Никола Живковић

Приказ књиге

Ролф Петер Зиферле: „Крај Немачке“

(Rolf Peter Sieferle, Finis Germania; Verlag Antaios, 2017 Schnellroda, S. 104)

Реч је о делу које је у Немачкој заталасало не само свет љубитеља књиге, већ је добило и ширу, друштвено-политичку димензију. Објављена је ове године и писана је добрим делом „тешким“, немачким, академским, философским језиком. Укратко, за већину људи, претпостављам, то није нимало лако да се чита, премда књига има свега сто страна. Ако ју је пажљиво прочитало мало људи, – тако бар ја верујем, – поставља се питање, због чега је она изазвала толико интересовања на немачком говорном подручју. Но, да пређемо на читање самог дела. Можда овде можемо да нађемо одговор на ово питање?

Одмах на почетку аутор каже, да начин како су Американци и Енглези године 1989. године, дакле, после уједињења Немачке, поступали са његовом земљом, није нимало нов, а ни оригиналан. Лондон и Вашингтон слично су је третирали и 1918. и 1945. године, када је, наиме, реч о томе, како «Немци мора да гледају и суде о себи и протеклим историјским догађајима: реч је директном наставку писања Савезника, односно, о пропаганди из времена Првог и Другог светског рата». (1)

А шта су то Американци и Енглези тврдили? Да се Немачка мора да критикује, јер је «кренула једним традиционалним, предмодерним путем, те се тиме суштински разликује од Запада… Немачка је проглашена земљом, која поседује полуварварску традицију, из које потиче антисемитско непријатељство и азијатско-хунска окрутност“ .(2)

Зиферле разликује „трагичне народе, међу које убраја Русе, Јевреје и Немце, те нетрагичне народе у које, по њему, припадају Англосаксонци“, односно, Енглези и Американци“. (3)

Све у свему, нетрагични народи зато и немају тако интересантну историју, а сем тога „Лондон има досадну позу победнике“ (4)

Трагедија Немаца нарочито је била ужасна године 1945. Земља је имала великих људских губитака, а многи су градови, – као Берлин, Дрезден, Магдебург, Диселдорф, Хановер, Хамбург, – били готово потпуно сравњани са земљом. Овоме ваља додати и чињеницу да је Немачка, на основу договора Савезника на Јалти, изгубила једну трећину територија. Но, поред оваквих опипљивих физичких губитака, народ је претрпео и потпуни духовни слом. Или, како је то Зиферле казао: „Немац се 1945. године нашао у једном свету, у кога је до јуче веровао, а сада је био претворен у прах и пепео.“ (5)

Шта нам аутор жели да каже? Само ово: победник пише историју. Зиферле наводи следећи пример: да је шпанска флота године 1588. победила Енглезе, тада би шпански краљ Филип Други ушао у историју као спасилац културе Запада. А са друге стране, енглески пирати не би били слављени као хероји, него би као ратни злочинци завршили на ломачи, рецимо, један Франсис Драик или Волтер Рели.“ (6). Ти поморски разбојници, који су убијали и пљачкали пре свега шпанске трговачке бродове, радили су уз свесрдну подршку енглеске државе, односно, краљице Елизабете Прве.

У следећем поглављу Зиферле се враћа данашњој Немачкој и примећује да су «најомиљенија слова политичког речника политичара Немачке: «одговорност», «кривица» и «учити из Аушвица». Ако анализирамо реч «одговорност», онда нам је јасно да је она карактеристична за однос господара и слугу, где је подчињени дужан да шефу поднесе извештај, у којој је мери испунио поверени му задатак. Слуга је лично крив, уколико није испунио поверени му задатак». (7)

Зар нашу јавност ово не подсећа на данашњу српску владу и њихов однос према Вашингтону, Лондону и Бриселу? Српска влада добија увек нове задатке од стране Европске уније, рецимо, да испуне то и то поглавље, а српски премијер и председник се журе да изађу пред тв-камере да су, као добре слуге, «у потпуности извршили поверене им задатке». Сутра, као што је и судбина слуге, чекају да од господара добију нове задатке.

У најразвијеним земљама Запада владајућа класа (“Herrschende Klasse“) долази из друшвене средине, која влада привредом земље, а уједно води главну реч у политици, тако да се богатство и моћ налазе у рукама истог круга људи. Тако се конституише и елита једног народа, или, како Зихерле каже „добро друштво“. На тај начин богатство и моћ чине целину.“ (8)

У таквим срећним друштвима, која не познаје ломове и прекиде у друштву, „позицију „владајуће класе“ наслеђују потомци…, а из тих друштвених структура постепено се развија културна класа, која доминира културним животом једне нације. Они такође доприносе да однос међу људима попримају цивилизаваније форме понашања. Социјализација елите одвија се путем позивавања на вечеру, похађања приватних елитних школа, те тако настаје фина мрежа познанства, где се доносе важне државне одлуке. Овако функционише владајућа класа у Енглеској и Сједињеним Државама. Владајућа класа у Француској образује се преко елитних школа, а у Италији владајућа култура негује се у аристократским круговима“ (9)

А шта је са Немачком? „Та земља доживела је више тектонских земљотреса. Стара симбиоза аристократског и богатог грађанског слоја, која је постојала у Немачкој до године 1918., потпуно је нестала у револуцијама и превратима у кључним годинама као што су 1919., 1933. и 1945. Нова структура која доминира у култури, а формирала се после 1945 године, носи карактер малограђанске несигурнсоти.“ (10)

А што је са Србијом? Титоисти су од октобра 1944 до децембра 1946 физички ликвидирали српску интелектуалну, политичку, војну и привредну елиту. Само мали број успео је да се спаси тако што је побегао у иностранство. Од тог губитка Србија се до данас није опоравила. Просто је невероватно да се о том губитку тако мало пише и говори! Политичари који данас владају Србијом нису елита, већ компрадорска класа, која једино зна да служи туђим интересима, прво титоистичким-хрватским, а данас су само слуге Вашингтона и Лондона.

Немачка је, разуме се, у повољнијем положају, јер је то ипак нација од 80 милиона људи, која је пре свега сачувала техничко-привредну елиту. Сем тога, немачко образовање је и данас једно од најбољих у Европи и свету.

Зиферле каже, како у културном погледу Немачка је једно егалитарно друштво, у коме истина постоје богати и сиромашни, али не постоји владајућа класа, која би заслужила да носи то име“ (11)

Зиферле објашњава, шта значи „политика“ и закључује, да се у првом реду од политичара очекује да га красе ове врлине: спремност појединца да се заузме за једну „вишу ствар“, за заједницу, па чак и да се жртвује за њу“ (12) . Који данашњи српски политичар поседује ове врлине?

Насупрот овим врлинама стоје индивидулно-либерално-демократски принципи, а такав политички систем превладава у англосаксонским земљама. Немачки одговор на овај енглеско-амерички политички систем састојао се „у једној специфичној симбиози, где се комбиновало са орјентацијом на опште добро, али се подржавала и приватна иницијатива у индустрији и трговини. У питању је био програм једног пруског националног социјализма и он је био усмерен на такво модерно друштво које није било атомизирано, није било скројено за себичне либералне појединце. Реч је о немачком посебном путу у модерно друштво и он је пропао, а због Аушвица је потпуно демонизован» (13)

Но, немачки пут у модерно дрштву, премда је пројекат пропао у Немачкој, али зато није у Азији. Овај пруски пут у модерно дрштво данас успешно спроводе Јапан, Кина и Кореја. А специфично је азијатски по томе, јер као базу имају очуване структуре породице, где је веома развијен принцип лојалности међу члановима једне фамилије.
Који ће модел у свету на крају да победе, то нико не може да предвиди. Но, сигурно је само то, „Немачка више неће да игра одлучујућу улогу“ (стр. 47: „…keine prägende Rolle mehr spielen wird.“)

Аутор се много бави идентитетом. Поставља просто питање: Ко сам ја? Оно што сам ја данас, то је резултат сећања на оно, што ме јуче, у прошлости, однеговало као личност. „Тако настаје идентиет личности и нације.“ (14).

А како је у Србији? Оне снаге које желе да укину сећање појединцу, то је као да над њим врше насиље, рецимо, да изврше операцију лоботомије. А слично се догађа и са нацијом. Погледајте наше образовање и школство. Часови српске историје се смањују, а исти је случај и са српским језиком. Број часова српског у средњим школама изједначен је по броју часова са енглеским! То не постоји нигде на Западу. А са друге стране српски министар образовања непрестано понавља да Србија мора да уђе у Европу! Па шта се онда не понашају европски?

Карактеристика нашег доба јесте, да нема више осећања, а ни страсти, „нестаје човек, распада се породица, па се прекида нит појединца са његовим прецима, а они чине свет духова и митова. Страсти су данас ирелевантне и припадају приватној сфери.“ (15)

Кому да верујемо? Немачком професору историје, који тврди, да морамо да се „сећамо наших предака“, а они чине оно што смо ми данас, дакле и „свет духова и митова“? Или српском премијеру-председнику, који тврди да морамо да се одрекнемо културе сећања и “српских митова”?

Зиферле верује, да од човека, – каквог га заговара модеран либерализам,- не остаје много, јер је он деградиран на „само један елемент, који постоји у бескрајном, мрачном простору“ (16)

Највеће интересовање изазвало је ауторово бављењем са темом „табу“. Он закључује да је на Западу сасвим слободно да се, на пример, хули на Бог и на све хришћанске светиње. Такав појединац уопште не мора да се боји, да ће због тога да има неке непријатне последице. Такође човек може без икавог ризика да критикује Американце или Русе. Но, један табу још увек постоји: то је антисемитизам. Када се критикује Јевреји, онда све то мора да је тако пажљиво спаковано, да нико не може да те оптужи да је у твом говору остао и најмањи траг антисемитизма. Разлог јесте Аушвиц. То место, које се данас налази у Пољској, остао је последњи мит нашег рационалног европског света. „Мит је истина и о њему не може да се дискутује. Само мали траг сумње, рецимо што доводи до релативирања мита, значи озбиљан прекршај против веровања у табу“ (17)

Доводити у питање Аушвиц, односно бројку од шест милиона убијених Јевреја (стр. 64: “die „Ausschwützlüge“), важи на Западу као нека врста светогрђа, хуљење на Бога (“als eine Art Gotteslästerung“),. Таквом човеку прети казна, односно да буде изопштен из јавности. Ако је он писац или публициста, такав човек више не може да се појави у најутицајнијим медијима. Чувари овог табуа највише се боје да се упусте у дискусију историјских упоређивања, јер тада брзо се види, да њихов мит о Аушвицу као нешто што ничим не може да се упореди (стр. 64: „…hinter dem Pochen auf die Unvergleichbarkeit“), веома брзо отпада. Просто је чињеница, да је било народа који су у тој мери били прогањани и убијани, да постоје још само у архивима добро снабдевених библиотека. Јевреји, међутим, још увек постоје.

А неколико реченица касније аутор закључује, како је Аушвиц постао појам немачке „кривице, која ничим не може да се спере („Ausschwitz“ ist zum Inbegriff einer untilgbaren Schuld geworden). Тако је дошло до конструкције, која говори о колективној кривици Немаца, а која се базира на „Аушвицу“. Из тога произлази позив, да Немци непрестано морају да се кајају. По тој конструкцији Немац личи на ђавола, чија кривица никада не може да буде опроштена“ (18)

Тек сам сада схватио, – читајући ове редове немачког професора, – каква опасност прети Србима – „због Сребренице“. Конструкција клективне, вечне кривице потпуно је иста: код Немаца „Аушвиц“, код Срба „Сребреница“. Немци морају да се сваког 9. новембра (и то од године 1945.) посипају са пепелом, а српски политичари морају да клече пред „сребриничким жртвама“. Истина, тамо је реч о „6 милиона“, а овде о „8 хиљада“. Но, и Немци и Срби су оптужени за „геноцид“, а то значи да и Срби морају да носе кривицу, „док је света и века“. Да ли ће у тој демонизацији успети, ја у то ипак не верујем. Али је чињеница, да они који „вуку конце светске историје“, како ече Зиферле, нема сумње да су и Србима наменили судбину, која је слична немачкој.

Чињеница јесте, да су Јевреји у прошлости заузимали кључне позиције у економији и готово искључиво су се бавили трговином и зеленаштвом, цео свет их је због тога презирао, јер су само водили рачуна о свом себичном интересу“ (19)

Постоји сваке године 9. новембра редовно инсценирања (“regelmäßige Inszenierung“) у немачкој политици у погледу подсећања на уништење Јевреја током нацистичке владавине. Читав ритуал има црте неке државне религије („Züge einer Staatsreligion“, стр 70). Кривица Немаца је тако невероватна, да они не заслужују милост („keine Gande Verdienen“, стр 71)

Један једини немачки политичар који се дрзнуо да стави у питање ово инсценирање био је Филип Јенингер (Philipp Jenninger). Њему се учинило да начин како се обележава 9. новембар у Немачкој представља неукусни кич. Као председник Немачлог парламена он је у новембру 1988 у Бундестагу одржао говор, који је одступао од уобичајних клишеа и садржајно празних блебетања и фраза, које увек укључујући у реч „погођеност“ (“Betroffenheitsphrasen). Одмах је морао да потпише оставку на то високо политичко место. Сви водећи немачки медији и политичари изразили су опште огорчење (“allgemeinen Entrüstung“) и индигнацију Јенингеровим говором. Његов говор био је интелектуалан, који прича о комплексности историје („von Komplexität der Geschichte“, стр 74). Његов текст је, међутим, једнодушно осуђен као „опасна провокација“ („„gefährlihe Provokation“). Одмах је стављена у погон читава уиграна мшинерија, која комбинује сумњичање, оптужбу, денунцијацију и лицемерје“ (20)

Зиферле поставља кључо питање: Ко су они, који покрећу такву машинерију? Његов одговор гласи: То су заступници јеврејско-израелских интереса. Но, ово не сме да се каже. Зар нису то менеџери свести?“ (21) Када човек поставља таква табу питања, веома брзо ће га внајутицајнији медији прогласити да заступа теорију завере („Verschwörungstheoretiker“).

Аутор кратко говори и о успеху левичара и комуниста у Европи и свету и каже да се он темељи на њиховој пропаганди, где су пре свега тврдили да су они „антифашисти“. Но, антифашизам су они злоупотребили, јер је то за њих био само маневар (“nur ein Betrügsmanöver“, стр. 80), којим ће преварити масе, како би добили уњихову подршку. На масе су комунисти гледали само као на корисне идиоте (“nüzliche Idioten“), који им служе као инструменат да освоје власт.

На крају аутор се бави актуалном темом: масовни неконтролисани долазак емиграната, – углавном муслимана из Афганистана, Ирака, Сирије и Сомалије, – у Немачку. Зихерле резигнирано закључује да ће то имати за последицу да Немачка нестане као историјска величина (стр. 76: „Deuschland wird als historische Größe verschwinden“) и биће деградирана на привредно-географски појам („zum wirtschaftsgeographischen Begriff“).

Суштина масовног прилива („Masseneinwanderung nach Westeuropa“) муслимана у Западну Европу има за циљ, да се домаћи, аутохтони, коренски народ одрекне свог идентиета и то у корист емигранта. Европски хришчански народи пружају отпор. Просто не желе да постану мањина у сопственој кући. Њихов отпор се слама тако, што се непрестано говори, да онај ко је против доласка исламских емиграната у Европи, да га се одмах „идентифкује са фашизмом/расизмом/десничарски радикализмом“ (22)

Једино Јевреји могу да и даље задрже „своју посебност“, и они не треба да се боје да ће их неко због тога критоковати.

Интиман пријатељ Зиферлеа написао је кратак и потресан поговор. Он сматра да је Зифеле дао непогрешиву дијагноу немачке болести (“eine Diagnose deutscher Krankheit“). У неколико потеза аутор је скицирао историјско-социолошку-политолошку слику актуалниг стања немачке нације. Та књига, мала по обиму, писано је делом литерарно, надахнуто, толико набијена садржајем да на појединим местима поприма карактер афоризма. Кињгу није планирао да је објави за свог живота. У поговору се подсећа да се појам „Finis Germania“ по први пут спомиње године 1897 од стране Британаца, а затим 1914 и 1941 , где су Савезници захтевали да „Немачка мора да нестане“ („Germania delenda est“, односно, „Germany must perish“.)

Кризу је изазвала канцеларка Анела Меркел, јер је неком врстом пуча, неуставно и протузаконито неконтролисано дозволила да исламски емигранти поплаве Немачку. Зифеле је био убеђен да су демокрафске промене у Немачкој тако далекосежне, да ће се Немци у догледној будућности наћи у положају да су мањина у сопствнеој земљи, јер се форсиа једно мултиентичко друштво (“zugunsten einer Multikulti-Gesellschaft“), у коме ће водећу улогу да игра ислам. А све што нам је данас драго и важо, то ће ускоо да нестане.

Зиферле је веома добро знао шта то значи, када човек говори политички некоректно (“nicht politisch-korrekt“). Зато његове пријатеље и није зачудило, да им је оставио у аманет, да његов дело објаве после његове смрти. Његова последња порука гласи: „Са нама ће владати људи, који су необразовани, безлични политичари, који ће да шире релативизам, апатију и бенађе. Зиферле је 17. септембра 2016 извршио самоубиство.

Ово дело је стајало неколико дана на листи најбоље продаваних књига код недељника “Шпигел“ („Spiegel“), а онда је била брисана са те листе. Зузана Бајер (Susanne Beyer), заменик главног уредника „Шпгиела“, само је дала кратку изјаву у име редакције „Шпигела“, да је дело скинута са листа најчитанијих књига, јер је редакција проценила да је реч о штиву која је „радикално десничарско, антисемитско и у погледу историје је ревизионистичко („rechtsradikal, antisemitisch und geschichtsrevisionistisch“).

За многе читаоце немачког говорног подручја Зиферовово штиво представља књигу године.

 

Професор Зиферле (Rolf Peter Sieferle) од 2005. године предавао је општу историју на швајцарском универзитету Свети Гален (Universität St. Gallen)

__________________________________________________________________________________________________

Коментари:

(1) стр. 8: «Die Vergangenheitsbewältigung: es handelt sich bei ihr um eine direkte Fortschreibung der Entente – Propaganda des Ersten und Zweiten Weltkriegs“)
(2) стр. 8: «… und so mußte Deutschland ein traditionnalistisch – vormoderner Sonderweg zugeschrieben werden, wodurch es sich fundamental vom „Westen“ unterscheiden sollte… Deutschland wurde zu einem Land mit halbbarbaischen Traditionen erklärt, aus denen antisemitischen Ressentiments und hunnische Grausamkeit geflossen seien“)
(3) стр. 9: „Es gibt tragische Völker, wie die Russen, die Juden und die Deutschen. Es gibt untragische Völker und zu ihnen gehören in erster Linie die Angelsachsen.“).
(4) стр 10: „London hat eine langweilige Siegerpose“)
(5) стр. 15: „Der Deutsche im Jahre 1945 findet sich in einer Welt wieder, in der alles, an das er einst geglaubt hat, in Trümmern liegt.“
(6) стр. 11: „Hätten Spanier im Jahre 1588 gegen England gesiegt, dann hätte man Spanien als Retter der westlichen Kultur vor der Barberei und englische Piraten wurden als Kriegsverbrecher verbrannt, etwa wie Drake und Raleigh“.
(7) стр. 12: «Lieblingsvokabeln im politischen Wortschatz der Bundesrepublik sind die „Verantwortung“, die „Schuld“, „aus Ausswitz lernen“… Die Verantwortung zielt darauf, daß Rechenschaft über Aufgaben, die ein Herr betraut einen Vasallen. Und personalen Schuld der Vasallen, wenn er seine Aufgabe nicht getan hat.“
(8) стр. 18: „sich kontinuirlich „gute Gesellschaft“ konstituiert, aus der Reichtum und Macht kommen und bilden Einheit.“
(9) стр. 19: „… eine „herrschende Klasse“, die ihre Position an ihre Nachkommen zu vererben…, setzt sie allmählich eine kulturelle Klasse und so entwickelt sich auch eine Herrschaftskultur— und das sind auch eine Verfeinerung der Umgangsformen. Sozialisierung der Eliten geht durch Dinnersparty, privaten eliten Schulen und ide bilden ein feines Netz, wo wichtigen staatlichen Entscheidungen getroffen werden, Das fuktioniert in England und USA… Und in Franreich durch „Grandes écoles“ und in Italien die Herrschaftskultur wird im aristokratischen Kreisen gepflegt.“
(10) стр. 21: „In Deutschland hat es mehrere Brüche innerhal des Aufbaus der Herrschaftskultur gegeben. Die alte aristokratisch -großbürgerliche Symbiose des Kaiserreichs, ist durch die Umwälzungen von 1919, 1933 und 1945 so vollständig verschwunden. Die neu Herrschaftskultur die sich nach 1945 formiert hat, trägt die Züge kleinbürgerliche Unisicherheit.“
(11) стр. 24: „In kultureller Hinsicht ist Deutschland ein egalitäres Land, in dem es Arme und Reiche gibt, nicht aber eine herrschende Klasse, die diesen Namen verdient.“
(12) стр. 40: „In der Politik sind Tugenden gefordert: die Bereitschaft zur Selbsthingabe des Individuum für eine Höhere Sache, für eine Gemeinschaft, zum Opfertod.“
(13) стр. 45: „Die deutsche Antwort auf diese Probleme hatte darin bestanden, eine sprezifische Kombination von Gemeinwohlorientierung und private Industrie. Das war das Programm eines preußischen nationalen Sozialismus zielt auf eine nicht atomistische, nichtindividualistisch-liberale Moderne. Das ist ein deutscher Sonderweg und der ist gescheitert und wegen Ausswitz vollständig stigmatisiert.“
(14) стр. 48: „Das Ich von heute wird durch die Erinnerung an das ich von gestern konsituiert, und so entsteht Identität einer Peson und Nation“
(15) стр. 54: „Wir erleben das Verschwienden des „Menschen“, die Auflösung der Familie, schneidet das Individuum von seinen Ahnen, von der Geisterwelt, von Mythen. Die Leidenschaften sind heute irrelevant und gehören in der privaten Bereich.“
(16) стр. 56: „Von Menschen bleibt heute nur noch ein Element in einem endlosen kalten, finsteren Raum.“
(17) стр. 63: „Die christlichen Götter dürfen beliebig gelästert werden, ohne daß dies für einen Autor die geringsten Konsequenzen hätte. Man darf Kritik an den Amerikanern, an den Russen, an den Reichen… Ein Tabu steht jedoch immer noch da: Es ist der Antisemitismus. Kritik an den Juden muß auf die Weise eingepackt weden, es handle sich keineswegs um Antisemitismus. Der Grund ist Ausswitz. Der Ort ist zum letzten Mythos einer ratonalisierten Welt geworden. Ein Mythos ist eine Wahrheit, die jenseits der Diskussion steht. Bereits die Spur des Zweifels, die in der Realtievierung liegt, bedeutet einen ernsten Verstoß das Tabu.“
(18) стр. 66: „Aus der Kollektivschuld der Deutschen, die auf „Ausschwitz“ zurückgeht, folgt der Aufruf zur permanenten Buße. Der Deutsche ähnelt dem Teufel, dessen Schuld niemals vergeben wird.“
(19) стр. 68: „Die Juden nisteten sich in den Nischen dieser Gesellschaft ein, sind Wucherer und Händler, von aller Welt verachtet und auf ihren Vorteil bedacht.“
(20) “… die ganze eingespielte Maschinerie von Verdächtigung, Anschuldigung, Denunziation und Heuchelei setzte sich in Gang.“
(21) стр 75: „Wer sind Drahtzieher diese Maschinerie? Jüdisch-israelische Interessenvertreter? Das darf man nicht sagen! Sind das Bewußtseinsmanager?
(22) стр. 84: „… dessen Widerstand gegen Überfremdung durch eine Identifikation mit Faschismus/Rassismus/Rechtsradikalismus gebrochen werden soll.“

 

nikolazivkovicblog.wordpress.com/

4 гласa