Српски народ и држава могу да преживе квислинге у Београду, али ако Москва подржи NATO-Београд – нестанак нам је ближи од опстанка.

Сендвич:
NATO – народ власт

За сучељавање са NATO-Београдом и разумевање NATO апаратчика из Москве потребан нам је јасан глас Марка Јакшића.
(Прочитати текст Марка Јакшића – „Да ли су Руси безгрешни?“, а мрзитељи истине слободно нека покушају да оборе његове речи.)

Москва и руски народ морају да знају да и на високим положајима у Руској Федерацији постоје – NATO-Руси.
Они не могу да се покажу на великим питањима, која су чврсто под контролом председника Путина и руских родољуба у државном апарату, али се NATO-Руси показују спрам Србије.
Нека руски родољуби размисле о NATO-Русима на високим државним положајима, и како би се такви понашали према Родини, да нема Путина.
И нека одлуче да ли им се допада ширење NATO према Истоку или не.

Партнерство за Мир

Партнерство за Мир

Не допустите NATO-Русима да се крију иза тобожње захвалности СНС-у због тога што одлажу EU санкције Русији.
Вучић, Николић, Дачић & Comp. трговину са Русијом гуше али се тиме не хвале.
Хвале се „не-санкцијама“ баш као што се хвале парадом победе а сакрили су Пук бесмртних и прошле године, у Москви и целом свету, и ове године у самом Београду.
NATO медији и власти у Београду вешто су сакрили Пук бесмртних од ђака и студената, од свих грађана Србије, једва поменувши да ће бити нека шетња од Новог гробља до Руског дома. (Каква?)

RTS E vision Incorporated

RTS
€-VISION Incorporated

Најуспешнији српски издајници своју издају не крију од српског народа само српском заставом, већ је успешно увијају и у заставу Русије.
Квислинзи у Београду санкције Русији само формално не уводе али искључиво зато што би их то разобличило пред народом и угрозило им трон.
NATO дизајнери СНС пропаганде (Blair Consulting/Insulting Comp.) допуштају им и препоручују то махање „не-санкцијама“ Русији знајући да је то начин да се заведе, отрује и покори русољубиви српски народ.

Русија према NATO-Београду нека заузме став на основу споразума NATO-Београда са NATO империјама (SOFA, IPAP & NSPO) а не на основу NATO пропаганде.
И нека у свом суду према српским квислинзима буду једнако милостиви као да су власти Калињинграда, Крима и Петрограда призвале NATO базе и EU власнике (што су Вучић & Comp. учинили нама).
То је насушна потреба српског и руског народа.

Без истине,
у NATO магли све ће нас подавити.
И зато NATO магла не сме да долази из Москве, никада,
а камоли данас када је пушта Београд.

На Србији се показује и остварује све што NATO империје сањају и кују Русији али немају снаге да остваре.
По Србији се распознају и NATO-Руси, који на већим жариштима не смеју да се покажу.
Русија то мора да зна. Речи Марка Јакшића ширите тако да стигну до срца, памети и круне Русије. Нека Русија и Србији проговори јасно, како је говорила Црној Гори.

 „Двадесетог новембра Државна дума Федералне скупштине Руске Федерације усвојила је обраћање Скупштини Црне Горе, члановима парламената чланица NATO, и скупштини OEBS са захтевом за уздржавањем од проширења NATO.
Обраћање су одобриле све четири парламентарне фракције и потписао га је председник Државне думе Руске Федерације Сергеј Наришкин.
Преносимо ово обраћање у целости јер то је обраћање без преседана у историји билатералних односа обеју земаља.“

 Званичан апел Државне думе РФ о неширењу NATO на територију Црне Горе

 „Посланици Државне думе Федералне Федералне скупштине Руске Федерације обраћају се својим колегама, посланицима Скупштине Црне Горе, члановима парламената држава-чланица NATO и посланицима који су чланови Парламентарне скупштине ОЕБС
са усрдним апелом да се уздрже од ширења NATO-а, које је судећи по саопштењу медија планирано за почетак децембра 2015. године после званичног позива Црној Гори да ступи у Алијансу.

Поштујући суверено право сваке државе да осигурава безбедност својих грађана свим легитимним средствима, те и путем склапања међународних уговора и ступањем у међународне организације и удружења, Државна дума изражава чврсто уверење да блоковски приступ осигуравању безбедности и увлачење нових држава у војне алијансе, нарочито супротно вољих њихових народа, представља политички арсенал средстава коришћених у доба Хладног рата. Такав приступ у међународним односима води даљем отуђивању и ескалацији конфротације међу актерима који учествују у осигуравању глобалне и регионалне безбедности, као и нарушавању равнотеже снага и подривању поверења међу учесницима стварања заједничке европске архитектуре мира и стабилности.

То је крајње опасно данас, када постоје објективни разлози и фактори за стварање истински равноправне и ефикасне коалиције водећих држава света за борбу против међународног тероризма, актуелних изазова и претњи:

ширења забрањених врста наоружања и оружја за масовно уништавање, нелегалне миграције, трговине људима и других опасности.

Тежња режима Мила Ђукановића, који управља Црном Гором већ 25 година, да ступи у NATO супротна је вољи огромне већине народа те земље.

Црногорци добро памте како је NATO бомбардовао Југославију 1999. године, када су бомбе падале и на црногорску територију. Тада су изгинули потпуно недужни људи и озбиљно је оштећена инфраструктура. Па ипак, црногорске власти на све начине избегавају одржавање референдума по питању евроатлантске перспективе своје земље, бојећи се да чују глас народа. При томе значајне суме новца улажу у необуздану пропаганду NATO-a и намештање резултата испитивања јавног мњења. Вештачко увлачење Црне Горе у NATO представља директно кршење права народа да сам одређује своју судбину и скрнављење сећања на недужне жртве бомбардовања 1999. године.

Посланици Државне думе убеђени су да тренутна политика Мила Ђукановића наноси тежак ударац традиционалним пријатељским руско-црногорским односима.

Његове тврдње да зближавање са NATO-ом неће нанети штету везама са Русијом апсолутно су неосноване.

Москва је вековима подржавала Црну Гору и у више наврата је играла важну улогу у формирању њене државности, што је Црногорцима добро познато.

Народ Црне Горе се сећа и речи Петра I Петровића Његоша, светитеља и чудотворца Петра Цетињског, са проклетствима упућеним ономе ко се окрене од Русије.

Већ сада су односи међу нашим земљама фактички замрзнути на иницијативу Подгорице и због антируског курса који она спроводи. Политика режима Мила Ђукановића изазива раст негативних тенденција у сфери туризма, инвестиција и економске сарадње. Све ће се то најнепосредније дотаћи свакодневице обичних грађана Црне Горе. У таквом случају период власти Мила Ђукановића, по мишљењу посланика Државне думе, остаће црна мрља у историји односа између Русије и ове нама братске земље и њеног народа.

Посланици Државне думе изражавају увереност да ће приликом решавања питања о уласку у NATO како у Подгорици, тако и у Бриселу победити здрав разум, тежња за широком сарадњом изван блокова и линија раздвајања, а ради процвата безбедности народа на простору од Ванкувера до Владивостока. При томе ће одлучујући значај имати истинска воља и очекивања нама пријатељског народа Црне Горе која је учвршћена вековним пријатељством и братством, стеченим на бојним пољима у име слободе и независности.“

 Зна ли Русија за издајство власти у Београду?

Леонид Решетњиков,
Директор Руског института за стратешка истраживања (РИСИ):

ResetnjikovСадашња српска влада спроводи традиционалну политику.
Тиме се још Тито бавио:
стално балансирати и покушати да се добије нешто и од Запада и од Совјетског Савеза.

Москви је апсолутно јасна та политика.

Ја ту политику не осуђујем.
То је прагматична политика.
Ако руководиоци хоће тако да раде, то је њихова ствар.
Хоћу да кажем, да неки људи у Србији не би сами себе заваравали,
у Русији се све јако добро разуме.
Ми смо нормални људи, нисмо идиоти.
Многи сматрају да, ето, чим дођеш у Русију и кажеш
„О, Руси, како ми вас волимо, Срби су увек били са Русијом и увек ће бити са русијом, ми ћемо вам изградити „Јужни ток“…“,
да ће Руси, наравно, рећи
„О, како је то добро, сјајни сте.“

 Не.
Ми све добро знамо,
Све разумемо,
Све анализирамо.
Имамо озбиљне аналитичке центре и схватамо да је то једна традиционална политика још из времена Југославије и прошлости,
али то је избор садашњег српског руководства.
Можда ће они нешто добити, откуд знам.

Сав руски народ воли Србе.
Осим либерала.
Чак и комунисти воле Србе.“

Подсетимо се да је NATO-Београд Бриселску велеиздају хтео пред српским народом да сакрије и Путиновом сликом.

Dacic i PutinЈелена Георгијевна Пономарјова,
Експерт Московског државног института за међународне односе
Министарства спољних послова Русије

Ponomarjova Бриселски споразум
као Минхенски

„У Русији, људи који познају балканске проблеме, и који нису равнодушни према будућности света, неколико дана после потписивања [Бриселског] споразума били су у шоку.
У нашој земљи све до последњег момента постојало је уверење да Дачић ипак неће потписати.
То уверење није засновано на емоцијама, него на деловању премијера.
Требало би напоменути да је споразум са Приштином потписан после посете И. Дачића Москви.
У току разговора, 10. априла, Дачић је, нарочито, захвалио председнику РФ Владимиру Путину на подршци коју Русија пружа „принципијелној политици Србије у односу на КиМ“.
Занимљиво је и какав је смисао Дачић ставио у израз „принципијелна политика“.
Очигледно, то је била само реторика.

 Ипак, гледајући у очи Путину, он је тада рекао

Mesto: Moscow, Novo-Ogaryovo Datum: 10.04.2013 Dogadjaj: POLITIKA - susret predsednika Rusije Vladimira Putina i premijera Srbije Ivice Daèiæa u rezidenciji Novo Ogarjovo, nadomak Moskve Licnosti: Ivica Daèiæ, Vladimir Putinда „српски народ, Србија, схвата, зна и мисли,
да је Русија најбољи пријатељ српског народа и Србије.
И зато велико хвала у име читавог српског народа.“

За време сусрета са руским премијером Д. Медведевим Дачић није само признао да би
Русија требало да „активније учествује у том процесу, него се
ми (Влада Србије – Ј. П.) морамо консултовати за сваки наш корак,
који чинимо на том питању и не чинити неке једностране покрете,
које је касније тешко исправити,
Као на пример што смо без консултације УН преговоре пренели на EU (курзив Ј. П.)“.

Тада је, пак, Дачић у име Србије замолио да Русија помогне Београду „вратити те преговоре у оквир СБ УН“.

Тада су, као потврда отворености руског друштва и спремности да се подрже историјски савезници потписани пакети међудржавних споразума.
Најважнији се односе на доделу кредита српском буџету и споразум о сарадњи у области железничког саобраћаја, а, такође, давање Србији државног финансијског кредита.
Русија је иступила и са предлогом да преузме на себе финансирање градње гасовода који пролази кроз Србију, с тим да Србија, касније, угради свој део инвестиција, из тарифа за транзит гаса преко њене територије.

И шта је резултат?

Добивши у Москви подршку на највишем нивоу, српски руководиоци су предузели управо „једностране акције“.
При том, главни уговор, официјелни Београд је закључио чак не ни са Приштином, него са Северноатлантском алијансом – организацијом која је 78 дана бомбардовала Србију и окупирала КиМ.
После преговора у Бриселу NATO је сада гарант договора.
Зар Дачић,
и главни пропагатор тог споразума са српске стране А. Вучић
не схватају да „гаранције“ NATO-а значе прелазак датог дела балканског региона у потпуну надлежност евро-атлантске структуре?

И више, Запад је осигурао решење Косовског оквира УН, за шта су тако молили у Москви српски чиновници, и поставио нову препреку повратку Русије на Балкан.

Зашто је баш NATO „гарант“ документа?
Ствар је у томе, да се још пре почетка десете рунде преговора Београд-Приштина,
Расмусен [Андерс Фог Р. тадашњи шеф NATO] састао с вицепремијером А. Вучићем.

On May 10, in Austin, Texas, Anders Fogh Rasmussen, secretary general North Atlantic Treaty Organization meets with Maj. Gen. John F. Nichols, the adjutant general of Texas, and military personnel from the Texas Military Forces. Rasmussen visited with the military members to take questions about the Alliance’s crucial role in global security and how NATO will defend freedom in the 21st century.Резултат тог сусрета, после којег је Вучић одредио статус NATO-а, као гаранта безбедности Срба на КиМ, био је усмено уверавање Расмусена да у местима где живе Срби неће бити присуства „Косовске армије“.

Другим речим, Вучић је иницијатор „посебне улоге“ NATO-а на Косову.

Касније, 19. априла, истог дана када је био парафиран споразум Тачи-Дачић, обе делегације заједно са врховним комесаром EU за иностране послове и политику безбедности К. Ештон дошли су у резиденцију NATO-a код Расмунсена.

За српску страну било је важно да добију уверавања о томе да косовске снаге безбедности неће улазити у северне рејоне покрајине. То, по мишљењу Дачића, може бити реализовано захваљујући подршци NATO-а.
При том, реорганизација Снага безбедности Косова (СБК), створених уз помоћ NATO-а после окупације КиМ 1999. у војно способну албанску армију остварује се уз помоћ америчке армије.
САД сваке године, само по официјелним подацима, издваја за обуку у војним установама САД-а, наоружавање, снабдевање специјалним средствима и униформама јединице СБК од 5,5 до 7 милиона долара.
А формални завршетак стварања армије РК се планира у јуну 2013.
У вези с тим природно се поставља питање:
Како NATO, који је 1999. извршио оружану агресију на Југославију, и који је наоружавао и обучавао косовске терористе, и који то чини до данашњег дана, може да се трансформише у „фактор заштите Срба“?

Одговор на ово питање да је сам Расмунсен:
„NATO наставља да осигурава безбедност на Косову, као и раније, и спреман је да подржи будући споразум…“

Не могу, а да не узнемирују речи „као и раније“,

grobljeЈер су управо деловања NATO-а довела до потпуне измене политичке карте региона.

У вези с тим, требало би напоменути, да су поред снага KFOR-а, на територији РК размештене две велике базе САД-а – камп „Бондстил“ (Урошевац) и камп „Филмсити“ (Приштина).

Потписивањем „историјског споразума“ Расмунсен је оценио као „нови импулс евроатлантске интеграције региона“.

Понеко у српском руководству, као на пример министрар финансија и економије М. Динкић, не скривајући ентузијазам, отворено говори о КиМ као о независној држави и изјављује да Србија неће блокирати „европску интеграцију Косова уколико и Србија и Косово постану чланице EU, онда ће бити обрисане све административне границе.“

У свом ентузијазму Динкић и њему слични не размишљају о томе, каква још понижења очекују Србију у трци за митске предности европских интеграција.

Ако Вучић изјављује да је српска делегација успела у оквиру одлучујуће рунде преговора да модификује тачку о представништву Косова у међународним организацијама, а Дачић наглашава да су „сви захтеви Србије узети у обзир и за српску страну то је најпријватљивији текст од свих до сада“, онда се у Приштини придржавају сасвим друге позиције.

Тако је Тачи убеђен да је, парафирајући споразум,
„Србија признала Косово de iure“, и да завршни документ потписан у Бриселу, представља „међународно признање Косова“, признање његовог „суверенитета и територијалне целовитости“.

[Ко лаже, Тачи или Вучић?]

И новине које на албанском излазе на Косову, називају документ „новом потврдом чињенице да је Косово независно, суверено и слободно“.
И више, чак питање уласка Косова у УН косовски Албанци сматрају већ принципијелно решеним.
Зашто је Приштина убеђена у то?

Како гласи параграф 14 Споразума „ниједна страна неће блокирати, ни подстицати друге да блокирају прогрес друге стране на њеном путу ка EU“.

Значи да је Србија заиста рекла „добро“ евроинтеграцијама Косова, мада та сагласност мало шта значи, будући да Београд нема пуномоћ да решава дато питање. У ствари проблем је много дубљи и повезан је с принципима функционисања саме EU. Очигледно је да ће Брисел захтевати сада од српског руководства нове уступке, позивајући се управо на снагу потписане четрнаесте тачке.

Обавеза даљег притиска на Београд стављена је у нормативна документа самог Евросавеза.

И за то не могу да не знају политичари који узимају на себе обавезу да доносе решења од националног интереса.
Дакле, документи EU, пре свега Мастрихтски уговор, каже да члан Уније могу бити само државе које имају самосталан правни легитимитет.

Значи, с тачке гледишта норми EU, подршка Србије европској интеграцији Косова је једнака признању Косова пуноправним државним чланом EU.

Зато, полазећи од слова закона EU, Е. Хоџа је приметио да „овим споразумом Србија прихвата и признаје реалност независног Косова, његову територијалну целовитост, његов устав и законе“.

[Ко лаже, А. Вучић или Е. Хоџа?] Укратко, Москва врло добро зна да је NATO-Београд издао и Србију и Русију.

Beograd, 19.11.2015. - Premijer Srbije Aleksandar Vucic docekao je generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga, danas na beogratskom na aerodromu "Nikola Tesla". (BETAPHOTO/vLADA SRBIJE/SLOBODAN MILJEVIC/DS)NATO, хлеб и со

Време је да се према режиму А. Вучића онда тако и опходи.

NATO & RUSSIA1.jpgНа часну реч

извор: facebookreporter.org/

 

10 гласовa