АНДРЕЈ КОРИБКО

За америчке стратеге највеће питање је докле ће „Савез праведних” географски тачно ићи у борби против глобалног тероризма

Интервенција Русије у Сирији потпуно је пореметила амерички план стварања „Новог Блиског истока”, најављеног током неуспелог израелског рата 2006. у Либану. Иако не постоје званични документи каква би била нова мапа региона, многи су сматрали да би он највероватније пратио „крваве границе”, које је 2006. представио пензионисани амерички официр Ралф Питерс, односно да би се земље региона распале дуж етничких и секташких линија по старом сценарију Одеда Јинона из 1982 (на мапи испод).

У ствари, испуњавање тог плана је један од главних разлога за представу Арапског пролећа и рат против Сирије. Али бриљантном иницијативом Русије, која је неспорно постала главни играч на Блиском истоку, ови сценарији су доведени у питање.

Стратегија Москве на Блиском истоку је усмерена ка обнављању принципа у региону који је Вашингтон тако безобзирно срушио у слепом настојању да преуреди Блиски исток према сопственим жељама. Овај „руски Нови Блиски Исток” је много другачији од америчког, и он елиминише скоро сваку полугу утицаја коју је Вашингтон претходно покренуо у настојању да регион снажно задржи под својим стратешким командом.

Тзв. „Коалиција праведника” (Русија-Сирија-Ирак-Иран) је у потпуности пореметила поредак који су САД претходно наметнуле Блиском истоку, и не очекује се да ће остати много од стратешке архитектуре коју је Вашингтон створио током протекле две и по деценије. Следе најзначајнији елементи који дефинишу ову промену парадигме.

РУСКО ВОЂСТВО

Прво, највидљивија разлика је та што је Русија преузела кључну улогу у одређивању дневног реда у региону. Москва, а не Вашингтон, најконкретније утиче на промене на Блиском истоку. Упркос изненађеној реакцији многих посматрача (нарочито западних), ова ситуација се није појавила одједном. Русија деценијама непрестано јача свој регионални утицај, кроз два јака стратешка партнерства са Сиријом и Ираном. Онај са Ираном је релативно нов и углавном сеже од раних 2000-тих, али је однос са Сиријом почео у раним 70-тим и једино је од пријатељства из совјетске ере остало нетакнуто.

Кроз истовремено усклађивање и јачање сваког од ових билатералних партнерстава, плус јединственог стратешког преклапања између њих (тј. сиријско-иранско стратешко партнерство), успостављен је суперчвор интереса, чиме је постављена стратешка позадина за садашњи савез и мултилатерални одговор на хаотично уништење америчког „Новог Блиског истока”. За разлику од САД, Русија води од напред, а не с леђа, а њен пример је охрабрио коалицију и подигао наде целом мултиполарном свету.

ИРАЧКИ РАТ ЗА НЕЗАВИСНОСТ

Један од најважнијих елемената руског „Новог Блиског истока” је укључивање Ирака у језгро савеза, што се може читати као ништа мање од жеље да се та земља ослободи америчке доминације и поново стекне независност.

Већина Ирачана, а посебно њихова влада (као што се може закључити по њиховом чланству у коалицији), су свесни чињенице да су САД користиле ISIS као свој стратешки маљ за актуелизовање „крвавих граница” Ралфа Петерса. Чини се да је и сунитима, и шиитима, и Курдима после деценија уништења и безброј лажних обећања доста свега, чак и оним до сада највернијим америчким савезницима. Ирак је пример тешких опасности које задесе све америчке другоразредне не-западне партнере.

Савез предвођен Русијом би могао донети нови ирачки рат за независност. То показује да чак и већина злостављаних држава има реалан потенцијал да узврати под условом да постоји политичка воља на највишим нивоима и да је становништву заиста доста претходног стања.

СИРИЈА ПРОЛАЗИ ПУН КРУГ

Иронично је да је Сирија прво поприште новог Хладног рата. Тежња Пентагона је била да путем Арапског пролећа и обојених револуција испали плотун, јер су САД првобитно планирале да пренесу хаотичне промене режима све до централне Азије, а затим до „одметничких држава” Русије, Кине и Ирана. Подразумева се да су све три државе схватили тежње САД за глобалном моћи, а, да није било жестоког и патриотског сиријског отпора, могуће је да би они данас били у много мање повољном и мање организованом положају да се суоче са својим такмацом него данас.

Сирија је жртва која зауставила плиму обарања неподобних режима. Захвалност Русије је изражена 2013. кроз дипломатску интервенцију којом је спречена кампања америчког бомбардовања те државе. То је Русији и њеним партнерима купило мало више времена да се припреме пре следећег непосредног налета, али је и нехотице изазвало САД да годину дана пре рока покрену планове обарања власти у Украјини. Овај осветољубиви потез је требало да казни Русију за глобалну срамоту коју је нанела Вашингтону у Сирији. Већина људи погрешно мисли да је нови Хладни рат кренуо у Украјини, али је то у ствари била Сирија, где се сада одвија најважнија фаза разбијања униполарне хегемоније и рађања мултиполарног светског поретка. Више је него вероватно да се то неће ограничити само на Блиски исток.

ДОМИНО ЕФЕКАТ

За америчке стратеге највећа неизвесност је питање докле ће „Савез праведних” географски тачно ићи у борби против глобалног тероризма. Сада је средиште Сирија, али је реално претпоставити да ће, у случају успеха кампање, савезници моћи да понове исти потез у Либији или Авганистану, наравно на службени захтев лидера тих земаља. Ову тврдњу поткрепљује напомена да је амерички државни секретар Џон Кери одмах после почетка антитерористичке интервенције у Сирији хитно тражио од либијских вођа (и легалних и опозиционих) да у најкраћем могућем року формирају владу, да би зауставили ISIS од даљег учвршћивања у тој земљи.

Могло би се предпоставити да су САД озбиљно забринуте због могућности да проширени савез, који укључује и Египат (који је у прошлости селективно интервенисао у Либији), могао да интервенише у тој пропалој држави како би се земља очувала од тоталног распада. Ако би и нешто слично учинио и Авганистан, то био последњи ексер у ковчег централно-јужноазијског хаоса у режији САД, јер би на тај начин и Авганистан могао почети сопствени рат за независност и уклањање америчког присуства.

Ако дође до терористичке претње, помоћ „Савеза праведних” могу потражити и Таџикистан и Узбекистан. Проблем у овом сценарију је могућност да се више претњи појави истовремено, што се у том случају може показати као превелики терет за руске војно-стратешке планере.

РУШЕЊЕ СТУБОВА АМЕРИЧКЕ МОЋИ У РЕГИОНУ

Не рачунајући Израел – који је посебна категорија за себе – утицај САД на Блиском истоку је почивао на два основна стуба – Турској и Саудијској Арабији. Али, како се Русија враћа у регион, та конструкција се распада. Игром геополитичке судбине, иако су их САД раније сматрале најстабилнијим земљама у региону, и Турска и Арабија су на ивици дестабилизације. Ердоганове погрешне процене су довеле Турску у стање de facto грађанског рата, док је катастрофалан рат Саудијске Арабије у Јемену дао поводе за озбиљне унутрашње поделе и планове о рушењу тог режима.

Главни проблем Сирије и Ирака је курдски сепаратизам, али руска војна акција ствара и одређен ниво утицаја на Курде, који може да се користи за ублажавање сецесионизма. У том случају, Сирија и Ирак имају много бољу будућност од Турске и Саудијске Арабије, што све има велики утицај на слабљење америчког утицаја у региону и његову стратегију.

rusijasirijanapad20Савезници пажљиво вагају примену силе у Сирији – руска подршка је и даље ограничена на ваздушне мисије, а сиријска војска и курдске милиције брину о копну. Русија и Иран морају да избегну да понове раније грешке и да се не „заглибе” и упадну у стратешку замку да би сачувале преко потребан простор за решавање будућих регионалних безбедносних претњи.

Приредио М. ЂОРЂЕВИЋ

New Eastern Outlook/Курир

www.standard.rs/svet/32861-%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BA-%D0%BB%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B0%D0%B2%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD

3 гласa