Двадесет година од завршетка рата у БиХ још увијек се не зна тачан број добровољаца из Русије који су погинули бранећи Републику Српску.

На споменику руским добровољцима који је прије четири године подигнут у Вишеграду пише да је ратујући за одбрану српског народа у БиХ живот положило 37 руских добровољаца. Љиљана Булатовић, новинар и публициста из Београда, тврди да их је 49 и да тај број није коначан.

– Ово је још једна српска срамота. Ти младићи су оставили своје породице, прешли хиљаде километара и погинули за нас Србе, а ми према тој њиховој жртви нисмо имали ни толико поштовања да попишемо њихова имена. Али ништа необично. Па ми још немамо тачан списак својих погинулих бораца и цивила – каже Шпиро Кнежић, председник борачке организације у српском Купресу.

Са Кнежићем се слаже и Саво Цвјетиновић, предсједник Друштва српско-руског пријатељства из Бијељине, који истиче чињеницу да чак ни споменик на Војничком гробљу на Мегдану у Вишеграду Срби нису подигли сами, већ су коришћена и средства донатора из Русије.

– Доласком у Србију и својим витешким понашањем на ратишту браћа из Русије су показала братску љубав према нашем народу и најузвишеније моралне принципе. Нисмо им се одужили – каже Цвјетиновић.

12067784_744829008972978_867541445_n

Александар Александров (31) из Петрограда, артиљеријски официр, ратни ветеран из Придњестровља и Абхазије, провео је пет мјесеци на ратиштима у Скеланима и Сарајеву, гдје је и погинуо 21.маја 1993.године, приликом обављања извиђачког задатка у рејону Борја, од експлозије мине. Био је командир руског ударног одреда, који је носио управо његово име (Одред Александрова). Сахрањен је на сарајевском гробљу Хреша.

У истом одреду, од зиме 1993.године, ратовао је и Анатолиј Астапенков (33), из Перма, пјешадинац у совјетској морнарици. Учествовао је у борбама око Власенице, Праче и на Јеврејском гробљу. Борио се у саставу сва три руска ударна одреда (Први, Други и Трећи руски добровољачки одред). Погинуо је на Златишту изнад Сарајева на Јовањдан 1994.године. Био је ожењен, иза себе је оставио малољетног сина. Сахрањен је у Доњим Милићима код Сарајева.

На истом гробљу почивају и Олег Бондарец, Александар Бочкарјов, Валериј Биков, Валериј Гаврилин, Виктор Десјатов, Сергеј Иванов, Генадиј Котов, Роман Малишев, Петар Малишев, Сергеј Мирончук, Борис Неоменко, Јуриј Петраш, Олег Славен, Алексеј Тамилин, Сергеј Иванов Јевгењевич и Александар Шкрабов.

гробље Милићи

Олег Дмитријевич Биондарец (26) је на ратиште у сарајевској Добрњи, гдје је приступио јединици Бели вукови, стигао 1994.године из Кијева. На ратишту је провео годину дана, а погинуо је 20.новембра 1995.године у Озренској улици.

Александар Бочкарјов Јурјевич (23) из Вороњежа погинуо је на Јеврејском гробљу у Сарајеву, 10.фебруара 1994.године. Борио се у саставу Трећег руског добровољачког одреда.

Валериј Биков (33) из Петрограда био је активни капетан руске војске. Три године је провео на ратиштима у Вишеграду и на Јеврејском гробљу, да би у августу 1995.године погинуо у Добрињи. Убијен је ватром из снајпера. Ратовао је у саставу 2.РДО, 3.РДО и српских јединица.

Валериј Гаврилин Дмитријевич (32), из Гродна у Бјелорусији, живио је у Петровграду. У БиХ је дошао у новембру 1992.године, са дипломом економског факултета и ратним искуством из Придњестровља. Ратовао је у Вишеграду, Горажду и Сарајеву, као припадник сва три руска добровољачка одреда, а краће вријеме и у „Пантерима“ из Бијељине. Пао је 5.априла 1995.године на Грбавици.

Виктор Десјатов Николајевич (39), из Јакатеринбурга, козак одрастао у дјечијем дому, ратник из Придњестровља, у Српску је стигао у марту 1993.године, а погинуо је на Бадњи дан 1994.године, док је на Јеврејском гробљу, као борац 3.РДО, покушавао да од муслиманске ватре спаси трудницу. Учествовао је и борбама за Горажде, у саставу 2.РДО.

Роман Малишев Серафимович (24), из Вјатка, Киров, у ВРС је стигао средином 1994.године, као послушник Валаамског манастира, у којем је служио три године. Борио се у саставу 3.РДО и Белих вукова, највише на Јеврејском гробљу. Погинуо је 25. октобра 1994. године у борби на Мојшевичком брду, Нишићка висораван у Српском Сарајеву. Његово тијело је остало на стратишту, али је касније откупљено од непријатеља.

Три недјеље раније, 3.октобра, на Мојшевичком брду смрт је покосила и Петра Малишева Анатољевича(27), из Москве. Ратнички занат је испекао у Придњестровљу, а у БиХ је стигао у децембру 1992.године. Иза њега су остале бројне битке у врлетима око Вишеграда и на Јеврејском гробљу, које је војевао као припадник Белих вукова, 2.РДО и 3.РДО.

Сергеј Мирончук Александрович (25) је из Одесе, у Украјини. Од децембра 1993.године био је борац батаљона ВРС из сарајевске Добриње и Белих вукова из Пала. На Трескавици, недалеко од Трнова, 18.јуна 1995.године, након рањавања, пао је у руке муслимана, који су га након звјерског мучења убили, па размијенили.

У околини Трбнова, на планини Хум, 11.октобра 1995.године, погинуо је и Јуриј Петраш Сергејевич (28) из Бјелорусије. Активни официр бјелоруске армије, у Српску и Беле вукове стигао је неколико мјесеци прије погибије.

Није познато одакле је Борис Неоменко Владимирович (21), који је на ратишту провео годину дана, од љета 1993. до 3.октобра 1994.године, када га је смрт пресрела на Јеврејском гробљу.

Олег Славен Станиславович (25) је из Доњецка. Од љета 1995.године ратовао је у саставу руског ударног одреда Касиндолског батаљона ВРС и у Белим вуковима. Погинуо је у акцији ослобађања Жепе, 24.јула 1995.године.

Алексеј Тамилин Валерјевич (33), из Краснојарска, мајор у руској милицији, од јесени 1994.године учествовао је у борбама око Трнова, гдје је 14.децембра исте године и погинуо, као борац Белих вукова.

12092689_744829102306302_808559819_n

Александар Шкрабов Владимирович (40), рођен у Литванији, у помоћ православној браћи стигао је у љето 1994.године из Керча, на Криму, гдје је службовао као заставник у специјалној јединици руске морнарице. Као добровољац ратовао је у Анголи и Грузији, а по доласку у БиХ на Јеврејском гробљу. Погинуо је у чину мајора ВРС, 4.јула 1994.године, у јуришу на муслиманске положаје на Мојшевичком брду, сјеверозападно од Сарајева.

О Сергеју Иванову Јевгењевичу зна се да је био из Петровграда, да је у ВРС ступио у септембру 1995.године и да је погинуо у Сарајеву.

Валериј Анисомов, из Петрограда, погинуо је 1995. године, а његови посмртни остаци отпремљени су у Русију.

За Виктора Јангоњевича Валерјевича је извјесно само то да је рођен 1960. а погинуо 1995.године.

Још мање података зна се о погинулим руским добровољцима Виктору Гешатову и Владимиру Шашинову. Само име презиме и зла судбина.

12067751_744828935639652_1297962746_n

Сергеј Баталин Јурјевич (32) из Москве, у Републику Српску је стигао 1993.године. Био је војни љекар у 1.РДО. Лијечио је рањенике, учествовао у пјешадијским биткама, а стигао је и да се заљуби у Српкињу и ожени. У борби за село Твирковиће код Вишеграда мина му је однијела стопало. Преминуо је у јесен 1993.године. Сахрањен је у Црнући код Вишеграда.

Константин Богословски Михајлович (20), син јединац, из Памира у Таџикистану, живео је у Москви. У строј српских јунака под командом ђенерала Ратка Младића ступио је крајем марта 1993.године. Погинуо је 12.априла 1993.године, као митраљезац, јуначки бранећи српску заставу на положају који су он и остали руски добровољци држали на узвишењима Заглавак и Столац код Вишеграда. Да не би пао муслиманима у руке, сам је активирао бомбу. Како би била ближе синовом гробу на војничком гробљу у Вишеграду, његова мајка Људмила преселила се у Црну Гору.

12067361_744828895639656_442017112_n

Истог дана на Заглавку јуначки су пали и Димитриј Попов из Петрограда и Владимир Сафонов Васиљевич (36) из Семипалатинска у Казахстану. Сафонов је био активни капетан корвете. Обојица су на ратиште у Српској стигла само два мјесеца прије погибије.

Василиј Ганијевски Викторович (33), родом је из Кримска у Краснодарској области, а живио је у Саратову. Погинуо је 12.јануара 1993.године, у селу Твирковићи код Вишеграда, неколико дана након што је ступио у ВРС и четири дана прије свог рођендана. Сва тројица почивају на војничком гробљу у Вишеграду.

И Генадиј Котов Петрович, из Волгодонска код Ростова је у својој 33. години живот дао за одбрану српског народа у БиХ. У добровољце је ступио у децембру 1992.године, а 9.фебруара сљедеће године погинуо је у засједи код Вишеграда, на дужности командира козачког одреда. Годину дана касније Генадијеви посмртни остаци пренијети су у Волгодонск, гдје му живе супруга и дјеца.

У родни крај, Адлер у Краснодарској области, пренијето је и тијело Леонида Лучинског (25), за којег се још зна само да је погинуо 1995.године.

Колико је познато посмртни остаци још три добровољца који су погинули у ВРС почивају на руској земљи. То су Виктор Самојлов (30) из Новосибирска, Андреј Сапоњенко (39) из Ростова на Дону и Јуриј Сичов(28) из Кургана у Чељабинској области.

Да би помогао српском народу, Сергеј Мелешко Владимирович (27), из градића Минералне Воде у Ставропољској области, напустио је службу у специјалној јединици полиције у Риги, главном граду Летоније. Судбина му није дала да се „наратује“. Последњег дана септембра 1992.године, недалеко од Гацка, оклопно возило у којем се налазио нагазило је на противтенковску мину.

Андреј Нименко Николајевич (20) из Москве је у љето 1992.године ратовао у Придњестровљу, у саставу ТСО. У новембру је ступио у ВРС, као митраљезац у 2.РДО, а 3.децембра исте године погинуо на Орловој гори, у акцији ослобађања Почивала код Вишеграда, гдје је и сахрањен.

И Бугари гинули за Српску

Међу добровољцима који су свој живот уградили у темеље Српске је и Бугарин Јордан Куцаров(27) из Старе Загоре. Погинуо је 4.јула 1995.године на Трескавици, као борац у извиђачком одреду „Бели вукови“.

Јуриј Пилипичик Павлович (28) из Кишињева у Молдавији живио је у Одеси, а ратовао је у интервентној чети Илијашке бригаде ВРС. Погинуо је у муслиманском нападу на Мојшевичко брдо, Нишићка висораван, 16.јуна 1995.године. Сада је у вечном строју 1.500 српских јунака на војничком гробљу код Сокоца.

Поред Анатолија Астапенкова из руског града Перма, почетком 1993.године у помоћ ВРС стигао је и његов комшија Александар Тептин Георгијевич (24). Учествовао је у борбама код Власенице, Скелана и Сарајева, у саставу 1.РДО и 2.РДО. Нестао је 7.јуна 1993.године, када се његов 2.РДО, ради дубинског извиђања, убацио у рејон Челопека.

русија и србија браћа заувек

Михаил Трофимов Викторович (30) из Дивногорска у Краснојарској области, завршио је Новосибирску вишу војну школу. Учествовао је у совјетској интервенцији у Авганистану, из које се вратио са посљедицама тешког рањавања и два ордена Црвене заставе. Прије доласка у БиХ, живио је у Одеси, гдје је радио као каскадер у Одеском филмском студију. Био је командир 2.РДО. Током упада на непријатељску територију, 7. јуна 1993. године, смртно је рањен. Издахнуо је истог дана у болници „Коран“ на Палама. Сахрањен је у селу Прача, а касније су посмртни остаци пренесени у Калиновку, Виницка област у Украјини, гдје живе његови родитељи.

Димитриј Чекалин Јевгењевич (21), планинар из Москве, прво је ратовао у Придњестровљу, а у децембру 1992.године ступио је у 2.РДО ВРС. Погинуо је 10.марта 1993.године у Прибоју на Мајевици, гдје је и сахрањен.

Процјењује се да је током деведесетих година на страни Срба у Босни и Крајини ратовало између шес и седам стотина руских добровољаца, док је неколико десетина бранило Србију од НАТО агресије. Међу њима се налазио и Игор Стрелков, вођа устанка који је руски народ у области Доњецка и Луганска дигао против украјинске хунте.

стрелков игор

Већина њих борила се на сарајевском и вишеградском ратишту, у саставу Првог, Другог и Трећег руског добровољачког одреда.

Јунак са Кошара

Руски добровољци учествовали су и у одбрани СР Југославије од варварске агресије НАТО пакта 1999. године. Један од њих, Виталиј Булах Глебович (34) из Смидовича, у Јеврејској области Хабаровског региона, руски официр, дипломац на вишој војној школи у Омску, погинуо је 19.маја 1999.године, у жестоким биткама које су вођене на Проклетијама, на српско-албанској граници, у ширем рејону касарне Кошаре.
Његови посмртни остаци још нису пронађени и сахрањени.

Душан Марић

—————–

wp.me/p1Fuk8-LjT

5. 10. 2015. за ФБР приредила Биљана Диковић

3 гласa