Откако је судија Трешњев прочитао како се Драгољуб Дража Михаиловић има „сматрати неосуђиваним“, многе је „засврбјело“ перо те су ријешили да исто „почешу“ о покојног Дражу. Тај свраб није ни мене заобишао и отуд пред вама и моје мишљење о томе. Штавише, право је чудо како сте и оволико издржали без моје мудрости и стога се надам одушевљењу и дивљењу у коментарима. За оне који се мало мање диве – е, па и ту има лијека – хвала Богу на администратору сајта и на админовом разумијевању за мој вулнерабилни Его.

Иако поштујем правну струку, морам да признам да ме увијек и изнова изненађује њен формализам који извјесне аспекте самог образложења пресуде чини крајње циничним. Ово, да одмах нагласим, није нешто за шта су правници криви – просто, правнички формализам и строго придржавање правила и процедуре јесу неопходни дјелови њиховог посла, можда чак и сама срж професије, и ту се ништа не може – ко има нешто против тога нека се правом не бави. Али, ипак, како се може „сматрати неосуђиваним“ човјек коме је управо након „суђења“ и „пресуде“ скинута глава са рамена?!

Иначе, судија Трешњев очигледно није глуп човјек чим је нагласио да се суд није бавио тиме да ли су поступци Драже и његових сабораца током рата били родољубље или издаја, већ само правним аспектима суђења у коме су, по ономе што ја знам а и суд тврди, права покојног Михаиловића заиста била најгрубље кршена. Судија очито није ни мазохиста чим се не бави тиме шта је и какав је Дража био – шта ће му та биједа за вратом! – већ је Ђенерала пребацио историчарима да се они око њега надаље пате и тако омогућио правницима да, голом у надокнади времена, коначно однесу побједу у мечу у коме су их историчари, фанатично бодрени од стране партизана, четника, њихове дјеце и унука, потом и политичара и политиканата свих врста, поштено намучили. Господин Трешњев сад може обрисати зној са чела и мирно се вратити своме послу.

DražaLegion of Merit Рузмарин, сњегови и шаш

Да ли је Драгољуб Михаиловић, кога су комунисти послали Богу на истину на основу пресуде која је ових дана проглашена непостојећом, иако је 17. јула 1946. била итекако постојећа и дјелатна – заиста рехабилитован? Одговор је: не. Да ли он то заслужује? Не знам – ако вас то интересује, питајте историчаре – на крају, нисам ни ја мазохиста, бар не више од часног судије. А ако се историчари не могу договорити између себе ни ја им помоћи не умијем.

Не вјерујем да судске одлуке могу да мијењају историју – све то око „рехабилитације“ ме је необично јако подсјетило на онај есдепеовски закон – о династији Петровића, чини ми се – у коме се писало како је Подгоричка скупштина била – шта ти ја знам – нелегална, окупаторска, каква ли већ… И? Шта се десило? Да ли је ико на основу тога промијенио мишљење о истој? Да ли је иједан озбиљни историчар промијенио иједан ред који је написао о Великој скупштини српског народа?

pranjani cetnici Рузмарин, сњегови и шашСтога, тријумфализам тзв.“равногораца“ и огорченост тзв.“партизана“ након читања пресуде – тога дана испред Палате правде из оправданих разлога није било правих равногораца и правих партизана, јер су, у огромној већини, или мртви (па настављају грађански рат на ономе свијету) или им је Нада Мацура сугерисала да деведесетогодишњаци не треба да излазе на јавне манифестације по јаком сунцу, чак ни уз лаку одјећу и довољну количину течности – ствари су потпуно бесмислене. Ако све то ставимо још и у контекст данашњег незавидног стања нашег народа и времена у коме се Албанци, по свему судећи, поново спремају да нам и једнима и другима, а нарочито онима са употребљивим бубрезима, „одмјере једном до лакта“, бесмисао већ почиње да боли иоле разумног човјека.

Коначно, какав је мој емотивни однос према пресуди судије Трешњева? Поштено речено – никакав. Пресуда може да донесе емотивну сатисфакцију само Дражиним биолошким потомцима – идеолошки ће морати да сачекају историчаре да дају свој коначни суд, мање о Дражи као појединцу, више о читавом његовом покрету, и тада ћемо, највјероватније, доћи до сазнања да то што је неко чинио злочине, не значи да је тај аутоматски квислинг и фашиста, а да то што неко није квислинг и фашиста не мора да значи да није био и злочинац.

Но, то ће се нас који живимо данас и овдје мало тицати, ма шта мислили о Дражи и ЈВО, и у томе вам је то фамозно „национално помирење“ . Наши живи бубрези су ипак важнији од мртвог Драже. Данашње вријеме поставља пред нас тешка питања и изостанак одговора се неће моћи правдати оним што је прије 70 година чинио Тито или оним што није учинио Михаиловић. На крају, Дража је изазове које је пред њега ставила историја рјешавао како је најбоље знао и умио и са тешким бременом чињења или нечињења одавно изашао пред Судију чија се не пориче.
А то је једина пресуда која се рачуна и једини суд који избјећи нећемо.

Прочитај без интернета:
1 глас