ММФ ТРУБИ ДА ЈЕ МОГУЋ ГЛОБАЛНИ ЕКОНОМСКИ КРАХ, А ОН ЋЕ ЗА ЊЕГА БИТИ ЈЕДАН ОД ГЛАВНИХ КРИВАЦА

  • Након што открије да влада неке земље није у стању да исплати кредите, ММФ јој предлаже да он из својих средстава исплати кредиторе и на тај начин спаси њен кредитни рејтинг. Заузврат, та влада се обавезује да ће ММФ-у исплаћивати дугове новцем који ће уштедети на рачун смањења социјалних накнада и државних услуга, као и на рачун продаје државних актива страним власницима. У улози тих власника често наступају клијенти оних истих банака које су и угушиле владу коју „спасавају“ својим кредитима
  • Главни узрок пада светске економије је стагнација потрошње у такозваним развијеним или индустријским земљама. Узмимо за пример највећу економију у свету – Сједињене Државе. Сада економска политика неолиберала фактички руши потрошачко тржиште САД, буквално сатирући потражњу за услугама и робом – како домаћом, тако и увозном

        НАСТУПАЈУЋИ 8. марта у америчкој Националној асоцијацији за бизнис и економију – заменик генералног директора ММФ, Дејвид Липтон, упозорио је да се ризик глобалне економске катастрофе и даље повећава. То је тачно, али то није цела истина.

        Тешко да Дејвид Липтон може да замисли реалне размере тог проблема.

        Ради се о томе да је ММФ један од главних криваца за садашњу кризу.

        Он ради једноставно: након што открије да влада неке земље није у стању да исплати кредите, ММФ јој предлаже да он из својих средстава исплати кредиторе и на тај начин спаси њен кредитни рејтинг. Заузврат, та влада се обавезује да ће ММФ-у исплаћивати дугове новцем који ће уштедети на рачун смањења социјалних накнада и државних услуга, као и на рачун продаје државних актива страним власницима. У улози тих власника често наступају клијенти оних истих банака које су и угушиле владу коју „спасавају“ својим кредитима.

        Таквих примера има безброј.

        Данас су то Грчка и Португалија. Тако је пре њих било у Ирској и Летонији.

        Међутим, главни узрок пада светске економије је стагнација потрошње у такозваним развијеним или индустријским земљама.

        Узмимо за пример највећу економију у свету – Сједињене Државе. Сада економска политика неолиберала фактички руши потрошачко тржиште САД, буквално сатирући потражњу за и услугама и робом – како домаћом, тако и увозном.

        Постоје две разорне стратегије. Прва је – измештање индустријске производње у иностранство, са премештањем радних места у области стручних услуга, на пример, у области производње софтвера.

        Уместо тих радних места, отварају се нова, али она су по правилу ниско плаћена и привремена. На пример, места конобара, бармена или продаваца-консултаната.

        Када се радна места преносе у иностранство, у земљи се смањују приходи и куповна моћ становништва, а заједно с тим и пореска основа.

        Да би се обезбедили приливи у буџет, влада почиње на своју штету да приватизује јавну инфраструктуру (нпр. путеве) и изворе прихода (нпр. аутомате за паркирање). Тако приватни инвеститори почињу да сакупљају приходе који су раније били намењени државној каси. На пример, 2008. градске власти Чикага дале су у закуп 36.000 аутомата за паркирање за период од 75 година. Према том , конзорцијум приватних инвеститора уплатио је у градски буџет свега 1,2 милијарде долара.

Чикаго

        Друга и не мање разорна неолиберална стратегија је – повећање дужничког терета становништва. На пример, раније су хипотекарни кредити ограничавани на износ за чије опслуживање је одлазило 25% месечних прихода породице, а преосталих 75% људи су могли да користе по свом нахођењу или да штеде. Данас за хипотекарни кредит породица може да троши до 50% својих прихода, односно, на тај начин је могућност за потрошњу смањена за 25%.

        Исто такву политику воде банке-кредитори на тржишту аутомобила.

        Раније је кредит за куповину аутомобила одобраван на три године, а сада – и до седам година, раније је износ кредита износио до 80% од цене аутомобила, а сада – свих 100%. Повећавају се рокови и износи за плаћање, а смањује могућност за потрошњу.

        Због крајњег дужничког оптерећења, које је пало на врат становништва, није могуће повећавати потрошачке потребе како то саветује ММФ. Такви процеси очитују се не само у САД, него и у већини других земаља света.

        У стимулисању трговине неће помоћи ни вишестране трговинске иницијативе – Транс-атлантско трговинско и инвестиционо партнерство и Транс-тихоокеанско партнерство, која подржава ММФ.

        Главни и истински циљ тих споразума је да – изведе глобалне корпорације из оквира деловања закона оних земља у којима ће оне радити.

        Такозвано партнерство даваће корпорацијама могућност да оспоравају национална законодавства. Рецимо, ако Француска одлучи да се прикључи Транс-атлантском партнерству, америчка корпорација Monsanto моћи ће да позове на одговорност француску владу на основу тога што француско законодавство које ограничава коришћење ГМО-производа „ствара баријере на путу развоја слободне трговине“.

        Тешко бреме за светску економију представља и западни банкарски систем. Давање банкарских кредита своди се готово у потпуности на финансирање уговора о куповини некретнина, компанија, сировина и робе широке потрошње.

        Америчке банке не кредитирају изградњу нових производних капацитета, већ стварају нове дужничке инструменте. А то, са своје стране, смањује могућност за инвестиције и потрошачке расходе.

        Ипак, држава на рачун пореских обвезника или помоћу „нулте“ или негативне каматне стопе, која клијенте банке лишава њихових акумулираних средстава, одржава у доброј форми крупне приватне банке које су „сувише велике да би се урушиле“.

        Главни ризик светске економије је у томе што је неолиберална економија, чије принципе и даље следе ММФ и међународне институције – грешка која може да се претвори у катастрофу.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/roberts-neoliberalna-ekonomija-je-greska-koja-moze-se-pretvoriti-u-svetsku-katastrofu

2 гласa