*Руски контраадмирал Михаил Михајловић Весјолкин (1871-1918) је као командант крстарице «Бородино» деловао на Дунаву указујући помоћ Србији у Другом балканском рату, а током Првог светског рата руководио је Експедицијом посебне намене на Дунаву, која је имала задатак да дотура помоћ Србији током 1914. и 1915. године.
*Запамћен је као духовит је и весељак, који воли Србе и често позива наше официре на свој брод, на вечеру.
*Нажалост, потпуно је заборављен адмирал Михаил Михајлович Весјолкин и његови морнари, а његова храброст заслужује спомен на њих.

Одмах по нападу на Србију Русија је извршила мобилизацију и већ 1. августа Немачка јој објављује рат, Аустроугарска то чини пет дана касније. Тако се Русија уз Србију нашла у рату са Немачком и Аустроугарском.

Већ крајем августа Русија шаље Србији 120.000 пушака берданки, 100 брдских топова и хаубица са одговарајућом муницијом. Захваљујући овој помоћи Србија је успела да заустави први аустроугарски налет. Слично се догодило и са другим, који се завршио Колубарском битком, када је Русија послала велике количине оружја и муниције, 200.000 топлих одела и 50.000 кратких бунди. Све ове пошиљке слате су Дунавом, конвојима уз оружану пратњу под командом капетана првог ранга (касније контраадмирала) Весјолкина. Овим путем послато је и 2.500 добровољаца, бивших аустроугарских војника. Дунавом су транспортоване десетине вагона санитетског материјала, лекова и медицинске опреме.

Панта Драшкић, ађутант регента Александра, у мемоарима сведочи: «Пуни бродови стизали су скоро посведневно у Прахово и тамо истоваривани као поклон».

БРАТСКИ КОНВОЈИ ПЛОВЕ ДУНАВОМ

Крајем августа 1914. године из Одесе у Србију упућен је одред капетана Григоренка са минама и опремом. Конвој пуковника Весјолкина кренуо је из Ренија 13/14. октобра са војном опремом намењеној српској војсци, а у Прахово је стигао 23. октобра. То је била прва експедиција коју су чинили седам пароброда и шеснаест баржи. До краја новембра у Србију је стигао још један руски одред састављен од седам официра и тридесет војника. Заједно с њима у Србију су стигла и два моторна чамца, као и оклопни парни брод «Тираспољ» под командом капетана Доброва. Поред пуковника Доброва ту су била још два потпуковника, један инжењер, један доктор-капетан, помoћник бродског капетана и 59 морнара: Ова јединица је укључена у српску војску, брод «Тираспољ» је одређен за специјалне мисије Министарства војног. Укупно је током прве године стигло пет руских конвоја.

Помоћ је стизала и наредне 1915. године. Крајем марта један од конвоја састојао се од 14 парних бродова и 40 тегљача, 40 баржи и 28 понтона. До краја истог месеца размере ових транспорта превазишле су могућност не само српских пристаништа, већ и саме луке Рени која је чак проширивана ради потреба војне сарадње са Србијом.

Укупно је током 1915. године стигло 45 конвоја из руске луке Рени у српске луке Радујевац и Прахово. Обим помоћи је био толико велик да је Руска Царска флота ангажовала и приватне барже и пароброде, и приступила проширењу капацитета луке Рени да би сву помоћ, која је била више него обилна, могла пребацити у Србију. Допремљено су артиљеријска оруђа и муниција за њих, стока, коњи, храна, радио – телеграфска опрема, угаљ, гориво, санитетски материјал и лекови итд.

ДВОЈНИК ЦАРА НИКОЛАЈА ДРУГОГ РОМАНОВА

Према сведочењима др Милутина Велимировића, о адмиралу Весјолкину међу нашим официрима у Добруџи се прича да је ванбрачни син цара Александра Трећег, те је по томе, брат цара Николе Другог. Адмирал много личи на цара, а и са њим је, кажу, на „per tu“. Духовит је и весељак, воли Србе, и често позива наше официре на свој брод, на вечеру.

 

АДМИРАЛ ВЕСЈОЛКИН И ЦАР НИКОЛАЈ ДРУГИ

Др Велимировић је записао да су се приликом укрцавања на шлепове којима ће запловити уз Дунав, појавиле две српске лађе – «Таково» и «Ђердап» – које су након аустроугарско-немачке офанзиве у јесен 1915. године успеле да се спусте низ Дунав и склоне у Ренију, где су ушли са састав Дунавске флотиле адмирала Весјолкина.

Некима су се, записаће касније Велимировић, очи напуниле сузама, када су угледали вијорење српске тробојке, и српске тробојне кругове око димњака.

БРАНИОЦИ БЕОГРАДА

Српским трупама пружана је знатна помоћ у артиљерији, минама, торпедним батеријама, рефлекторима и авионима. два руска бродска топа калибра 150 мм, три торпедне батерије и неколико минских препрека на Сави и Дунаву.

Руска батерија противоклопних топова, пише Светомир А. Ђорђевић, стигла је у Београд и била је на Калемегдану. Нишанџије и послуга топова били су подофицири, а тумач руски кадет и наш друг Ђока Пантелић из Београда. Сви су били млади, стасити и одабрани, добри артиљерци и јунаци. Брзо су учуткали поједине непријатељске топове и мониторе отерали иза Земуна. Ако би понеки топ или ратни брод ноћу узнемирио град, наш друг Цукавац брзо би рефлектором пронашао монитор, а Руси прискочили топовима: ‘Давај’ – и гранатама отерали Швабу…».

Основни задатак руских морнара бла је борба против аустроугарских монитора, али они су својим присуством обогатили живот српске престонице. Често, пред вече, у време борбеног затишја, руски морнари су са калемегданске тврђаве, гледајући ушће Саве у Дунав, запевали у хору: Волга, Волга, мать родная/ Волга русская река/ Не видала ты подарка/ От донского казака….

Моћни и сложни гласови руски разлегали су се по обалама реке. У сећању савременика посебно је остала епизода када руски артиљерци, враћајући се са положаја, марширају по граду вођени руским кадетом Ђорђем Пантеличем, певају уз звуке хармонике ратну песму: Сербия, Сербия, жаль мне тебя, Проклятая Германия идет на тебя. Австрия, Германия, как вас звать, С кем ты воюешь,… твою мать!?

 

РУСКИ ОБАЛСКИ ТОП ИСПОД КАЛЕМЕГДАНА

Војна парада у разрушеном Београду, стројеви корак, звуци хармонике и песма руских војника привлачила је велику пажњу – жене и девојке се бацале војницима цвеће, а босонога деца трчала су за «парадом». Но, спектакл је прекидан непријатељским бомбардовањем града, руски артиљерци су заузимали своје борбене положаје, а када су приближавањем вечери аустроугарска оружја заћутала, војници су наставили са празновањем.

Громки руски звуци чули су се на пешачким и четничким положајима дуж Саве и Дунава, до Доњег Града и Куле Небојше. Иначе, Руси су били омиљени међу Београђанима, њихови морнари су поздрављани громким аплаузима кад би недељом после богослужења у Саборној цркви, марширали улицама града уз песму. И ова јединица се повукла са српском војском 1915. године. Њихов командант био је капетан фрегате Григоренко.

Да би се супроставила дејствима аустроугарских монитора, Србија је уз помоћ Русије, Француске и Велике Британије почела да минира Дунав и Саву септембра 1914. године. Руси су положили морске мине у Саву код Београда и Шапца и створили офанзивна минска поља. на једном од њих, код Грабовачке аде, потонуо је “Темеш“, командни брод Дунавске флотиле. У Дунав је положено око 800 мина. Од тог броја аустроугарска флотила је извадила и уништила свега педесетак, док су остале услед недостатка уређаја за одржавање положајне дубине при промени водостаја испливале на површину.

Срби су полагали мине чамцима на весла, иако су то биле морске мине веће тежине и већих димензија но што су потребне за дејства против речних бродова.

ПОМОЋ САВЕЗНИКА

Ове прве мине постављене су код Београда и на Сави код Грабовачке аде, низводно од Шапца.

По паду Београда, крајем 1914. године, Аустријанци су очистили Саву и Дунав од мина, али домах по ослобођењу и протеривању Аустријанаца, не само да је минирање настављено, већ је и нтензиврано. Већ 31. децембра 1914. стигле су нове руске мине. И већ 6. јануара је пуковник Миодраг Васић започео минирање Дунава код Београда, а 11. јануара је руски капетан Григоренко постављао минске препреке (заграде како су се тада звале) од руских мина на Сави узводно од Шапца, код Дреновачке аде. Интензиво минирање Саве и Дунава настављено је све до повлачења српске војске. Последњу минску препреку су поставили Руси октобра 1915. године код Кладушнице, а састојала се од електроконтактних мина. Савезници су на Дунаву и Сави положили око 800 мина, и то на Сави код Шапца, Остружнице и Београда, а на Дунаву код Београда, Винче, Гураваје, Кладушнице и Кладова. Само на Дунаву је било 12 минских преперка. Због њих, после губитка “Темеша”, аустроугарска флотила није покушавала да на силу продре у Саву, а Централне силе нису биле у стању да одржавају саобраћај до бугарских пристаништа.

У то време, 2. децембра, стигла су у Прахово два руска морнаричка топа 152,4 мм.

Одмах по ослобођењу Београда, 15.децембра, кренула је руска мисија из Ниша за Београд са два топа. Одмах, затим, 19. децембра, издато је неређење за њихову употребу.

Приликом гађања једног монитора 1. фебруара прсла је цев на једном руском топу. Нова цев је стигла у Прахово 31. марта бродом.

 

РУСКИ ВОЈНИЦИ СУ ПРУЖИЛИ НЕСЕБИЧНУ ПОМОЋ СРБИЈИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ. НА СЛИЦИ: РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ У РАЗГОВОРУ СА РУСКИМ ВОЈНИЦИМА

Српска Врховна команда је 6. марта 1915. године наредила да се свим средствима заштити Прахово. Ово обезбеђење је поверено руском капетан Семенову, који је положио минске препреке на каналу између Сипа и Кладушнице. Од Сипа до Кладушнице постављено је седам минских линија између острва и румунске обале. Једна препрека је постављена између острва и српске обале. Укупно је положено 54 мине. На трећем безименом острву, према румунској страни, постављена су два торпедна апарата. Поред тога, преко канала затегнуто је челично уже и ланац. Поред западне стране острва Оградине пуковник Аљин је поставио две групе од по шест мина са елетричним паљењем. За заштиту минских препрека постављена су два руска морнаричка топа калибра 75 мм са панцирним зрнима на Брзујки (преко пута острва Адакале), а друга два са рефлектором код Сипа. Код Прахова су била два наоружана руска пароброда («Тираспољ» и «Гроф Игњатијев»), од којих је овај други стражарио ноћу код села Давидовца. «Гроф Игњатијев» је био наоружан са три топа 75 мм и два митраљеза, а «Тираспољ» са два топа 47 мм и једним противавионским митраљезом.

Све до септембра 2014. године није било споменика који би нас подсећао на Русе погинуле бранећи Београд,а тог дана откривен је споменик у част руским и српским војницима, погинулим у одбрани Београда током Првог светског рата, на Калемегданској тврђави је свечано откривен споменик у облику крста с уклесаним ликом Светог Ђорђа Победоносца. Свечаности отварања спомен обележја и церемонији полагања венаца присуствовали су његова светост патријарх српски Иринеј председник Србије Томислав Николић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, председник Попечитељског савета Међународног друштвеног фонда „Центар националне славе“ Владимир Јакуњин, амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Чепурин и градоначелник Београда Синиша Мали.

Обраћајући се окупљеним гостима и великом броју Београђана, присутних на откривању споменика, председник Србије Томислав Николић је, између осталог рекао да споменик подигнут руским и српским браниоцима Београда у Првом светском рату представља камен међаш којим исказујемо поштовање за несебичну жртву и захвалност за наше животе у слободи.

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА КАЛЕМЕГДАНУ

– Кад је Аустроугарска објавила рат Србији, а Београд бомбардован с друге стране Саве, и сама неспремна за војевање, Русија ипак мобилише своје снаге, улази у рат и Србији почиње да шаље војнике, финансије, ратни материјал, чак и онај који је сама увозила, или га ни за себе није имала довољно. Била је то неопходна помоћ за одбрану српске престонице, нарочито на њеним рекама. Непуних месец дана касније у Србију из Русије стиже први минско торпедни одред, а за њим и батерије топова које су се јуначки бориле од Шапца до Кладова. Бранећи Београд и 1915. године руски морнари, артиљерци и инжењери херојски су положили своје животе. Данас почивају у заједничкој гробници Руске славе на београдском Новом гробљу. До краја великог рата, од цивилних и ратних бродова Русија је формирала речну флоту чији је задатак био да дотура војну помоћ Србији. Ову руску експедицију, поред бродова, чинили су и обална и противавионска артиљерија која је обезбеђивала проток конвоја и дотур помоћи. У тој мисији своје животе за слободу Србије положило је више од 1500 руских војника, рекао је између осталог председник Србије Томислав Николић.

Захвалност за несебичну бесплатну помоћ братске Русије никада не смемо заборавити а овај скроман текст нека буде мала захвалност контрадамиралу Весјолкину и његовим морнарима за храброст у љубав према српском народу.

Бошко Антић, контраадмирал у пензији

ИЗВОР: ВОСТОК

————–

23.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

facebookreporter.org/2017/10/23/ruski-kontraadmiral-mihail-mihajlovic-vesjolkin-zaboravljeni-dobrotvor-srbskog-naroda/

5 гласовa