• Директор РИСИ генерал Леонид РЕШЕТЊИКОВ: Цео тренд последњих деценија, упркос ретким тренуцима „релаксирања“ односа, показује да се натовско руководство бави постепеним опкољавање Русије по целом периметру њених граница. Верујем да се САД у наредним годинама неће одлучити за велики рат са Русијом. Али, зато су могуће варијанте малог рата и „хибридни“ конфликти
  • Треба бити крајње наиван човек па мислити да Порошенко и његова екипа делују самостално. Очигледно је да се такозвана „антитерористичка операција“ спроводи уз активно учешће стручњака из Пентагона, CIA, FBI. У Министарству одбране Украјине, обавештајној служби, државној безбедности Украјине и Граничој служби седе амерички саветници. Они су били тамо још пре свргавања Јануковича. То су стотине људи који чине право руководство – без њих се у Украјини не ради ништа
  • У току су гомилање снага и мобилизација савезника-марионета. То је фактички војна окупација Европе под „згодним“ изговором. То је покушај (и прилично успешан) да се ставе под контролу огромне територије
  • Треба деловати – наглашава Решетњиков – исто као Американци. Они испоручују оружје, ми испоручујемо, ваши саветници седе у Кијеву, значи, наши ће помагати да се изгради одбрана ДНР и ЛНР. САД шаљу специјалне јединице, исто радимо и ми
  • Војни експерт Владимир ШЋЕРБАКОВ: Могуће је да ће САД почети да испоручују тешко наоружање Украјини. У великим количинама. Не по 10-20 комада технике (на пример, хаубица), већ на хиљаде. За прави рат против Русије верујем да на Западу нема лудака. Зато што би рат са Русијом неизбежно прерастао у узајамне нуклеарне нападе. Прво тактичке. А затим би се умешале стратешке снаге, уколико би нечији губици постали превелики

        ШЕФ Пентагона Ештон Картер позвао је чланице алијансе на „нове кораке“ поводом конфликта у Украјини.

        Уочи самита G7 у Немачкој, на којем је требало да коначно буде решена судбина антируских санкција, САД су појачавале информативни притисак на чланице групе.

        У Немачком Штутгарту је одржана конференција на којој су учествовали амерички амбасадори у земљама ЕУ и команданти америчких војних јединица из целог света, где је главни говорник био Картер. Како се и могло очекивати, говор америчког министра одбране био је изразито мобилизацијски и антируски.

        По његовим речима, економске санкције против Русије оправдале су своје постојање, утичући на политику Москве према Украјини. Међутим, оне не могу да гарантовано „одврате Владимира Путина од политике која је била демонстрирана на Криму прошле године“.

        Друга фигура у војној вертикали Америке (после председника САД као врховног команданта) позвала је земље NATO да дају „свеобухватан одговор“ на украјинску кризу. То јест, мере за обуздавање растуће „претње са Истока“, по његовом мишљењу, треба да буду не само политичке, већ и војне природе.

        На завршној конференцији за медије, први човек Пентагона је признао да су током конференције размотрени кораци које би америчка војска могла да предузме ради решавања ситуације у Украјини. Конкретно, поменуто је покретање програма обуке војника у још неколико европских земаља.

        Осим тога, министар одбране САД је изјавио да земље NATO треба активније да размењују обавештајне податке и спроводе војне вежбе у Европи ради супротстављања Русији.

        Уперивши по ко зна који пут прст на баук руске агресије кога већ практично годину дана САД „шетају“ по Европи, Ештон Картер је позвао чланице алијансе да збију редове пред потенцијалном војном опасношћу.

        Повећање америчког војног присуства на континенту одвија толико брзо да понајвише подсећа на довлачење снага на линију фронта. Довољно је рећи да NATO ових дана – ничим испровоциран – „показује мишиће“ у рејону Балтичког мора. У заједничким војним вежбама „Baltops 2015“ и „Saber Strike 2015“, које се одржавају у непосредној бизини западних граница Русије, учествују авиони и 330 војника Ратног ваздухопловства САД.

        У авио базу „Ферфорд“ у Великој Британији стигла су три стратешка бомбардера америчког Ратног ваздухопловства В-52. Како је појаснила стратешка команда Оружаних снага САД, авиони ће током серије вежби „демонстрирати способност САД да пројектује своје флексибилне могућности за извођење далеких глобалних напада“.

        У светлу незабележених активности NATO поред руских граница и изјаве америчког министра одбране да је „Пентагон забринут шта би могло да се догоди“ (услед погоршања ситуације код Марјинке), Картеров позив чланицама алијансе да предузму нове кораке у вези са ситуацијом у Украјини звучао је као проглашавање пуне борбене приправности за употребу силе у конфликту са Русијом.

        Говор шефа Пентагона у Штутгарту представља наставак притиска руководства САД како на Русију, тако и на лидере европских земаља, тврди директор РИСИ, генерал-потпуковник Спољне обавештајне службе Русије у пензији Леонид Решетњиков.

        – Што се тиче Европљана, САД их хушкају да повећавају свеобухватни притисак на РФ: у политичкој, економској и војној сфери. Циљ је да се Европа натера да доноси оштрије одлуке.

        Какве „оштрине одлуке“?

        – Између осталог, да се активније бави придњестровским питањем, да појача блокаду Крима и повећа присуство војника из земаља NATO у Украјини.

        У виду мировног контингента или војника NATO?

        – Порошенко је пописао указ који дозвољава присуство страних војника у Украјини. Ако говоримо о размештању мировног контингента тамо, таква одлука може да се донесе само уз дозволу УН. Руске власти су признале Порошенков легитимитет као шефа државе. Он сада може да потпише било какав споразум са САД. Као што су то у своје време урадили Румуни, Пољаци, Бугари. То јест у Украјини у сваком тренутку могу да се појаве базе САД или NATO.

        Зар није услов за такав сценарио чланство у алијанси?

        – Уопште није. На крају крајева, Кијев може да сарађује са NATO по моделу Грузије из времена владавине Сакашвилија.

        Што се тиче притиска на Европљане, то је због тога што се лидери Немачке, Италије, Мађарске и низа других земаља противе покушајима САД да напујдају Европску унију на Русију. Они траже могућности за вођење дијалога, а не за војне методе.

        Постоји мишљење да је конфронтациона реторика Пентагона дело војног лобија, који, користећи као изговор „претњу са Истока“, банално ради на повећању финансирања програма NATO (између осталог, од стране Европљана) и присуства америчких оружаних снага на европском континенту.

Леонид Решетњиков

        – Ми слушамо нешто слично већ двадесет, ако не и више година. За то време се NATO активно ширио, учествовао у војним операцијама. Не треба се тешити тиме да је Русија „превелик залогај“ за њих. Пре неки дан се појавила информација да власти САД разматрају могућност да у Европи и Азији разместе копнене ракете које ће „нишанити“ стратешки потенцијал Руске Федерације.

        Цео тренд последњих деценија, упркос ретким тренуцима „релаксирања“ односа, показује да се натовско руководство бави постепеним опкољавање Русије по целом периметру њених граница. Лично сматрам да се САД у наредним годинама неће одлучити за велики рат са Русијом. Али, зато су могуће варијанте малог рата и „хибридни“ конфликти.

        Доказ за то је државни преврат у Украјини који су извршили САД и њихови натовски савезници. После њега су потпуно стали на страну режима који је почео да убија становништво у Донбасу. Треба бити крајње наиван човек па мислити да Порошенко и његова екипа делују самостално. Очигледно је да се такозвана „антитерористичка операција“ спроводи уз активно учешће стручњака из Пентагона, CIA, FBI. То раде Американци, они потпуно управљају том војном кампањом, истина, рукама „национално свесних“ Украјинаца. Али, „централни мозак“ где се доносе одлуке је у Америци.

        Да ли Американци користе „страшило“ у виду могуће руске агресије за држање својих европских партнера на кратком ланцу?

        – Наравно. Није случајно што је у Штутгарту разматрано питање покретања великог програма обуке европских војника од стране америчких инструктора, као и активирања програма заједничких војних вежби у свим форматима. Укључујући координацију и сарадњу у сфери коришћења нуклеарног оружја.

        Углавном, у току је гомилање снага и мобилизација савезника-марионета. То је фактички војна окупација Европе под „згодним“ изговором. То је покушај (и прилично успешан) да се ставе под контролу огромне територије. САД постижу своје циљеве политичким, економским и војним средствима.

        Шта могу да предузму Американци у случају интензивирања ратних дејстава у Донбасу? Картер је познат као присталица испорука смртоносног наоружања Украјини.

        – Оно ионако стиже тамо без превелике галаме.

        Ради ли се о натовској техници и совјетском оружју из земаља које су некада припадале Варшавском пакту?

        – То је и совјетско оружје и, у мањој количини, америчко и западноевропско. Не треба заборавити да у Министарству одбране Украјине, у Спољној обавештајној служби, у Служби безбедности Украјине и Граничој служби седе амерички саветници. Они су били тамо још пре свргавања Јануковича, то су стотине људи који чине право руководство целе операције – без њих се у Украјини не ради ништа.

        Најочигледнији пример је (Валентин) Наливајченко, шеф СБУ, а истовремено  је агент CIA у војно-безбедносним структурама Украјине. Мислим да редовних америчких војника у својству борбених јединица засад нема у Украјини. Тачније, они су мало директно укључени у такозвану „антитерористичку операцију“. Међутим, у случају заоштравања ситуације, они могу да се појаве као припадници приватних војних компанија. Ко може да докаже да су то припадници редовне војске САД?

        Како Русија може да одговори на војне претње, чији се списак стално повећава?

        – Одговор мора да буде адекватан и симетричан. Треба деловати исто као Американци. Они испоручују оружје, ми испоручујемо, ваши саветници седе у Кијеву, значи, наши ће помагати да се изгради одбрана ДНР и ЛНР. САД шаљу специјалне јединице, исто радимо и ми.

        Ни СССР ни Русија никада нису престали да буду економски и геополитички супарник за САД, истиче војни експерт Владимир Шћербаков.

        – У том смислу се агресивна реторика западних политичара и команде NATO потпуно уклапа у парадигму доживљавања Русије као непријатеља. Американци нису тек сада направили баук „руске опасности“ – то је пропагандистички продукт још из времена хладног рата. Једноставно, они га данас актуелизују ради решавања конкретних задатака у Украјини и Европи.

        После распада СССР њихова основна стратешка линија је постала мекша. Мада су 1990-тих година САД могле уз помоћ наших унутрашњих „добровољаца“ (простије речено, „пете колоне“) да предузму кораке да коначно униште Русију.

        Зашто се нису одлучиле за то?

        – Док је Русија била слаба, њено уништење није било у интересу САД. Није им био потребан потпуни хаос на постсовјетском простору.

        Да ли је теорија „контролисаног хаоса“ измишљотина? Чиме се онда Американци баве на Блиском истоку, у Ираку, Сирији, Авганистану, Либији, бившој Југославији?

        – У Југославији је било много унутрашњих несугласица које су искористиле спољне силе. Да се вратим на односе западног савеза са Русијом, они сада улазе у напетију и оштрију фазу.

        Ештон Картер је позвао Европу на „нове кораке“ за обуздавање Русије. О чему би могло да се ради?

        – У првом реду, о испоручивању тешког наоружања Украјини. И то у великим количинама. То јест, не по 10-20 комада технике (на пример, хаубица), већ о хиљадама. Још један корак је пуштање миротвораца у Украјину, пошто је Рада усвојила (а Порошенко потписао) одговарајући закон.

         Али, за то је потребна дозвола Савета безбедности Уједињених нација, што је немогуће, узимајући у обзир право вета које има Русија.

        – Као алтернатива је могућа полицијска мисија ЕУ.

        Колико ће то бити легитимно?

        – Полицијске снаге могу да буду ненаоружане. Попут војних посматрача УН.

Еулекс полиција

        Тешко да ће таква варијанта задовољити кијевске „јастребове“, којима је пре потребно нешто налик полицијској мисији ЕУ на Косову (Еулекс), која је завршила „посао“ (протеривања Срба из покрајине) који нису довршили албански терористи.

        – За то је потребна дозвола СБ УН. Мислим да ће САД настојати да избегну формалности. На пример, поднеће ту иницијативу на Генералној скупштини УН, како би је „прогурали“ већином гласова.

        Зар Генерална скупштина има овлашћења за таква питања?

        – Преседан је створен током рата у Кореји почетком 1950-тих година, када су на њену територију уведене мировне снаге које су чиниле земље Запада, упркос томе што је СССР био против. Значи, Американци су ипак пронашли рупу.

        То се догодило више због пропуста совјетске дипломатије – СССР је бојкотовао одлучујућу седницу…

        – Слажем се, биће тешко „прогурати“ кроз УН одлуку која одговара Кијеву. Другачије ће бити ако главни међународни орган за одржавање мира по налогу САД и њихових савезника прогласи Русију „земљом-агресором“. Није случајно што западна пропаганда тај клише тако активно имплементира у јавно мњење. Тада ће наш глас у СБ (иако ће то бити кршење Повеље УН) бити игнорисан. А остали његови чланови ће донети одлуку да се помогне Украјини.

        Треба бити свестан да ће Кина, коју ми сматрамо својим савезником, највероватније, бити уздржана приликом гласања.

        Власти САД разматрају могућност да у земљама Европе и Азије разместе копнене ракете. Да ли је то један од тих „нових корака“ о којима говори шеф Пентагона?

        – По том питању ситуација није најјаснија. Генерално, нико не зна кога би „нишаниле“ те ракете. Друга ствар би била ако би Американци расзместили у Источној Европи копнене ракете домета 500 километара, чиме би аутоматски прекршили Споразум о уништавању ракета средњег и малог домета.

        Пентагон тврди да га је Русија већ прекршила, наводећи наше „Искандере“…

        – Ствар је у томе што код нас постоје „паметни“ људи на званичним функцијама, који на сваком месту вичу да ракете система „Искандер“ могу бити модификоване у кратком року. Да имају домет не 500, већ 1.000 километара. У том случају оне би заиста биле забрањене према Споразуму о уништавању ракета средњег и малог домета. Американци се, нормално, хватају за такве изјаве, зато што се наши „гласноговорници“ сматрају званичним функционерима. Међутим, САД не могу да докажу кршење Споразума с наше стране.

        Ако Американци разместе ракете, наведени споразум ће аутоматски престати да важи. И тада ми можемо да почнемо да повећавамо домет „Искандера“ или да правимо нове ракетне системе.

        А уколико Пентагон наговори европске сателите САД да почну са размештањем ракета домета до 500 километара?

        – Све ће зависити од тога шта ће те ракете носити. Уколико то не буде обично пуњење, већ нуклеарне бојеве главе, то ће бити крај споразума START-3. Пошто у њему пише да се не сме износити национално нуклеарно наоружање ван граница САД или Русије (осим поморске и ваздушне компоненте нуклеарне „тријаде“).

        А како може да се утврди да постоји нуклеарно пуњење?

        – Једноставно, постоје ракетни системи који физички не могу да носе нуклеарну бојеву главу, а постоје они који могу. Американци имају нешто између нашег „Искандера“ и вишецевног ракетног бацача „Смерч“. То, наравно, није класични вишецевни бацач ракета, више је тактичка ракета.

        После закључења Споразума о уништавању ракета средњег и малог домета САД су почеле да стављају акценат на поморске и ваздушне носиоце нуклеарног наоружања. Чак и ако су им преостале копнене ракете, Пентагон о томе не говори. У том контексту се можемо присетити пројекта „Томахавк“ за деловање са земље. Вашингтон је од њега одустао, али је захваљујући томе постигао успешан преговарачки дил. Према том договору, Горбачов је наложио да се „пусти под нож“ неколико совјетских система – оперативно-тактички ракетни систем „Ока“ и ракетне возове.

        Постоји могућност да ће Пентагон разместити у Источној Европи средства ПРО са балистичким ракетама. Али, оне могу да се опреме нуклеарним бојевим главама и да се користе за копнене циљеве.

        Ако Американци прекрше постојеће споразуме, ми немамо чиме да одговоримо. У том смислу што наше стратешке нуклеарне снаге већ дају могућност за извођење узвратног напада. Приближавати „Топољ-М“ на 200 километара од границе је бесмислено, јер ће он ионако долетети до циља.

        Предност САД је у томе што оне имају савезнике у Европи. Зато оне могу да разместе своје ракете близу наших граница. РФ нема такву могућност (осим о Калињинградској области). Иста та Белорусија, чији државни врх сада кокетира са Западом, тешко да ће дозволити да на њеној територији разместимо наше ракете као офанзивно оружје. За разлику од средстава ПВО која пружају заштиту њој самој. Адекватан одговор Москве би био да се грађанима Пољске, Чешке или Румуније на убедљив начин објасни да ће размештене америчке ракете у тим земљама у случају рат бити мета наших стратешких снага.

        Колика је у таквој ситуацији вероватноћа да ће конфликт између РФ и Запада прећи у отворену фазу уз коришћење „последњег аргумента“ у воду нуклеарног наоружања?

        – Путин је у интервјуу италијанском листу Corriere della Sera изјавио да „само нездрав човек, и то у сну, може да замисли да Русија одједном напада NATO“.

        А обрнуто?

        – На Западу такође нема лудака. Зато што би рат са Русијом неизбежно прерастао у узајамне нуклеарне нападе. Прво тактичке. А затим би се умешале стратешке снаге, уколико би нечији губици постали превелики. Зато да је реторика шефа Пентагона чисто мобилизационе природе – да мотивише Европљане да се финансијски укључе у заједнички натовски пројекат, повећају амерички контингент у Европи, побољшају сарадњу, да чвршће војно „стисну“ Русију.

        Уосталом, по мом мишљењу, од источноевропских чланица алијансе никога и не треба наговарати – оне саме „трче пред рудом“. Циљна група целог тог антируског милитаристичког заноса више су они из „тешке категорије“, као што су Немачка, Француска, можда и Италија.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/resetnjikov-amerikanci-dovode-nato-u-stanje-borbene-gotovosti

Прочитај без интернета:
2 гласa