прост начин. Потребно је направити систем у којем ће се народни посланици бирати у градовима, односно, општинама. То значи да би свака општина имала свог представника и заступника у парламенту.

Запањујуће је то да у садашњем скупштинском сазиву чак 100 општина нема своје представнике! Махом су то људи из Београда и других већих градова. Међутим, ко ће заступати интересе грађана осталих 100 општина?

У неким државама, као што је на пример Аустралија, свака област, по уставу, мора да има свог представника у парламенету. То је демократски.

Дакле, променом закона би требало омогућити свакој општини да има свог представника у парламенту. У Србији има укупно 198 општина, дакле, 198 посланичких места у парламенту.

Неки би рекли да није фер да један човек представља два милиона Београђана. Решење тог проблема лежи у подела становништва по новима административним територијама. На пример, један посланик на сваких 30.000 становника, то значи да би 7 милиона становника имало 233 посланика, грубо речено.

Избори за народне посланике одвијали би се на локалном нивоу. Узмимо за пример град Крагујевац. Сваки грађанин Крагујевца који сматра да би могао да прикупи довољно подршке својих суграђана, може да се кандидује за републичког посланика.

Када дође дан за гласање, на изборном листићу добијате имена пет Крагујевчана који су прикупили довољно потписа да учествују на изборима. Кандидат који освоји највише гласова одлази у републички парламент. Дакле, гласате за живог човека којем знате име, презиме, биографију, радно искуство, итд.

Такав систем применити на сваки град, односно, административну територију уколико се водимо системом поделе становништва.

Тада бисмо у Скупштини имали 198 независних посланика које је изабрао народ из свих градова Србије. На таквог једног посланика тешко би било вршити притисак. Свако скупштинско гласање би било неизвесно. Нико не зна ко ће гласати за који закон или амандман.

Шта мислите, да ли би закон о смањењу плата и пензија прошао у таквој скупштинској атмосфери?

У данашњој Србији, влада има врховну извршну, па чак и прикривено законодавну и судску моћ. Када би се применио нови начин избора народних посланика, скупштина би истински постала највиши орган у држави. Просто је немогуће манипулисати да великим бројем слободних људи. Скупштина би у сваком тренутка могла да одбаци законе владе који би били штетни за народ. Скупштина би у сваком тренутку могла и да смени владу или појединачне министре.

По садашњем систему, ванредни избори се расписују када влада изгуби већину у скупштини. Зашто постојање скупштине зависи од владе када је скупштина највиши орган у држави? Бесмислено је јер у Србији на папиру постоји принцип поделе власти. Зашто не падне судска власт када, на пример, падне извршна или законодавна?

То не би био случај да су посланици независни. У теорији, влада би могла да се мења и бира на сваких годину дана, али би та влада морала да извршава наређења Скупштине. Смисао је да влада извршава наређења Скупштине, а не обрнуто, како је данас.

Трошкове избора сносиле би локалне самоуправе појединачно. На тај начин би се растеретио републички буџет из којег се, по садашњем систему, сваке изборне године извуче неколико милијарди динара.

Свака локална самоуправа би без проблема могла да сноси такве трошкове.

Укидање градских и општинских скупштина

Локалне скупштине и самоуправе су у Србији лего криминала, злоупотреба, крађе новца и малверзација. Разлог су опет политичке партије. Да ли вам је јасно зашто се толико крви око локалних скупштина? Зато што их нико не контролише, а на располагању имају велике количине новца.

Укидање локалних скупштина би решило стагнацију градова и општина широм Србије.

Неки би рекли да се на тај начин руши демократија. Ако демократија значи криминал, онда вреди довести демократију у питање.

Други разлог за укидање је тај што градске скупштине немају апсолутно никакву моћ. Центар моћи су извршне градске управе и градска већа.

Узмимо за пример Сједињене Америчке Државе. Свака појединачна држава у себи има стотине великих, средњих и мањих градова. Врховно тело у тим градовима није скупштина, већ градско веће, односно градска управа.

Имамо и ми градска и општина већа и управе, али те органе у Србији бирају локалне скупштине сачињене од страначких функционера. У САД се директним изборима бирају сви чланови градског већа.

Узмимо за пример Београд. Укинута је скупштина и потребно је изабрати градско веће од, на пример, десет чланова. Када Београђани изађу на изборе, неће гласати за списак страначких одборника, већ за способне људе, тј. менаџере који ће водити град.

Рецимо да се за тих десет места пријави двадесет кандидата, за свако место по два. Београђани ће на свом листићу заокружити не једног, већ десет људи за које они сматрају да би успешно водили град. Када се саберу сви гласови, десет појединаца са највише гласова биће именовано за чланове градског већа.

Овде би се могао применити друкчији систем пребројавања гласова. Аустралија има можда најправеднији изборни систем. Њихов изборни систем се заснива на алокацији, односно, премештању гласова.

Најпростије речено, на гласачком листићу исписана су три имена: Пера, Марија и Јована. Рецимо да се вама највише допада Јована, ви ћете поред њеног имена ставит број 1. Други кандидат по вашем одабиру је Пера и поред његовог имена ћете ставити број 2 и број 3 поред Марије.

Прво се пребројавају сви гласови под бројем 1. Уколико након првог пребројавања нико није освојио апсолутну већину, елиминише се кандидат са најмање гласова и његови гласови се распоређују на преостала два кандидата. Уколико нико од кандидата ни након пребацивања гласова не освоји апсолутну већину, посматра се следећи кандидат који има најмање гласова и његови гласови се распоређују док се не дође до кандидата који прелази апсолутну већину.

Пребацивање гласова се не врши слободно, већ на основу тог кога је гласач означио под редним бројем 2, 3, 4… Гласачки листић је неважећи уколико гласач не нумерише све кандидат.

Погледајте анимацију која детаљније објашњава овакав изборни систем.

Представници изабрани на овакав начин ће доносити све одлуке, правилнике, статуте, буџет, итд. Дакле, имаће апсолутну моћ да уређују свој града по вољи својих суграђана. Утицај републичке власти на такву једну локалну власт је у потпуности умањен, можда чака и елиминисан у теоретском смислу.

Разни теоретичри ће имати примедбе на појединости овог предлога, али суштина је стабилна: укинути скупштине, основати градско веће сачињено од појединаца који се бирају директним гласањем.

Тада би се изгубила привилегована функција градоначелника. Ту улогу би донекле преузео председник градског већа. Ово је веома битно јер је неопходно уништити осећај да су градоначелници недодириви приватни власници градова.

У Србији су седнице градских већа и управа затворене за јавности. У САД, на пример, седнице градских већа или управа су отворене за јавност. Грађанима је омогућено да присуствују седницама и да постављају питања члановима градског већа. Све седнице су отворене за јавност, јер градско веће не би требало ништа да крије од својих суграђана.

Имајући то у виду, статути градова би слободно могли да се укину и да се донесе један републички закон којим би прецизно било уређено питање свих локалних самоуправа.

Смена у сваком тренутку

Доњи дом америчког Конгреса бира се на основу броја становника, дакле, сваки репрезентатицав представља одређени број грађана. Доњи дом има укупно 435 посланика.

У САД живи око 316 милиона људи и имају 435 посланика. У Србији живи око 7 милиона људи и имамо 250 посланика. Не би чак ни тај број био проблематичан да сваки град има свог представника у парламенту.

Вођени примером из САД, мандат народних посланика би требало ограничити на две године. Није нужно, али би у сваком случају спречило потенцијалне злоупотребе и појаву корупције. Уколико су грађани одређеног града задовољни радом свог посланика, они ће га поново изабрати.

Ограничење трајања мандата народних посланика би имао и психилошки утицај на грађане. Уколико грађани одређеног града виде да их њихов представник не заступа, они знају да неће морати да га трпе пуне четири године, већ ће га казнити за само две. На овај начин се моћ враћа у руке слободних грађана. То је права демократија.

Именовање председника и премијера

Према садашњем закону, мандатара за састав владе предлаже председника републике. По неписаном правилу то су увек лидери политичких странака које су освојили највише гласова на изборима. Не мора тако да буде, али је садашњи систем намештен да мора.

На основу новог изборног система, председника владе би могао да буде биран директно, председник владе би могао да буде уједно и председника републике (приме: САД), или да систем остане исти, да председник републике предлаже мандатара за састав владе, али њихову владу мораће да потврди скупштина сачињена од независних посланика са свих крајева Србије.

Тада бисмо можда и имали стручњаке у министарским фотељама.

Избори за судије

Наше судство је све осим независно. Потребно је успоставити изборни систем за судије. Ова идеја се успешно спроводи у САД и зато се може рећи да та држава заиста има независно судство.

Дакле, грађани свих општина и градова који се налазе под ингеренцијом одређеног суда бирају судије тих судова на изборима. На избор судија би можда било теже применити систем из САД, јер су њихови судови друкчије организовани, али изборни би могли да се спроведу, на пример, само за председнике судова.

Наши судови могли би да постану много ефикаснији када би у њима седеле независне и стручне судије, а не страначке.

Закључак

Највећи проблеми Србије нису дефицит, незапослености, дугови, пад производње, распродаја имовине, итд. Наш највећи проблем и наш највећи кочничар су политичке партије. Сами себи су обезбедили врховну моћ. Систем је тако направљен да је веома тешко за некога са стране да се укључи у слободе изборе.

Зато гледамо исте људе већ 20 година, па чак и више.

Страначки систем је једино могуће уништити на овај начин. Потребно је променити пар закона и одредбу у уставу која каже да локалне самоуправе имају своје скупштине.

Међутим, мислите ли да данашњи политичари не знају за истинске реформе које су написане у овом тексту? Наравно да знају и никоме не пада на памет да их спроводе, јер знају да им је опстанак на власти загарантован чим се дочепају неке фотеље.

Овај систем захтева да грађани, односно, гласачи користе мозак током гласања, да се образују, информишу о кандидатима, да знају како систем функционише, да знају која су њихова права, да буду мудри и да брзо реагују уколико уоче да неко не ради у њиховом интересу. Међутим, ко би у Србији дао моћ одлучивања народу?

Сваки систем је подложан корупцији и манипулацијама. Садашњи је изграђен на темељима корупције и манипулације. Нови систем у сржи увек оставља моћ у рукама народа. Како народ одлучи, тако ће му бити.

За овакво стање у државе не можемо у потпуности да кривимо сами себе, јер не постоји нико ко је заиста вредан нечијег гласа. Зато смо дошли у ситуацију да у Србији изборе побеђују они који су најпопуларнији и најзаступљенији у медијима. Зато се сви политичари грчевито боре за контролу над медијима јер знају да се у трулом изборном систему тако побеђују избори.

Телепромптер

www.vaseljenska.com/politika/recept-za-unistenje-svih-politickih-stranaka/

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ