На још читавим прозорима, на стаблима дрвећа, десетине, можда и стотине смртовница – цела једна смотра мртвих људи који су једног недавног, зимског јутра затечени, многи огуљене коже, на импровизованим вешалима свуда унаоколо…

Прошлог децембра ово место биле су окупирале муслиманске снаге. Деца, одрасли, старци – све је то стављено пред цеви, под ножеве, под секире, понеки набијани на колац: ужасан масакр који се одигравао где год се нашао жив човек – у кућама, црквама, болницама, школама… Само на овом гробљу где се тренутно налазим, највећем у Босни, покопано је хиљаду и триста Срба… Напустио сам Братунац у поноћ. Једва неколико стотина метара даље, на другој обали Дрине, назирала се у мраку Србија. Нестварно мирна….

Ово лично сведочанство оставио је, у књизи „Реквијем за Европу“, амерички репортер, Данијел Шефер, 1993. године.

А само годину дана после, мислиманске снаге из Сребренице нападају Ратковицу и неколико других српских села у Подрињу. Води их, још једном, као и на Братунац, Насер Орић, командант Осме групе Другог корпуса Армије БиХ. Уз њега је и његов заменик, Зулфо Турсуновић. Креће убијање, пљачка и паљевина. Првог убијају, Марјана Павловића.

Затим, Милутина Ранкића, Борка Милановића, Винка Максимовића, Радослава Ђурића, Живана Продановића, Станимира Станојевића, Обрена Богићевића, Раденка Станојевића, Зору Продановић, Ранка Ранкића,Видоја Ракића и Драгомира Максимовића – тринаест људи. Од тих тринаест већини су одсечене главе, тела спаљена – некима још док су показивали знаке живота.

Осладило се Насеру и Зулфи. Два дана касније ево их у Врањешевићу и Руљевици. Угледавши их како долазе, сељани брже преко Дрине, па Насер и Зулфо немају кога под нож, него – шта би друго – „само“ пале 25 кућа.

Петог октобра 1992. Насер предводи још једну казнену експедицију из Сребренице. Нападају десет српских села у области Факовића, у општини Братунац. Убијају 27 Срба затечних у раду на пољима. Милована Ђокића спаљују живог. Тупим предметом разбијају лобању Радовану Ђокићу. Сретену Ђокићу одсецају главу. Љубу Николића спаљују на ломачи од кукурузовине…. Спаљују све до последње куће у Факовићима и цркву…

Леп учинак. Па, Алија Изетбеговић, производи Орића у чин Бригадира. Одликује га највишим војним одликовањем Армије БиХ „Златним љиљаном“ и награђује – да му се нађе – са 500 немачких марака.
Комплетан досије о подринским злочинима Насера Орића достављен је још 1997. године хашком тужилаштву – имена жртава, починиоци злочина, датуми, места злочина, лична сведочења непосредних сведока, фото снимци…

Појела маца. Апелационо веће Суда ослобађа Орића сваке кривице. Признаје се у одлуци да су се у Подрињу „догодили злочини и над Србима“, али да за индивидуалне кривице „нема довољно доказа“. Мртви не говоре; ниједан гроб у Братунцу нема идентификованог виновника; сведоцима, па чак и Хрвату, Дражену Ердемовицу који је причао како је патолошки убијао Србе, не верује се. Митологија о осам хиљада муслиманских жртава у Сребреници мора да живи и траје…

Прошле седмице, двадесет година после пада Сребренице у Младићеве руке, Насер Орић – ослобођен чак и фамозне „командне одговорности“ , кренуо у Женеву (?!) на обележавање Сребренице. Тамо га, по српској потерници, хапсе швајцарске власти. Мора да је у питању нека грешка; врана врани очи не вади; неки мамурни швајцарски полицајац мора да је непажњом извукао из фиоке прашњиву српску потерницу. Направио човек збрку Швајцарцима у Женеви, а у Београду невољу Александру Великом који се – ако се сећате – већ извинио за оних митолошких осам хиљада. Баш незгодно. Ако Швајцарци пусте Орића – кајаће се; ако апостоли свесрпске кривице из Београда затраже екстрадицију – кајаће се. Питијска дилема. Мука жива. А побијених Срба на гробљу у Братунцу – хиљаду и триста.

www.vesti-online.com/Vesti/Komentar/498951/Rekvijem-za-Evropu

Прочитај без интернета:
2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ