Интересантан догађај се збио 11. априла 2016. године – окончала се епопеја испоруке Ирану ракетног комплекса С-300ПМУ-1. Представник иранског министарства спољних послова Хосеин Џабер Ансари званично је изјавио да је Техеран добио прве елементе С-300 из Русије. Занимљиво је да у Русији та информација није ни потврђена, ни оповргнута.

Ипак, сада је јасно да се испорука прве партије руског ПВО система збиља десила, пошто је на паради поводом Националног дана армије 17. априла, показан део компоненти С-300.

Сапуница је завршена

Уговор о испоруци четири дивизиона С-300ПМУ-1 био је потписан још далеке 2007. године. Ипак, реализацију споразума посредно су запречавале санкције СБ УН, које су уведене против Ирана 2010. године, у вези са нуклеарним програмом Техерана. Посредно, јер је ембарго на оружје који је уведен тој блискоисточној земљи ограничавао само продају офанзивног наоружања, при чему одбрамбени системи, попут ПВО комплекса, нису били забрањени за испоруку. Међутим, руско руководство је замрзло уговор, што је довело до међународног скандала.

После замрзавања уговора Иран је поднео тужбу против Русије суду у Женеви, тражећи огромну одштету за прекид уговора. У питању је била сума од 4,2 милијарде долара, а Русија је вратила само аванс који је Техеран уплатио. Занимљиво је да је вредност уговора износила свега 800 милиона долара. Тужба ионако није заживела, сигурно у вези с тим што је постојао тајни договор са западним земљама у погледу забране реализације ових ПВО система.

Коначно, у априлу 2015. године Иран је попустио око свог нуклеарног програма, због чега су међународне санкције ублажене (убудуће оне могу да буду сасвим укинуте – за сада остају у вези са ракетним програмом Техерана), а Русија је предложила да се потпише нови уговор око С-300.

Једно време се преговарало око модификације ракетног система – Руска Федерација је предлагала савременији С-300ПМУ-2 или нову модификацију С-300ВМ „Антеј-2500“ док је Иран инсистирао на набавци претходне верзије, о којој се говорило 2007. године (С-300ПМУ1). Најзад, у јесен 2015. године потписан је уговор, судећи по свему, идентичан ономе из 2007. Тако ће Иран бити последња земља која ће набавити С-300ПМУ1, а могуће и уопште С-300 јер ће ускоро бити извезени само најсавременији С-400, и једноставнији С-350.

У најскорије време тужба у Женеви биће повучена и та дуга историја биће окончана.

Испорука С-300 ојачава позиције Ирана у региону

Ракетни систем С-300 способан је да једновремено гађа до шест циљева, а максимални домет до непријатељске летелице може да износи 150 км. Поред стандардних аеродинамичких циљева, авиона и крстарећих ракета, систем може да се бори са оперативно-тактичким и балистичким ракетама малог домета на растојањима до 40 километара. Ефикасно могу да се гађају и нисколетећи циљеви (минимална висина лета до 10 метара).

По могућностима, аналогног система ПВО раније у Ирану није било – стога је то озбиљна набавка. С-300 омогућава довољно ефикасну борбу са авијацијом главних непријатеља Ирана у региону. Истина, број од четири дивизиона не дозвољава да се покрије територија целе државе – само она од неколико кључних објеката. Посебно моћно може те тачке да заштити спој С-300 са раније набављеним ракетним системима малог домета „Тор-М1“ који су кадри да уништавају циљеве који су пробили први ешалон ПВО.

Тако, Иран стиче могућност да „болно“ одговори на хипотетичку интервенцију својих геополитичких противника. Једини противник против којег овај ракетни систем у том броју не одбрањује јесу САД. Постоји могућност да се обори неколико авиона, али цео систем ПВО Ирана био би савладан у ограниченом року. За супротстављање претњи таквог обима Иран мора да створи ешалониран систем ПВО са најсавременијим ракетним системима и у већој количини.

Перспективе војно-техничке сарадње Ирана и Русије

Због дуготрајних међународних санкција, Иран има велике потребе за најразличитијом савременом војном техником. Он је већ показао интерес за набавку ловаца Су-30СМ, ракетног система  С-400, обалског комплекса „Бастион“, војно-транспортних хеликоптера Ми-17. Потреба само за савременим вишенаменским ловцима није мања од  100 комада, а иначе је два пута већа. Како смо већ могли да схватимо, систем ПВО такође треба још подоста проширити и увећати.

Ипак, ембарго на испоруку офанзивног наоружања Техерану још је на снази, и зато су у ближој перспективи могуће набавке само дефанзивног оружја – ракетног система С-400, система „Бастион“ и сличног. Иран је посебно показао интерес и ка руској оклопној техници, баш ка тенковима Т-90. Ирански чиновници и војна лица различитог нивоа стално су давали противречне изјаве – да им је тенк занимљив, али под условом да се производи у Ирану, и са трансфером технологије, али и то да су сами направили некакв тенк „Карар“ који не заостаје наспрам руског аналога.

Заменик шефа „Уралвагонзавода“ Алексеј Жарич изјавио је раније да је спреман за покретање монтажне производње Т-90 у Ирану. У сваком случају, ако је Иран расположен да у будућности производи Т-90, треба да наручи велику серију – од 200 до 300 комада – иначе се посао неће исплатити ни Москви, ни Техерану. Приближна вредност перспективних уговора може ићи до 10 милијарди долара, што чини око 20 одсто тренутног извозног биланса (достигнут је рекордни показатељ од 55 милијарди долара).

Ипак, није све тако глатко како би се хтело. Како смо већ рекли, за сада је нејасно када ће коначно да буде укинут ембарго на оружје (а он може да не буде укинут, узимајући у обзир право вета САД у СБ УН).

С друге стране, односи Ирана и Русије нису константни. Последњих година, две земље су биле принуђене да створе некакав привремени савез у вези са грађанским ратом у Сирији, где обе стране подржавају режим Башара Асада, као противтежу опозицији коју подржавају сунитска арапска коалиција и Запад.

Већ сада неке иранске акције почињу да оштро противрече руским интересима. У првом реду, то је неуспех проширеног састанка ОПЕК-а у Дохи, због чега ниво експлоатације нафте није фиксиран (Иран жели да увећа производњу до нивоа који је био пре санкција). Тако, многи месеци рада Русије на организацији проширеног картела још нису донели резултат. Друго – на састанку са председником Турске Ердоганом, ирански лидер Хасан Рохани дао је изјаву о спремности да се потпунио снабде Анкара нафтом и гасом. То суштински значи покушај да се Русија сасвим потисне са турског нафтно-гасног тржишта, где је Русија највећи играч.

Све то значи да се односи Ирана и Русије у догледној будућности могу веома покварити што може да омете развој војно-техничке сарадње. Како ће заиста да буде, показаће време.

Леонид Нерсисјан је војни коментатор

Превео са руског Небојша Вуковић

Извор: www.iarex.ru/articles/52611.html 

извор: www.nspm.rs/savremeni-svet/s-300-konacno-u-iranu-%E2%80%93-okoncana-epopeja.html

4 гласa