Иако се на први поглед не разликује превише од људи који су одрастали у вријеме распада Југославије, слома друштвених вриједности, санкција, грађанског рата, успона криминала и наопакости, Ненад Ускоковић по свом сензибилитету не спада у типичног Београђанина постмилошевићевске Србије

Иако се на први поглед не разликује превише од људи који су одрастали у вријеме распада Југославије, слома друштвених вриједности, санкција, грађанског рата, успона криминала и наопакости, Ненад Ускоковић по свом сензибилитету не спада у типичног Београђанина постмилошевићевске Србије.

Љекар по струци рођен 1973.године у Београду, гдје је завршио X београдску гимназију, а касније и Медицински факултет, Ускоковић се скоро двадесет година бави писањем приповједака и пјесама. Награђиван је још на студентском протесту 1997.године за кратку причу, а касније је добијао награде конкурса Академије лијепих умјетности, као и за причу инспирисану дјелима Иве Андрића чији је конкурс организовала издавачка кућа Лагуна. Поред рада у струци, психологија спада у његово додатно интересовање.

За Принцип
Разговарао: Стефан Бранисављевић
  • Као особа која се паралелно бави књижевношћу и ради годинама као доктор у српском здравству, како би дијагностификовао болести од којих пати српско друштво?

Ако би требао са здравствене стране да дам дијагнозу која би на најбољи начин дефинисала „болести“ српског друштва реч би била пре свега о хроничним болестима које јако дуго трају, а које су због свог хроницитета већ дале озбиљне деформитете у свим сегментима истог. Те болести су пре свега негативна селекција, непотизам, партократија и као финални производ свега тога давно описани „полуинтелектуалац“ чувеног Слободана Јовановића.

  • Како би дефинисао полуинтелектуалца о коме говори Јовановић? И он се вјероватно мијења са различитим историјским епохама јер ни српско друштво прије Другог свјетског рата и ово данас нису баш слична.

Полуинтелектуалац је дефинисан у својој суштини одавно. То је човек са завршеном високом школом који је остао ускраћен за било какве духовне вредности. Како и сам Јовановић каже у питању је „сирова“ личност која своје могућности користи искључиво за личну, материјалну добит, бескрупулозно се „лактајући у остварењу својих зацртаних циљева. Школа му из образовање није дала и карактерне особине које би биле у складу са његовим звањем и он као такав постаје „расадник“ многих изузетно лоших ствари у својој средини. Разлика која је најупечатљивија , а створена је временом , јесте да се данашњи „полуинтелектуалац“ за разлику од оногх из времена Слободана Јовановића, не плаши никакве кривичне одговорности, јер на сваком кораку налази на своје „саборце“ и у структурама државе које би требале да се баве санкционисањем тих појава.

  • Високо-образовање а низак морал нису баш најбоља комбинација. Стиче се утисак да је врло мало људи који имају какав-такав морални кредибилитет (кодекс). Познати режисери и велики опозиционари из деведесетих прелазе у Дачићев СПС, а видимо и да је бивши побједник Квискотеке нашао себе у тој странци, која, на жалост, пали и жари деценијама. Да ли су српски интелектуалци јефтина роба?

Нажалост у данашњем српском друштву морал је, уз још пар категорија, непожељан. Он је камен спотицања за све „хроницитете“ које сам поменуо.

Не уклапа се ни у један „deal“, ако сте морални онда “ нисте погодни за сарадњу“ или сте „сувише крути“. Користим терминологију друштва у коме живимо и које нас окружује. Аутоматски, као морална особа, бићете искључени из свих токова који би вам омогућили да на частан и поштен начин обезбедите егзистенцију у складу са својим звањем. То су „уједи“ реалности са којим ће се врло брзо сусрести сваки интелектуалац у Србији покушавајући да буде оно што јесте. Међутим, ма колико избор био лош он увек постоји и одлука којом се прелази на „тамну страну“, међу „полуинтелектуалце“, одбацујући моралне норме и духовне вредности непобитно је лични избор сваког интелектуалца у Србији ког је он свестан. По мени свака материјална вредност је сувише јефтина да би се пристало на такву „трговину“.

  • Да ли сматраш да је лакше уцјењивати људе у сиромашном друштву какво је наше или би они били корумпирани и да је Србија богатија? Наше друштво је и сиромашно можда због тога што људи нису спремни да се озбиљно позабаве собом.

Ма колико то у овом тренутку можда буде звучало апсурдно миљења сам да се богатство једног друштва не мери материјалним вредностима. Људе који немају јасно изграђене моралне норме лако је уцењивати у било ком па и најбогатијим друштвима. Жеље тих људи увек су материјалне и они увек желе јођ, те су као такви идеални за „уцењиваче“ који то знају и нуде им баш оно што желе. Наше друштво је изузетно сиромашно у овом смислу и ту и даље „господари“ дефиниција „снашао се“ за оног ко се бави сумљивим и непоштеним пословима. Школа је обесмишљема приватним „викенд“ факултетима, на државним одавно влада непотизам и тако „Similis simili gaudat“ или „Сличан се сличном радује“.

  • Кључ успјеха или пропасти неке нације најчешће је у сфери образовања јер се ту све започиње и ту се све завршава. Образовање, одбрана, здравство и национални ресурси не би требали да буду приватизовани или макар приватизација не би требала да буде потпуна. Да ли су приватни факултети обесмислили високо-образовање код нас? Какве кадрове они могу да изњедре рецимо у твојој струци?

На Западу приватне школе су по правилу оне које дају најбоље стручњаке. То знање и врхунски предавачи имају своју цену јер са тих факултета излазите са најквалитетнијим знањем које заувек припада само вама. Код нас је све доведено до апсурда. Приватни факултети су скупи, али не зато што ћете тамо стећи квалитетно образовање, већ лакше и брже добијате диплому. Дакле, плаћате илузију да имате неко звање. Тако и она стручна половина „полуинтелектуалца“ настаје. С обзиром на такве способности лако је закључити колика може бити корист по друштво од таквих кадрова. Суштински све је привид и представа, а свака представа има свој крај и након тога се пале светла. Када се она упале бојим се да нећемо имати било шта лепо да видимо.

Везано за медицину приватни факултети још увек не постоје и државни ту и даље држе примат. Ту је изузетно наглашен непотизам јер су генерације породица у овој бранши, често чак сви у једној установи. Медицина је спефицифчна у многим аспектима, Немци су пре рата студенте медицине слали прво годину дана на наставу филозофије како би се боље припремили за сусрет са свим стварима које носи ова наука чији су саставни део болест и смрт. Код нас се врло често иде родбинским линијама као да је медицина генетски наследна вештина. Вредност тог начина рада лако можете проценити сами.

  • Да али на Западу, рецимо у САД, квалитетни факултети резервисани су или за домаћу плутократију или за талентоване , који се регрутују из америчког друштва, из класа које нормално не би могле да приуште тако скупе факултете или из иностранства, посредством одлива мозгова. У нашем случају се чини да су државни факултети и даље квалитетнији од приватних.

Наравно, они то још увек јесу јер приватни, обзиром на начин функционисања, им нису никаква конкуренција. На жалост, квалитет и на државним факултетима драстично је опао у последњих пар деценија што због непотизма, што партијских „испостава“ које играју све важнију улогу. Проблеми за оне који нису ни у једној од поменутих опција настају по завршеним студијама када потраже адекватно запослење. Тада се већина њих одлучује да напусти земљу јер нису у могућности да „испливају на површину“ због „ледене плоче“ која се формира непотизмом , партократијом и одуством позитивне селекције. Зато и јесмо међу водећим земљама по „одливу мозгова“ у свету.

  • Када си одлучио да напишеш Рђу?

Та идеја постоји одавно, приче су настајале у различитим , по мене углавном тешким периодима живота, и свака је, могао бих рећи, типична слика изу колажа наше реалности. Већина прича је награђивана на конкурсима, па сам мислио да све то има довољно квалитета за прву књигу. Нема измишљених догађаја, само су ликови плод моје маште. Када сам проценио да би то, онима који читају књиге, могло бити интересантно одлучио сам да је објавим. Рђа ми се чинила адекватном дескрипцијом свега што живимо. При том књига није песимистичка, само поставља питања.

  • Претпостављам да је друштво са распалим системом вриједности одлично за сецирање. Да ли можеш повући паралелу између Србије и Београда деведесетих и Србије и Београда након „уласка у демократске воде“?

Околности су биле другачије деведесетих и после „октобарске“ револуције. За обичног човека се готово ништа није променило у квалитету живота. И тада и сада средња грађанска класа не живи већ преживљава. Велики опозиционари, уметници, спортисти који су били против режима сада су у власти. Њихов учинак за опште добро није ништа бољи него што је био учинак Милошевићевих министара. Разлика је што је деведесетих држава свесно оставила „сиву зону“ на „коришћење“ грађанима који су то користили како би преживели. Садашња власт је ту „зону“ донекле ставила под контролу, али корист за грађане од тога је никаква. Монополисти држе све, од биоскопа и књижара преко хране до технике. Фактички је наисплативо покретање било каквог посла од стране малих предузетника. Породичне мале фирме готово да не постоје. У исто време у областима попут увоза половних аутомобила, издавања некретнина, професионалном спорту и даље нема никаквог реда. Сви биоскопи сем оних у великим тржним центрима су затворени. Идеја о три осмице за које су се генерације бориле, сада изгледа као нестваран сан у земљи са просечном платом од 400€.

  • За многе обичне Србе који су остали у матици деведесете су биле лакши период него што је задња деценија. Да ли дијелиш то мишљење?

Да. Разлога за то има више. Постојале су одређене залихе новца из „срећнијих времена“, људи су имали више енергије, а мање проблема које су „претурили преко главе“ и постојала је нада да ће се ситуација поправити. Сада готово да више ничега од тога нема. Све политичке опције су биле на власти, али ни једна није донела ништа боље. Све се завршавало на великим обећањима и очајној реализацији истих. За све то време квалитет живота је опада и тој тенденцији се и даље не види крај, напротив.

  • У књизи Рђа један од протагониста закључује да: „Када губиш у игри коју играш или промијениш правила ,или промијениш игру“. Да ли савремени човјек може да достигне тај степен изолованости и да ли је једноставно промијенити правила или игру која му је наметнута?

Савремени човек који ради на себи, има широка интересовања и новим стварима прилази без предрасуда , сигурно има квалитет да мења игру у којој учествује као и правила те игре. За тако нешто мора постојати пре свега квалитетна основа у образовању, али и карактерни склоп личности који је заснован на истинским моралних и духовним вредностима којеће у појединцу формирати пре свега поштовање према другим људима у свом окружењу, али исто тако и подједнако важно. Данас је све сведено на „reality show“ ниво, бућкуриш где су у истом лонду и старлете и некадашњи симболи борбе против режима. Када се аудиторијуму шаљу такве поруке јасно је да из тога не може произаћи никакав квалитет, нити морално и духовно издизање посрнулог друштва.

  • Како је реаговао цивилни сектор и обични грађани на велики прилив избјеглица у Србију који су се ту створили одједном? Какав је твој утисак као љекара који се свакодневно у професији сријеће са кризним ситуацијама гдје свако одуговлачење може имати тешке последице по здравље пацијента?

Као земља која је на својој „кожи“ искусила огромне проблеме са избеглицама Србија је својим институцијама морала да реагује брже и боље. Превентивно деловање је оно које је увек најбоље и најјефтиније. Иако смо знали шта се догађа нисмо имали ни јасан план, нити идеју шта са тим људима. Један део друштва реаговао је изузетно ксенофобично и још увек има такав став. Интересатно је како ксенофобима не сметају исти ти људи који више пута годишње пролазе кроз нашу земљу остављајући огромне количине новца само кроз плаћање путарина. Очигледно су у питању неки врло прагматични ксенофоби. Такође имам осећај да се и даље чекају упутства земаља ЕУ па да се тек онда нешто уради. То је погрешно јер је много једностанвије поступати кад су ти људи већ збринути на адекватан начин него радити “ у ходу“. Озбиљних ситуација ће тек бити јер долази лоше време а избеглице су напољу, по парковима и њихов прилив се сигурно неће смањити у месецима који су пред нама.Медицинска помоћ је ту изузетно важна и због сузбијања могућих епидемија, али је ипак само део свеобухватније помоћ која тим људима треба бити пружена..

  • Није ово једина криза која се дочекала неспремно иако је било јасно прије скоро пет година да ће политичке промјене и серија ратова на Блиском истоку довести у питање и нашу безбједност. Изгледа да један дио популације није ништа научио из ратова деведесетих и још увек их је лако напујдати новинским чланцима…

Улога медија у дешавањима у свету је огромна. Наша искуства из ратова деведесетих још увек су свежа и рекао бих поучна. Ал Џазира је направљена по узору на CNN јер су у том делу света схватили важност медија. Руси су по почетку украјинске кризе ушли у медијски рат помоћу Russia Today. Упркос свим тим сазнањима добар део људи у Србији и даље сваку вест у новинама или на интернету прима здраво за готово без да се замисли која је суштина такве вести. Паметни се уче на туђим грешкама, било би лепо да ми нисмо они који се стално уче на својим.

  • Улога медија треба да буде еманципаторска, едукативна и да развија код људи критичку и стваралачку свијест, а не да подилази њиховим најнижим нагонима. Како гледаш на ријалитизацију политике и политичког новинарства ?

Данас је све потређено лакој заради и у том смеру иде и политика и политичко новинарство. Све је оријентисано у том правцу па и политичаре често виђамо каао учеснике разних емисија које су све само не оно чиме би требало да се баве. Политику на Балкану одавно воде из других центара моћи тако да домаћи политичари имају пуно времена да се посвете оваквом „reality“ скупљању поена на домаћој сцени..

  • Можда би било јефитније да домаће паразите, који ионако ништа суштински не одлучују, замијенити страним намјесницима. Овако грађани Србије плаћају двије-три неефективне администрације…

Тако би се изгубилa суштина њиховог деловања, а то је привид. Привид да се нешто овде одлучује, привид постојања могућности избора, привид да нас се нешто пита. После свих неуспелих приватизација, приступања ЕУ по сваку цену, тај привид је значајан како се не би видела огољена истина. Као и reality show у ком гледате туђе животе уместо да за то време живите свој.

  • Како ти се чини инфлација експерата опште праксе? Интернет је омогућио да људи који немају формално знање из неке области, рецимо геополитике, историје или историје религије, пишу есеје и колумне које се читају и сматрају озбиљним изворима.. С једне стране је добро бити у позицији да дођеш до различитог материјала, али са друге стране уколико му се некритички приступа долази до прихватања полуинформација и неистина које се касније шире као пожар.

Медицина је одличан пример колико је то инстант знање бесмислено и уједно опасно по здравље оних који практикују лечење саветима са интернета. Чак иако су неке ствари објашњене до ситних детања потребно је далеко шире знање како би се избегла могућност да се некоме наруши здравље оваквих лаичким коришћењем доступних информација. не треба заборавити да је поента у лечењу човека а не само неког његовом органа. Тако је и у осталим областима које си поменуо где вреба опасност од „свезнајућих лаика.“

  • Као особа која се бави литературом, како гледаш на феномен тзв. списатељица? Да ли се белетристика може уопште категоризовати на мушку и женску или је најправедније дијелити писце по квалитету?

Књижевност код нас је у великој кризи. Разлог томе није недостатак квалитетних писаца, већ тренд да се књижевношћу баве људи који са тим немају никакве везе. Поново се све дешава због зараде. Још пре скоро сто година Црњански је писао о утицају стране књиге и лошег односа према домаћим писцима на нашу књижевност и за све то време ништа се није поправило, напротив. Списатељице су ммодерна појава која нема везе са квалитетом писања већ служи да намами понеког купца. Поново се све тако одвија само због зарада великих кућа, монополиста који и стварају „списатељице“и „писце“који то нису. Књижевност нема род већ се дели на добру и ону која то није. Надам се да нећемо и наредних сто година стајати у месту. Црњанског одавно нема а ми ништа нисмо урадили да послушамо шта је мудри Милош имао да нам каже.

  • Да ли би неко озбиљан могао да чита/купи макулатуру коју поједине списатељице деценијама штанцују? Ко уопште чита то смеће?

Наравно њихови тиражи су солидни, али поента није у читаности већ у самореклами, још једне врсте медиокритетства. Суштина је да се све упросечи, претвори у reality show, сведе на врло низак. Из такве баруштине тешко да може да изрони квалитет који би био заинтересован да се постави прави, нови систем вредности. Докле год је тако бојим се да ћемо таворити у једном друштву које нема моралне норме, ни духовности довољно наглашене да само себе извуче муља у ком се предуго налази…

  • Како замишљаш борбу за оздрављење наше културе јер обојица знамо да нација без аутентичне културе која афирмише слободарски и критички дух нема будућности у савременом свијету. Једино што чека такве лумпен-пролетере је да буду на маргини догађаја, да никада ништа не одлучују о себи и својој земљи те да буду туђе робље.

Та борба мора да крене од почетка, од нуле. Морамо се вратити нашој аутентичној култури и одбацити све сурогате који су се последњих деценија „калемили“ на оно што је изворна култура овог народа. То је једини начин да се вратимо својим коренима и ономе што јесмо. Носиоци те, слободно могу рећи, борбе могу бити само они који нису спремни на било какве компромисе у духовној и моралној сфери. Дакле, „полуинтелектуалци“ у у овом „послу“ унапред дисквалификовали сами себе. Важно је подвући да је ово уједно и суштинско питање за очување интегритета и постојања нашег народа.

Принцип

http://www.princip.me/intervju-rijalitizacija-politike-i-knjizevnosti/08/09/2015/
0 гласовa