ГАВРИЛА ПРИНЦИПА ВЕЋ ЈЕСУ, ДА СЕ НЕ ДЕСИ ДА ДЕВЕНПОРТ МИЛОША ОБИЛИЋА ПРОГЛАСИ ЗА ТЕРОРИСТУ

Пише: Слободан РЕЉИЋ, „Геополитика“

  • Последњи, па још ванредни, избори могли би постати у нашем сећању линија разграничења између каквог-таквог реда и стања распадања. СНС од бројања гласова прави детонатор који ће да закопа испод своје владајуће фотеље
  • Мора да се мења Устав. Час истине долази као брзи воз. Бриселски споразум ће морати да се операционализује: да као у Сребреницу Александар Вучић можда већ и следеће године оде до Газиместана, а да њега, четничког војводу и њихове, као госте дочека председник Тачи, и да одрже говоре о традиционалном пријатељству суседних држава. Можда дође и Давутоглу
  • Нисмо ваљда заборавили да смо управо ми, Београд, били место где је опремљена најјача екипа НВО-ратника. Оно што се некад звало „пета колона“ ушло је у српску политику као специјални одред „Отпор“. Тројански коњ, или тако некако би се то могло описати
  • Кад је тај вид специјалних операција патентиран у Београду, „наши момци и девојке“ су се после прославили као професионални револуционари у наступима од Тбилисија до Каира, а наравно и у Украјини. Сад би се ти витезови „обојених револуција“ о којима су написане књиге, фељтони, снимљени филмови, који где-где и предају полазницима CIA-револуција о својим лешинарским вештинама, могли вратити у своје гнездо. Скопље, Приштина, Сарајево, Тирана то може и без специјалних одреда. Али Београд… Ту се ништа не би смело препустити случају. То је као Кијев. Важна тачка судара са Путином
  • Ми смо у „демократизацији“ светлосну годину испред затуцаних Руса и Кинеза. Ми у влади имамо човека од највећег поверења који је пре него што ће атерирати у Београд, као раденик Светске банке делао у Кијеву. Ваљда се сећате љутњи Душана Вујовића, министра финансија у нашем евроатлантском парламенту. Њему је украјинизација, такорећи, докторска дисертација. Благо нама

        УКРАЈИНИЗАЦИЈА. Тај незграпни појам, тежак за изговор, злокобан по мутној садржини најбоље описује скору будућност какву би могла доживети Србија. Нажалост!

        Али, западни фронт на западном Балкану је увлачењем Хрватске у задњи час у евроатлантску фалангу стабилизован, линија разграничења је јасна, па се тако Македонци, Босанци-Бошњаци, Срби, Црногорци, Албанци могу предати хаосу. Јер, хаос међу „нашима ниже класе“ у последњој деценији је основна тактика америчке силе у опадању.

        Држати контролу је преамбициозан циљ у мултиполарном свету у коме се америчка хегемонија топи као лед у пролеће. То се најлепше видело у „арапском пролећу“.

        Последњи, па још ванредни, избори могли би постати у нашем сећању линија разграничења између каквог-таквог реда и стања распадања. Увек се на изборима крадуцкало, али никад крадљивац није с толико безобзира одбијао да се откривени покушаји поправе. Тако су, ако се још сећате, и Томислав Николић и Александар Вучић дошли на власт.

        Кад се запретило да би џакови могли бити отварани и гласови бројани на светлости дана, Борисово владајуће друштванце је устукнуло. Американце то није бринуло јер су знали ко долази на кормило Србије.

        Овај пут СНС од бројања гласова прави детонатор који ће да закопа испод своје владајуће фотеље. Очигледно је пред њима тежак посао, а што искрени Вучић није могао да прећути ни до конституисања нове: мора да се мења Устав.

        Час истине долази као брзи воз. Бриселски споразум ће морати да се операционализује: да као у Сребреницу Александар Вучић можда већ и следеће године оде до Газиместана, а да њега, четничког војводу и њихове, као госте дочека председник Тачи, и да одрже говоре о традиционалном пријатељству суседних држава. Можда дође и Давутоглу.

        А Зорана Михајловић ће код Ниша тај дан да баци камен темељац за аутопут НишПриштинаТирана. Тако ће се објавити остварење визије Вука Бранковића. СНС би могла и да тог протолиберала постхумно именује за почасног члана. Милоша Обилића би Мајкл Девенпорт могао, као што се већ чинило с Гаврилом Принципом, да прогласи за терористу.

        Можда се читаоцу ово учини као иронично претеривање. Али, погледајте око себе.

        Нису ли неки момци с фантомкама на главама и багерима срушили насеље уџерица у Савамали, надомак Београда на води?

        Да ли је министар полиције запретио да ће их пронаћи за 24 сата?

        Да ли је пред камерама, код стадиона Партизана претучен човек, брутално и безобзирно?

        Да ли вам се учинило да сте некад такве слике гледали из Мексика или Нигерије и да сте мислили да се то никад не би могло догодити у Београду?

        Да ли је један од најбогатијих људи у овој држави, на кога је пре годину и по покушано убиство, рекао да се плаши за своју породицу?

        Ево како изгледа прва епизода ове серије: повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић писмом је обавестио градоначелника Београда да је од грађана добио информацију да је „око 30 људи који су били маскирани, са фантомкама на главама и наоружани палицама, спровело, са три багера, рушење објеката које су користили приватни корисници у површини од око 1.000 квадратних метара“ и да су претходно „везали ноћног чувара и одузели му мобилни телефон“.

        Градоначелнику, дакле, извршној власти, требало је неко време да одговори: „Могу да вас обавестим да ниједна градска служба није поступала наведене вечери“, јавља Синиша Мали, односно, да то буде баш прецизно, да „представници неке од градских служби нису били на терену те вечери на наведеној локацији“. Што би се рекло с надлежног места гарантије: „Потврђујем да град Београд нема никакве везе са догађајем“. Тачка.

        Важно обавештење, пошто су данас и они који интервенишу у име закона под фантомкама као и они који су у сукобу с законом. Једини закон су данас фантомке.

        Обратите пажњу с којим миром извршна власт јавља да на њеној територији неко руши, а она нема појма о томе. Никакве идеје да би ваљало интервенисати. Али, будимо праведни, јесте Синиша Мали јавио Шабићу да он „лично сматра“, дакле, као грађанин, да наводи из Шабићевог дописа упућују на то да је потребно обратити се државним органима у чијој је искључивој надлежности поступање по оваквим информацијама.

        Шабић се обратио полицији. Неће грађанин Мали хоће „министар силе“ Стефановић да заштити грађане. Али, полиција је, као екипа дечака која се окупља на пољани да игра на мале голиће, „одбила да изађе на увиђај, упућујући грађане на Комуналну полицију, уз образложење да је Комунална полиција у том рушењу и учествовала“.

        Сад бисте ви помислили: крај! Ево, неко ради градоначелнику и Влади иза леђа и сад ће да лети. Па макар био и официр те страшне Комуналне полиције коју грађани обожавају и о чијим се делима приповеда међу Београђанима. Али, не: „Комунална полиција је демантовала наводе полиције“.

        И? И ништа.

        Ово је нови ниво демократије кад се охрабрује, као у најсветлијем периоду америчке историје, на Дивљем западу, да неки грађани узму правду у своје руке.

        Они не верују да би и други могли да почну исто. И то ће им се осветити. Али, и свима нама.

        То није првенац да држава јавно не поштује своје законе и правила. Узмимо: мора да се мења Устав.

        Час истине долази као брзи воз. Бриселски споразум ће морати да се операционализује: да као у Сребреницу Александар Вучић можда већ и следеће године оде до Газиместана, а да њега, четничког војводу и њихове, као госте дочека председник Тачи, и да одрже говоре о традиционалном пријатељству суседних држава. Можда дође и Давутоглу.

        О случај Танјуг. Тешко да се нормална држава одлучи да приватизује државну новинску агенцију. СНС-држава се одлучила. Али, не би приватника да купи Танјуг. Танјуг се гаси, јављено је. Али Танјуг ради. Најјавнији посао у држави ради се илегално. Шта је легалитет у српској држави? Ћеф нечији.

        Општа несигурност постаје факат у српском друштву. Осећа се то, али по логици човека који одбацује лоше мисли и зле чини од себе (Пу-пу! Тамо њима било!) рационализује.

        Почињемо да се понашамо као она Ђинђићева „кувана жаба“. Све веће насиље па и политички терор ће нам постати нормални. Слегаћемо раменима. Шта да се ради!

        Томе највише доприноси оно што ми и даље зовемо „српска држава“. И то на три начина:прво, одбија да уводи ред, непристрасно и професионално; друго, све мање контролише своје инструменте, „средства за закониту принуду“ и очување реда.

        Нашу војску и полицију, а да је то полујавна истина, „реформишу“ странци, они из NATOструктура којима смо „ми“ у Народној скупштини одобрили „сва права“. Премијерови пријатељи. С времена на време у јавности се појави и име тих „радника на терену“.

        И треће, нисмо ваљда заборавили да смо управо ми, Београд, били место где је опремљена најјача екипа НВО-ратника. Оно што се некад звало „пета колона“ ушло је у српску политику као специјални одред „Отпор“. Тројански коњ, или тако некако би се то могло описати.

        У сваком случају, кад је тај вид специјалних операција патентиран у Београду „наши момци и девојке“ су се после прославили као професионални револуционари у наступима од Тбилисија до Каира, а наравно и у Украјини.

        Сад би се ти витезови „обојених револуција“ о којима су написане књиге, фељтони, снимљени филмови, који где-где и предају полазницима CIA-револуција о својим лешинарским вештинама, могли вратити у своје гнездо.

        Скопље, Приштина, Сарајево, Тирана то може и без специјалних одреда. Али Београд… Ту се ништа не би смело препустити случају. То је као Кијев. Важна тачка судара са Путином.

        Док се наш премијер братими с том НВО-оперативом, у свету се успоставља фронт одбране од те врсте операција.

        После руске Думе која је преписала закон од Американаца и учинила сасвим транспарентним деловање НВО-сектора којим се управља из земље која их плаћа, сада су и Кинези одлучили да учине исто.

        „Њујорк тајмс“ ових дана јавља о потезима председника Си Ђинпинга да се успостави „већа контрола и ограничење утицаја Запада на кинеско друштво“ кроз законско решење које „ограничава рад страних организација и њихових локалних партнера, углавном преко јачања полицијског надзора“. Тако ће „ бити погођено више од 7000 страних НВО“. Замислите, зли Кинези би радије да те групе буду финансиране из земље, јер су ваљда и они чули да Американци кад хоће да сазнају зашто неко ради за некога кажу Folow the Money.

        Траг новца непогрешиво води до оних који њиме управљају и чији се, ваљда, интереси тако остварују. Једино су наше владе у последњој деценији пронашле да је то све – у нашу корист.

        Демократизација.

        Е, сад су сви схватили да демократизација уз помоћ Америке све чешће значи – украјинизација.

        И, да. Да не заборавимо, ми смо у „демократизацији“ светлосну годину испред затуцаних Руса и Кинеза. Ми у влади имамо човека од највећег поверења који је пре него што ће атерирати у Београд, као раденик Светске банке делао у Кијеву. Ваљда се сећате љутњи Душана Вујовића, министра финансија у нашем евроатлантском парламенту. Просто није могао да слуша оне који су се понекад упуштали да глуме опозицију.

        Долазе бољи дани за човека с таквим искуством. Па њему је украјинизација, такорећи, докторска дисертација. Благо нама.

        С нама ће радити баш искусни мајстори свог посла. Светски а наши.

        Геополитика број 98, мај 2016. 

fakti.org/srpski-duh/reljic-samo-da-se-otporasi-ne-vrate-u-beograd-da-nas-opet-usrecuju-i-demokratizuju

5 гласовa