• За Русију је Југоисточна Европа много значајнија од Централне, али су са њом су повезани велики ризици и за Европу и за Азију
  • Дакле, кад говоримо о активном утицају Русије на Балкану, макар и на Србију, морамо размишљати о геополитичком средству, не о виртуелном, културном, него реалном покретачу који у географском смислу може до ње досегнути у. Такав покретач може да прође само преко Украјине. Зато, кад говоримо о Кијеву, ми у ствари, гледамо на Балкан у сусрет топлом југозападном ветру
  • Украјина је данас највећи „болесник Европе“, који је прогутао део руског становништва и територија. „Ресетовање“ Украјине већ је почело са одвајањем Крима и Донбаса. Крим је – подметач за клин – за полугу. Крим сам по себи није полуга за Балкан
  • Украјина је већ прешла под контролу NATO-а, а њена подела је – излазак испод контроле NATO дела који је за нас најдрагоценији. Цела Украјина више не може изаћи из гвоздених руку Запада. Али, ни Русији није потребна цела Украјина која је тако удешена да ће у целовитом облику бити само непријатељски настројена
  • Молдавија је већ постала жртва Запада. Њој је додељена улога дела Велике Румуније. Ипак, могуће је њено дробљење на делове. Централни – прорумунски, а такође северни – прословенски Бељци и део јужне Буковине (у украјинској варијанти, заправо, мешовито словенско-молдавски) , јужни – Гагаузија, и источни – руско Придњестровље. Од тих антирумунских делова може да се створи друга федеративна молдавска држава – део Руског света. Наравно, таква држава способна је за живот под условом да Руси контролишу Одеску област Украјине 
  • Очување стабилности данашње Бугарске за нас нема никаквог значаја. Шта год да говоримо о симпатијама просечних грађана, Бугарска је – земља – хронични издајник Русије. У данашњем облику она ће бити само непријатељ. Бугарска се такође не може распасти, али је треба извући из руку Запада. Бугарску треба вратити у табор савезника
  • Данас постоји снажан ирационалан страх од нестабилности држава, али практично стабилне државе Источне Европе баве се подривачким радом против Руског света и интереса Русије. Дакле, избор је очигледан

Пише: Сергеј БАРАНОВ, социолог (Москва)

        ДАНАШЊА стратегија Русије у Источној Европи заснива се на признању статуса-кво после пораза у Хладном рату и покушаја да се ускладе односи са компрадорским елитама националних држава, које су настројене не само антируски, него и русофобски.

        Међутим, без обзира на све покушаје одобровољавања и на гасну дипломатију, Русија није добила савезнике и утицај, сваки њен пројекат може да се блокира, као што је Јужни или Турски ток. Проблем чак није у прозападним елитама, већ у самој суштини држава и њиховог национализма, које на Русију гледају као на жртву и храну.

        Суштина промена је у преласку са линије заштите на активно „ресетовање“ низа држава, боље рећи, на њихово укидање у ранијем облику и на оснивање од њихових делова, који су по одређењу пријатељски према Русији, или, ако то дозвољава њихов етнички састав, на тој основи чак и стварање руских држава.

        У случајевима када русификација држава није могућа због њихове удаљености од руског света, неопходна је темељна  измена политичког и економског система и места у међународним савезима.

        Кога у том погледу имам у виду? Наравно, не може се говорити о свим земљама Источне Европе, већ само о онима које су изнутра рањиве због сложеног националног састава или сиромаштва и о онима које за Русију представљају велики или очигледан стратешки интерес, такорећи, о „слабим карикама у ланцу светског западног империјализма“. Пре свега, то су Украјина, Молдавија, Румунија, Бугарска, Грчка, Србија, Македонија и Босна.

        Наравно, тешко да има смисла говорити о активном деловању у Пољској, Чешкој, Словачкој, Мађарској. Русија је изгубила полуге за контролу ситуације у Централно-источној Европи и само може да се договара и игра на противречностима. Али, значај тог дела Европе почеће да опада за Русију, Европу и Азију.

        Зато у Југоисточној Европи Русија може да заврши игру. Тај регион је много значајнији и са њим су повезани велики ризици и за Европу и за Азију.

        Кад је реч о Балкану обично се мисли на остатке Југославије, чији је продукт „ресетовања“ и ликвидације прошао без нашег учешћа, и мада још није сасвим завршен, до ње се може стићи ако у томе постоји неки интерес за нас, и најважније – покретач.

        Без покретача ми смо нико на Балкану. Нама могу без устручавања да забране да градимо гасовод и било шта.

        Дакле, кад говоримо о активном утицају Русије на Балкану, макар и на Србију, морамо размишљати о геополитичком средству, не о виртуелном, културном, него реалном покретачу који у географском смислу може до ње досегнути у. Такав покретач може да прође само преко Украјине. Зато, кад говоримо о Кијеву, ми у ствари, гледамо на Балкан у сусрет топлом југозападном ветру.

Украјина

        У чему је геостратешка вредност југоисточног клина Украјине? То је најјача полуга геополитике у Европи. Она се наслања на Дунав и Молдавију и урезујући се дели Западну Евроазију на два дела: 1) јужни – Црноморско приморје и Балкан и 2) северни део – Централну Источну Европу и исконске источно-словенске руске територије.

        Практично, запад Одеске области и Молдавија – већ су Југоисточна Европа, ако гледамо на западне карте. Треба истаћи да је ушће Дунава једна од кључних спрега европске историје, чија је почетна тачка IV в. пре н. е. Таква чворишта не губе потпуно свој утицај.

        Полазећи од већ реченог главни циљ је, наравно, Украјина – данас највећи „болесник Европе“, који је прогутао део руског становништва и територија. За њу је одувек примењива таква стратегија „ресетовања“. У Украјини се ради о југоисточном – југозападном клину, о такозваној Новоросији све до Буцака. „Ресетовање“ Украјине већ је почело са одвајањем Крима и Донбаса. Крим је – подметач за клин – за полугу. Крим сам по себи није полуга на Балкану.

        Русија је била принуђена да почне поделу Украјине због притиска околности Мајдана-2014. и упркос политичким ставовима руководства Русије о јединствености и очувању бивше совјетске републике, коју је било потребно подржавати, иако је нејасно ради чега.

        Украјина је већ прешла под контролу NATO-а, а њена подела је – излазак испод контроле NATOдела који је за нас најдрагоценији. Цела Украјина више не може изаћи из гвоздених руку Запада. Али, ни Русији није потребна цела Украјина, а Украјина је тако удешена да ће у целовитом облику бити само непријатељски настројена, будући да се храни нашим југоисточним делом.

        А шта са Молдавијом? Зар је то само мала, сиромашна и ником потребна земља? Ипак, зашто је онда око ње таква гужва? Вредност Молдавије није потпуно јасна без полуге Новоросије. Али, полуга Новоросије изграђује се пред нашим очима. Западни стратези увек су схватали значај Молдавије и никако нису планирали да је дају под протекторат Русије.

        У ствари, Молдавија је већ постала жртва Запада, чак и – као антируска национална држава. Она је осуђена на пропаст. Њој је додељена улога дела Велике Румуније. Ипак, током борбе могуће је њено дробљење на делове. Централни – про-румунски, а такође северни – про-словенски Бељци и део јужне Буковине (у украјинској варијанти, заправо, мешовито словенско-молдавски) јужни – Гагаузија, и источни – руско Придњестровље. Од тих антирумунских делова може да се створи друга федеративна молдавска држава – део руског света. Наравно, таква држава способна је за живот под условом да Руси контролишу Одеску област Украјине.

        Иначе, дезинтеграција Молдавије и оснивање проруске молдавске федерације  као контра-игра већ сада је могућа, чак и уз очување Украјине коју су заузели фашисти, као и стабилне ситуације у Европи. Текуће околности у вези са новим Мајданом у Кишињову  могу да приближе такав сценарио.

        Са Молдавијом је тесно повезана политика у односу на  Румунију. Дестабилизација Румуније неопходна је ради неутрализације њене улоге у Молдавији. Слаба карика Румуније јесте – проблем мађарског дела Трансилваније, а у том случају Мађарска иступа као савезник Русије, макар и непоуздан и ситуациони, али савезник. Томе је наклоњено и њено данашње руководство.

        Издвајање мађарског дела из Румуније није могуће, али може да буде фактор напетости. Мађарска је такође заинтересована за аутономију Закарпатске области Украјине (бивша Подкарпатска Рус), која би могла да пређе под њен неформални протекторат. Ту је такође заједнички интерес Русије и Мађарске. Аутономија или одвајање Закарпатја – такође је неизбежан део „ресетовања“ Украјине, ако се оно настави.

        Процеси у Румунији и у Закарпатју уз учешће Мађарске, а такође у Буковини (Черновицка област) уз учешће Русије преко севера Молдавије (Јужне Буковине) постају реални у случају опште кризе Европске уније и њене делимичне дезинтеграције. Румунија се може неутралисати, иако ће остати противник Русије.

        Тако се источни стратешки клин, који је усмерен из Русије преко Украјине и Молдавије на Балкан, према Србији, Македонији, Црној Гори и Босни, ослања на две типично источноевропске државе непријатељски настројене према нама: на Румунију и Бугарску. Описали смо ситуацију са Румунијом, према којој смо генерално равнодушни, сем блокирања њене потенцијалне агресије у Молдавији и Буковини.

        Остаје Бугарска.

Придњестровска Молдавска Република

        За разлику од Румуније, са којом Русији предстоји етнички конфликт у вези са ПМР (Придњестровска Молдавска Република) и другим деловима Молдавије, Бугарска је за нас занимљива као стабилан савезник, као територијално полазиште на Балкану, које води према Србији.

        Шта подразумевам под стабилним савезником?

        Очување стабилности данашње Бугарске за нас нема никаквог значења. Шта год да говоримо о симпатијама просечних грађана, Бугарска је – земља – хронични издајник Русије. У данашњем облику она ће бити само непријатељ. Бугарска се такође не може распасти, али је треба извући из руку Запада. Бугарску треба вратити у табор савезника. Под једним условом, да изађе из ЕУ и изгуби самосталност, иначе, опет ће издати Русију.

        Бугарска је постала економска, социјална и политичка жртва Европске уније. У Европској унији Бугарска нема наде на успех. Она практично има статус колоније. Дестабилизација унутрашње ситуације са доласком „пријатељских“ снага и изласком из Европске уније и NATO-а заједно са Грчком – није лош сценарио за Бугарску и данашње Балкан уопште.

        У центру читаве стратегије налази се Одеска област. Ако се руске трупе буду налазиле на Дунаву у Одеској области, односи Бугарске и Грчке биће другачији. И опет питање кризе Европске зоне – њене способности и жеље да утиче на Бугарску и Грчку и да плати за њих.

        У вези са Одеском облашћу и даљим радом у погледу Бугарске, Грчке и Румуније треба обратити пажњу на три прилично велике русификоване дијаспоре ЗНД, које су већ срасле са великом руском нацијом: Бугаре, Грке и Молдовљане.

        У случају реализације сценарија – Русија поново на Балкану.

        Отворен је пут у Србију и отуда у Централну Европу, а такође у Средоземно море. Може да се оствари вековни руски сан! Русија ће се вратити у положај с краја XIX века после победе у Руско-турском рату. Наравно, потребни су, не сами мореузи и балканске државе, него могућност да преко Балкана реализује своје пројекте.

        Сценарији „ресетовања“ – поделе-укидања могу да се користе не само према земљама југоисточног клина.

        Може се учинити да ће криза захватити и тако стабилну и налик на пријатељску земљу каква је Белорусија. У Белорусији уз извесну попустљивост власти расте национализам и тешко је искључити победоносни Мајдан. Тада би Русија такође морала да чини непопуларан корак за подршку пријатељског режима „на јуриш“ (да, авај, и то је реално), или за укидање земље и њено укључивање у Русију, можда, чак и не читаву. Нису искључени конфликти у Летонији и Естонији, али више као одвраћање пажње.

        Желим да истекнем да стратегија слична „ресетовању“ националних држава, односно, стварање тампон-држава таквих као што су Придњестровље, Абхазија, Јужна Осетија, ДНР и ЛНР, имају ограничену ефикасност, вероватно као штит. Потребно је управо укидање непријатељски настројених националних држава у њиховом ранијем облику, а ако није могуће, онда „ресетовање“.

        Русија је апсолутно равнодушна према судбини номиналних нација од којих су многе вештачке и намерно агресивне према руском пројекту.

        Русија припада истој цивилизацији као и земље Источне Европе, и по правилу, истој конфесији, Православној Цркви, али то не игра главну улогу у цивилизацијском идентитету.

        Нас обједињавају три главне компоненте цивилизације – словенско порекло, Православље и социјалистичка прошлост, као и невесела реалност – постојати као западна колонија.

        Русија представља активан центар те цивилизације, а друге земље Источне Европе су на цивилизацијској периферији, али ближе светском центру него Русија.

        Источна Европа је – сродна зона, из које је Русија готово потиснута. Највећу цивилизацијску оригиналност у односу на Запад очувала је управо Југоисточна Европа – Балканско – Карпатски регион.

        Пошто нема јак утицај на земље Источне Европе, или макар на део њих, Русија не може озбиљно да утиче на ситуацију у Европи. То искључује санитарни коридор, а ако се он не пробије – Русију гурају од себе у Евроазију, у сферу Кине.

        Данас постоји снажан ирационалан страх од нестабилности држава, али практично стабилне државе Источне Европе баве се подривачким радом против Руског света и интереса Русије. Дакле, избор је очигледан.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/rossiya/medija-menju/rusija-ce-stici-do-srbije-i-grcke-klinom-preko-novorosije-moldavije-i-bugarske

6 гласовa