У један динамични систем, који има свој циљ, задатак и коначни резултат.

Из неког разлога прошле године постала је очигледна једна неочекивана тенденција: сва дејства управљена против руског политичког курса била су подељена на две групе. Догађаји из једне од тих група имају препознатљив вид – леже на самој површини, лако се могу спазити, схватити и предсказати. У ову групу улазе мере економске изолације, демонстрација војне силе (маневри, приближавање НАТОа границама Русије), покушаји дипломатских притисака са разних страна, уцене и врбовање партнера (на пример у СНД) итд.

Другу је групу, међутим, теже једнозначно определити. Овде спада цео низ догађаја, који на први поглед ничим нису међусобно повезани, немају никакав видљиви политички мотив, и најчешће ни не привуку пажњу медија и стручне јавности. Међутим, сви они имају заједничке црте.

Позадину свим тим догађајима представља ничим више нескривана противруска медијска кампања, чији су почеци повезани са сиријском кризом 2013. године. Ова је кампања после присаједињења Крима почела да се појачава, а почетком 2015. године дошла је до белог усијања. У целој историји постојања штампе још није било случаја изношења толике количине увреда против једне државе и против једног човека. Незаустављиве реке увредљиве лексике по укро медијима и интернету; свеопшта дрека и прљави и увредљиви епитети из уста разних председника, премијера и представника највиших ешалона власти; директно позивање на примену силе – целе планине менталног ђубрета последњих се месеци свакодневно обрушавају на читаоце и гледаоце, већ малаксале од толике невиђене злобе.

Циљ овог одвратно глупог спектакла, с једне стране јесте да се створи макар и најмањи повод за отворени напад на Русију, или барем да се појача економски и политички притисак на њу. С друге стране у САД и у Европи ипак нису баш сви идиоти. Многи од њих схватају самоубиственост новог таласа санкција, снабдевања оружјем у парампарчад разбијене Украјине, и тиме и почетка Трећег светског рата. Но упркос томе, тенденција ка демомнизацији Русије а нарочито и њеног председника не само да ни мало не посустаје, него се све више појачава. Ствара се утисак као да иза свега стоји неки полудели управљач свим тим хаосом, који све више распирује емоције и долива уље на ватру, и којег нико више не може да заустави.

Поменуте епизоде могле би се мање или више сматрати демонстративним претњама. Могло би се рећи да је застрашивање неподобних политичара опште позната чињеница. Колико год то било тужно, таквих је догађаја протекле године било у изобиљу. Јерменија која се спремала да уђе у Евроазијски Савез добила је као опомену покољ у Сирији. Кина, која се усудила да подржи Путина, добила је експозије у Урумчију. А шта је за казну због своје политике, која се некоме изгледа не свиђа, добила Русија?

Подесетимо се латинскоамеричке турнеје Путина у лето 2014. године, и успостављање савезништава у задњој авлији САД. Противудар је био муњевит: несрећа у метроу, увођење секторијалних санкција, рушење „Боинга“. Ти су се догађаји десили један за другим 15., 16. и 17. јула. Три догађаја, од којих су два били трагедије, десили су се током три узастопна дана. Да ли је то била коинциденција? Тешко.. Наши „партнери“ су исувише практични да би то била случајност. Највероватније је неко већ знао да се спрема увођење санкција па је у наредним данима организовао и две пратеће провокације.

С јесени 2014. године било је успостављено фиктивно примирје на Донбасу. Предстојећа тихоокеанска екскурзија руског председника изазивала је огромну количину шпекулација и пре и после. Сценографију самита који је требало да се одрже у Кини и у Аустралији чинила су три (опет три?!) несрећна и истовремено и громка догађаја.

октобра десила се несрећа, у којој је погинуо Кристоф де Маржери, директор енергетског концерна ТОТАЛ, по речима Владимира Путина „истински пријатељ Русије“. Другог новембра у болницу одлази Кристина Киршнер, председница Аргентине, која је неколико дана пре тога дала званичну сагласност за оснивање руских војних база у њеној земљи. Трећег новембра гине Александар Иванов, син начелника Канцеларије председника Русије. Овог пута, међутим, нешто није испало како треба – руководилац државе ипак није обичан човек…

Свакако да је у том периоду било и других убистава и трагичних несрећа. Јасну међутим „тријаду“ чине ови догађаји, који су у јавности произвели широки одјек, а посебно у Русији. У овом случају ти догађаји били су за пример управљени против председникових сабораца.

И убиство Бориса Њемцова у ноћи између 27. и 28. фебруара сврстава се у серију од три (опет три!?) ликвидације представника опозиције по државама СНД. Овиме мислимо на самоубиство Рахата Алијева (из Казахстана) у Бечу 24. фебруара и убиство Умарали Куватова (из Таџикистана) у Турској 5. марта. Сва тројица били су „декоративни“ противници активне власти, али у датом моменту нису представљали никакву реалну опасност. Алијев је у то време био у затвору, Њемцов, иако се налазио у Русији, није имао никакве политичке тежине, а Куватов је неколико година раније био емигрирао у Турску.
Околности њихових смрти веома се разликују, као уосталом и у свим сличним случајевима. Алијева су нашли обешеног у купатилу. Смрт је оквалификована као самоубиство, али у његовој крви била је нађена дрога. По речима његовог адвоката он није имао никаквог разлога за самоубиство. Куватов, је па с породицом седео на веранди, кад му је одједном позлило и у таквом стању је изашао на улицу, где су га одстрелили. Детаље око смрти Њемцова су већ опште познати.

Међутим уочава се једна веома загонетна појединост. У сва три случаја жртве су својом вољом пошле ка убицама (или ка ономе ко је Алијева довео до самоубиства). Њемцов је иашао из кафића и пошао на мост, Алијев је био одведен у купатило, Куватов је изашао на улицу. Нарочито је необичан његов случај – зашто је, кад му је позлило, излазио из куће на улицу? Зар у Турској није могуће позвати доктора? Зар неко није могао да оде у апотеку по лек?

Али на овај или онај начин, смрт је у сва три случаја на жртву чекала на одређеном месту – што је с гледишта логике сасвим необјашњиво. Као да је онај ко је упуцао Куватова унапред знао да ће овоме позлити и да ће баш у тим моменту изаћи на улицу, убица Њемцова као да је знао да ће он пешке поћи преко моста, убица Алијева (ако је такав постојао) као да је чекао кад ће овога пребацити у просторију где никог неће бити.

Све ове епизоде представљају низ од три елемента, са по три догађаја у сваком од њих. Сваки од ових елемената има „заједничку тему“. Прва – „летња епизода“ – била је против Русије уопште. Сврха терористичког чина (наравно да је то био терористички чин) у метроу била је да се у руској јавности изазове страх, санкције је требало да изазову њено незадовољство, а „Боинг“ је требало да против Русије испровоцира негативну рекацију међународне јавности. Друга – „јесења епизода“ – била је усмерена против Путинових савезника. А трећа – „јесења епизода“ – била не усмерена против опозиције – при чему је главна у њој била смрт Бориса Њемцова а остале две смрти највероватније су биле замишљене као „пратеће“.

Сви ови злочини (санкције су такође злочин – усмерен против народа) имају заједничке црте:

Прва и главна њихова особина јесте узалудност. Ни економски притисак, ни „Боинг“ ни убиства (или покушаји убиства) нису постигли своје циљеве. Политика Русије није ни за длаку промењена – што потврђују чак и непријатељи. Смрт је породицама преминулих донела бол и сузе – али никога није уплашила. После неколико неуспешних проба конструктори би, чини се, морали да битно поправе пројекат који не даје резултата, али из неког непознатог разлога до тога не долази.

Симболизам који се намеће просто боде очи. Чак ако и оставимо по страни заљубљеност тог неког организатора у бројку „три“, трагедија „Боинга“ асоцира се са сликом хекатомбе – приношења масовне жртве. Нормалан човек не може, међутим, да појме мисао да би неко могао да изврши такав нељудски чин, само да би потом могао да кривицу за њега баци на Москву. Али тај догађај није имао никакву другу сврху. Смрт Бориса Њемцова с Црвеним Тргом у позадини и под мноштвом видео камера била је уопште замишљена као вишеслојни знак – освета за неуспех америчке операције у Украјини и „страшило“ за Кремљ. Међутим, осим непотребних патњи, које су нанесене жртвама, ове мистичне појединости никаквог видљивог смисла нису имале. Поставља се питање: зашто уопште толике компликације, сувишни трошкови и непотребни ризик?

У страшној мржњи злочинаца коју испољавају против руског председника има и нечег манијакалног. Горе помињана медијална хистерија чини се да је нешто више, него што само превазилази границе политичке коректности – то као да је некаква слепа фиксација на Путинову личност. Жеља да он буде одвојен од својих савезника испољила се не само у томе што су они били демонстративно физички одстрањени, него што су нанесени и казнени удари. Посебно је интересантна нијанса ироније у фрази „Путинови другари“ кад се на Западу говори у вези санкционих спискова. Рекло би се као да поступке координатора руководи некакво психопатско одбијање нормалних и светлих људских осећања. Главни њихов циљ је да се удари по особама блиским жртви, те да јој се тиме нанесе још више бола и створи неутољиво осећање кривице.

Из изложеног се намеће очигледни закључак. Онај ко је стварно проузроковао трагичне догађаје из прошле и ове године нема за главни циљ политику Русије, коју би свакако требало променити, него је његов циљ душа народа. Његово деловање управљено је на уништење моралне снаге појединаца, целе нације и њеног лидера. Стога управо одатле проистичу и методе, које су усмерене не на растурање економије или војне претње, него на уништење свести.

Овим размишљањима дошли смо дотле да већ можемо да одредимо карактерне црте „стваралаца тероризма“.

– одлично разрађена и вишеструко испробана технологија рада с психичким и менталним реакцијаам. Сведоци који ништа нису видели и ничег се не сећају. Жртве, које су дословце као на поводцу доведене на место где ће умрети. Несхватљиви и изненада настали болови (код Куватова, коме је позлило, па је изашао на улицу где је упуцан) – то су све трагови квалификованог утицања на свест. Они који су разрадили ове криминалне сценарије по свему судећи у својој свакодневној делатности проповедају и примењују теорије, у чијој основи лежи непосредна манипулација свешћу маса и појединаца;

– мистицизам и слика злочина препуна знакова. То је такође урађено ради стварања неопходног утиска. Драматурзи рачунају на нужну реакцију човека коме је упућена ова злочиначка порука. Највероватније су и у својој прошлости испољавали склоност ка трансцеденталном. Можда су и при јавној делатности покушавали да обичним и чисто материјалним стварима и догађајима придају „виши смисао“, као да имају езотеричну основу итд.;

– одлично познавање Русије, њених слабих и јаких места, посебности руског начина размишљања, што указује на то да су злочинци овде дуго живели и радили, све док управо баш њих саме нису разјеле њихове најбоље жеље, али које су водиле у пакао, док их нису изгнале из земље. Можемо само да замислимо колики је степен повређеног самољубља тих малих тирана, који су умислили да су извршиоци судбине човечанства али су неочекивано доживели пораз баш у земљи коју су одавно већ сматрали својом колонијом..

– то мишљење, које лежи у основи ових крвавих предастава изазива само тешку одвратност. Такав њихов начин размишљања не може се сакрити: толика настраност морала је да се одрази у њиховој реторици и идејама које заступају, а у којима је уочљив презир према „људској маси“.

– на челу овог злочиначког удружења (што оно у стварности јесте и без сваке мистике) мора да стоји одређена фигура. Толико необуздана лична мржња према једном човеку – то не може бити колективно осећање. Наравно, при дејствима планетарних размера чак ће и шизофреничар имати мноштво истомишљеника и помоћника. Али почетни импулс увек потиче од појединца.

Практични бизнисмени и берзијанци, нафтни магнати и власници крупних компанија сигурно нису способни за такве беспотребно жестоке игре. Они сигурно неће трошити паре на бескорисне шеме које никакве дивиденде не доносе него садрже само претњу да ће бити откривени. И таква црта свакако није карактеристична за политичке и војне структуре. Приношење жртве путем „Боинга“,дрско бацање Њемцовљеве лешине на праг Кремља и наношење удараца по савезницима руског председника – ризикујући да тиме дођу под удар његовог необузданог гнева – то свакако није њихов стил. Међу овим људима најпотребније особине су трезвено размишљање, донекле и приземни прагматизам и психичка стабилност. Сигурни смо да и у Пентагону и у ЦИЈИ има доста људи који се чуде зашто се све то дешава и ко то дозвољава. Код обичног човека свака неуротична настраност изазива дубоку одвратност.

Самозаљубљеност у своју злочиначку величину, опијање крвавим делима, осећање да им је све дозвољено постоји код скоро свих „слободних уметника“. Они немају неке јасне функције у државним установама али и поред тога имају довољно средстава. Њихов престиж веома је велики и никад не бива подвргаван сумњи, што им допушта да своје фантазије усађују у владине, финансијске и војне структуре. У том случају ће, међутим, за све одговорни бити службени органи а сулуди инспиратор остаће у сенци. Такви поступци не могу бити називани друкчије него лудило.

Ови створови – такве није могуће сматрати људима – не могу бити апстрактне, никоме непознате фигуре, некакви закулисни манипуланти. Влада у сенци је на свој начин својеврсна лажна представа. Свака психоза – то је тежња ка неограниченој власти. Манијаку је потребна светска слава која ће задовољити његову манију величине. Пошто је уверен у своју некажњивост, о њему морају сви да говоре. Слатка утеха болесног ума скрива се у сазнању да његов противник наслућује ко му је непријатељ и боји га се.

Толико одвратне а у основи веома прецизно изведене симболичке спектакле могу да разрађују само оснивачи којекаквих апстрактних идеолошких друштава као што су Џорџ Сорош и с њим повезане фигуре око Групе за међународне кризе (International Crisis Group) и добротворне фондације. Овде вреди поменути да је Сорош познат као један од главних разрађивача распада СССР и блистави сценариста обојених револуција широм постсоцилјалистичког простора. Његов рад је у Русији забрањен 2003-2004. године а његове нехумане, чак и злочиначке, иницијативе често су биле предметом критика – као на пример идеје о легалиозцији марихуане и декриминализацији коришћења дрога.

Занимљиво је да се његова теорија „рефлексивности берзанских фондова“, по којој се одлуке за куповину или продају папира од вредности доносе на основу очекивања будућих цена, заснива на проучавању снаге информационог деловања. Напад на валуту било које земље врши се путем усредсређених информационих удара наношених путем медија, са којима се онда усклађују стварни потези валутних шпекуланата, чиме се растура финансијско тржиште. Ово веома подсећа, на пример, на ситуацију у Украјини, где се конкретним поступцима хунте подржава антируска медијскака кампања. То и не чуди, јер грабљивац уме да ради само по шаблону.

На основу поверљивих исказа сведока Сорош је више пута био оптуживан за берзанске манипулације, што говори о томе да он има добре везе у државним, војним и економским круговима.

Довољно је само подсетити се да малу и безазлену Белорусију, која је Сороша протерала још крајем 90-тих година до данас сматрају отпадником. Манијаци су веома осетљиви…

Исто је тако могуће и да морално и интелектуално осакаћени лик, који је одрастао у систему у коме је „за мој новац све дозвољено“ и који располаже огромним могућностима, а уствари и нема нека конкретна посла, може, не би ли „попунио празнину“ веома добро да се забавља тиме што ће писати драме, унајмљивати глумце и правити трилере и блокбастере – али не у биоскопу, него у стварном животу. Сигурно је да би серије сличних терористичких аката могле да се докажу и не само у Русији. Некажњивост рађа осећање да је све дозвољено. Бившег виђеног финансијера и даље по инерцији настављају да сматрају неспорним ауторитетом и извршавају његова наређења, не примећујући, да се он већ одавно претворио у помахниталу рушевину…

Лудаку је стало до тога да остане у центру пажње достојног противника, каквим су у датом моменту за њега Русија и њен Председник. Зауставити манијака могуће је само ако се заустави његова игра. Вероватно ће смрт Бориса Њемцова бити његова последња рунда.

Јер, с тим убиством нешто је од почетка пошло наопако. Онај непредвидљиви Путин је из неког разлога потпуно игнорисао ритуал разигран као по нотама, дивно распоређене сакралне симболе и јасне знаке указујући на њега као на следећу жртву. Као кривци за убиство оптужени су не нека светска влада, која улива страх, нити некакав Билдербершки клуб, него некакви мусави Кавказци. Нико ни не покушава да истражује некакав прекоокеански траг, јер кривац је нађен, сви су тиме задовољени, истрага је завршена. А ону страшну „елиту из сенке“, која управља светом, просто су равнодушно игнорисали, као да је нико и ништа, као да и не постоји.

И каква онда ту може да буде реакција узвишеног диктатора, који је дуго и прецизно планирао целу операцију, а они су је тако увредљиво згазили? Биће иста као и реакција серијског манијака, који је одједном схватио да полиција одбија да га даље јури и затвара предмет. Његовом бесу неће бити граница. Грубо су га игнорисали и заменили с презреним ситним убицама. Тако сложно и ђаволски запетљано убиство, пуно лажних трагова, они сматрају најобичнијом тучом на националној основи!

Увређени его деспота, којег одавно лампом траже по овоме свету, скакаће до неба и захтеваће да одмах буде враћен у центар васионе. А на који ће начин то учинити? Није тешко погодити – заплет са“списком патриота“ нађен код једног од окривљених није случајан. Тиме је опозицији неочекивано дата јединствена шанса да послужи Отаџбини као мамац за своје идејне и финансијске инспираторе. Исто као и у бесмртној комедији Леонида Гајдаја.

Тирани кад се размашу обично заборављају да све на свету има свој крај. Та игра не доноси добра, лудило само себе уништава. Прави наручиоци, ко год да они јесу, немају шансе – у таквим случајевима разуздане извршиоце на крају убијају њихови господари, не би ли избегли даље непријатности. Западни технолози требало је већ одавно да схвате да њихов болесни ум никада не може ни издалека да схвати истинску руску генијалност. А тек никад неће схватити које силе стоје иза Русије и зашто њу нико не може победити.Смрт Бориса Њемцова само је још један у дугом низу злодела усмерених против Русије. Међутим, као и лакмусов папир, оно је само показало карактеристике непријатеља с којим смо у последње време суочени. Захваљујући том убиству многи су се догађаји саставили…

Јулије Бражникове / www.newsbalt.ru

Превод: Коста Митић

www.vaseljenska.com/vesti/ruska-dusa-na-nisanu/

2 гласa