Москва – Чињеница је да живимо у преломно доба, када ће се човечанство вратити најдубљим истинама свог постојања или ће нестати у понору епохалног нихилизма. Гилберт Кит Честертон је говорио да баш у временима која од нас траже најпрактичније одговоре морамо да се утемељимо у озбиљној теорији. Јер, добра теорија није апстракција; ако је сржно утемељена, одговара значењу те речи на изворном грчком – она је, наиме,«сагледање».

Да бисмо сагледали епоху, обраћамо се великим умовима који су то чинили пре нас. Један од њих био је и руски мислилац Иван Иљин, на кога се Владимир Путин често позива у својим говорима. Зато смо повели разговор са Александром Михајловичем Шариповим, магистром историјских наука, чланом Савеза писаца Русије, сапредседавајућим Међународног Иљинског комитета , чланом Извршног комитета Српско – Руског друштва „Иван Иљин“, аутором изврсних студија о Иљину.

Иљин у Србији – Владика Николај у Русији

Он нас подсећа на Иљинову љубав према Србији и краљу Александру Карађорђевићу, који је одговарао његовој представи о витезу на престолу, и додаје:„Било ми је веома драго кад сам видео да су на србски преведена сва четири зборника литерарно – философских парабола Иљинових:«Појуће срце: Kњига тихих сазрцања», «Загледан у живот: Kњига промишљања свакодневице», «Поглед у даљину: Kњига промишљања и надања», «Пут ка очигледности». То су високуметничке скице – размишљања човека кога је живот умудрио, и који разговара са пријатељима, одраслом, али још увек недовољно мудром, децом о животу у свим његовим областима. О Иљину постоји и монографија на србском:«Иван Иљин – између Чеке и Гестапоа». Запањује та чињеница да Иљин, који за време комунизма није објављиван, сада доживљава толико превода и издања. Са академиком Иваном Чаротом избројали смо око двадесетак превода Иљина на србски у посткомунистичко време. У Русији се само Свети Николај ( Велимировић ) може поредити са србском популарношћу Иљина. При чему треба истаћи да се преводе и тако озбиљни философско – политички радови Иљинови какав је „О супротстављању злу силом: у Србији су већ изашла два издања ( у Русији знатно више, наравно ). А то није роман, него аналитички научни рад о проблемима изградње снажног и истовремено моралног друштва и државе“.

Иван Иљин је био велики противник формалне демократије, која се, без њених стваралачких претпоставки, може претворити чак и у тоталитарну тиранију. У ком степену је данашња демократија, пре свега на Западу, «власт народа“? Колико је она „криптократија“ самоизабраних, углавном финансијских елита?

Формалној демократији Иљин је посветио велику пажњу. Указивао ја на две најтрагичније чињенице 20. века чији је узрочник била формална демократија – долазак бољшевика на власт 1917. и долазак хитлероваца на власт у Немачкој 1933. У својим чланцима 1940-50-х година о будућности Русије, који су ушли у зборник «Наши задаци“, Иљин је разобличавао либерале који су отели власт 1917, управо због њиховог простачког схватања демократије: они који су склонили с власти цара Николаја Другог први пут су прогласили формалну демократију, која раније нигде није постојала. „Фебруарци“ су решили да „народ о свему одлучује“, и то аритметичким пребројавањем гласова. Дошло је до тога да су на фронту војници гласали да ли да иду у јуриш или да не иду. То је довело до смутње и безакоња. У 20. веку формална демократија се проширила на већину земаља.

Па добро, зашто се онда бавимо политиком у деполитизованом свету формалне демократије?

За Иљина, смисао политике је у каквотном развоју друштва, због чега она мора да буде „аристократична“, то јест да на изборе пушта само часне, радне људе, да би на власт били изабрани најбољи од најбољих. Само часни трудбеници, „аристократе духа“, могу друштво да воде путем складног духовног и културног развоја. Зар је случајно да најјачи играчи савремене „светске шаховске табле“ уопште нису приврженици формалне демократије? Велика Британија чува монархију као фактор који врши солидаризацију нације, а у САД изборне кампање пролазе кроз неколико етапа, током којих се одстрањују неспособни претенденти на власт. Па ипак, другим народима атлантисти намећу управо идеологију формалне демократије, при којој је, уз помоћ развијених средстава масовног информисања, која су у рукама финансијске олигархије,често откинуте од народних корена, па и сасвим туђинске, могуће манипулисати гласовима бирача. Фактички, формална демократија је често информационо – идеолошко оружје за борбу доминантне цивилизације која преко моћног система телекомуникација формира јавно мнење у другим државама. И ми то данас углавном и видимо: транснационална олигархија преко међународних информативних канала форматира свест грађана планете у правцу који је погодан за остварење њихових циљева, међу којима је и избор одређених људи на власт.

А шта ћемо са толеранцијом? Да Иљин није био заговорник нетолерантности?

Бивши сенатор, професор др Валериј Расторгујев, указао је на још једну болест формалне демократије у мом циклусу „Иљиновска предавања“ на радију „Руски свет“: култ толеранције коју је створила формална демократија сада људима не дозвољава да говоре истину, јер она може да некога „увреди“. И заиста – не можеш да браниш традиционалне вредности, не смеш да разобличаваш содомисте, не смеш да сведочиш о историјским истинама…Због тога већина руских родољуба и подржава садашњу Путинову политику очувања традиционалних вредности и јачања државе. Ипак, и руска власт мора да активније излази у сусрет патриотском покрету нације, појачавајући борбу с огромном корупцијом и слабом извршном дисциплином у држави. Проблем садашње руске демократије је постојање „недодирљивих“ кланова, што је показао случај „Обороносевиса“.

Време је да се сетимо основних Иљинових идеја. Да почнемо од правне свести. Он је сматрао да се власт закона не постиже доношењем закона, него стварањем правне свести. Јер, ми живимо у добу када је закона које парламенти доносе све више, а безакоње царује свуда. Како васпоставити правну свест?

Субјект права и државе је – људска личност. Важно је како се та личност схвата. Иљин је знао, и писао у „Путу духовне обнове“: „Човеку је дато да буде дух; он је призван да буде дух; у томе је основни и свештени смисао његовог живота. При чему је то дух одговоран и слободан, и зато одговоран ЗА СЕБЕ – пред Богом и пред другим људима, пред друштвом.

Духовно схватање човека Иљину ја давало да увиди истинску суштину права и државе, то јест духовну суштину. Човек са духовним виђењем, то јест одухотвореном свешћу овако дефинише нацију и државу у „Путу духовне обнове“:“ «Ми смо –јединствена духовна и правна заједница, којом управља јединствена врховна власт, која је везана јединством живота, стваралаштва и историјске судбине. Ми смо – држава».Иљин изврсно заснива моралну утемељеност права, а самим тим и државе, омогућава да се схвати да је без васпитања религиозне моралности код људи тешко васпитати правну свест грађана, тешко засновати право државе да одлучном вољом штити друштвене интересе. На тај начин, правна свест има безусловну објективност – у моралним убеђењима човековим. Мада је јасно да право и морал нису исто, њихов носилац је један – духовна личност.

Како је писао Иљин у већ поменутој књизи:“Држава, у њеној духовној суштини, није ништа друго него родина ( руски израз за домовину, нап. В. Д. ) уобличена и уједињена јавним правом, или, другачије речено, мноштво људи повезаних заједничарењем у духовној судбини, који су се у јединство сабрали на основу духовне културе и правне свести“. Да, држава је највиши тип самоорганизовања нације – цивилизације зарад очувања здравог стања „ткива живота“. Уз све ово, Иљин напушта сентименталистичке идеје, које поричу чуварне и принуђавајуће функције државе: као врховна национална установа држава је позвана да штити своје грађане од спољних и унутарњих штеточина, који сметају здравом животу нације – од агресивних суседа, од криминалних елемената, од деморализатора, од нечасних чиновника.

Колико је Иљиново схватање права моралистичко, за разлику од оног које данас преовладава, а које је прагматично?

Да, правна свест и морал, држава и религија – то су појаве различите, али су дубоко повезане, и кад се те везе покидају човек и друштво деградирају, што значи да држави прети распад. Да би саму себе сачувала, држава се мора вратити својим духовно – васпитним функцијама, значају религиозности у животу нације, симфонији политичког, културног и религиозног постојања. Само на путу религиозног стваралаштва и стварања узвишене културе биће могуће оснажити правну свест грађана, који свој живот осмишљавају као пут хармонизације, пут ваплоћења у свом и друштвеном животу идеала истине, добра и лепоте.

Морам да кажем да философски и правнички списи Иљина постају све популарији у свету, управо због Иљиновог виђења човека као самосталног духовног центра. Тако су амерички професори Филип Гријер и Виљем Батлер превели и у САД објавили два велика Иљинова дела – докторску дисетрацију „Хегелова философија као учење о конкретности Бога и човека“ и „О суштини правне свести“. Амерички научници су уверени да је руски философ разрадио путеве изласка из дубоке кризе политичке философије западног друштва, где се законитост државног права све више подвргава сумњи, и где се држава налази у опасности распада.

Иљин је био дубоко уверен да без снажне Православне Цркве и без њене јаке социјалне улоге нема здравог традиционалног друштва, нема јаке државе. Каква је ситуација у Руској Цркви сада, у ком степену она остварује иљиновски идеал?

Иљин уопште није видео смисао у постојању безбожничке државе, као ни безбожничке личности. У „Путу духовне обнове“ он каже:“Ко живи зарад сопственог задовољства или насладе и не верује ни у шта друго, он у свему види ( у стварима, богатству, у људима, у сопственој држави ) само средство или оруђе и не везује себе апсолутном везом, на живот и смрт“. Држава је некад стално видела своје духовне задатке – стварање у друштву услова за побожан живот сународника и за припрему истих за блажену вечност са Богом. Али, после катастрофе 1917. појавила се прва безбожничка држава.

Ипак, Иљин је сматрао да је Русија, која је прва ступила на пут антихристовских искушења, у току све раширенијег светског богоодступништва, прва мора и да стане на пут покајања и духовног очишћења. Да, упркос сложености нашег савременог живота, видимо да наш народ има снаге за тако нешто. Мада положај Цркве у Русији и није тако јак како се приказује на неким информативним каналима. У суштини, међу политичарима је веома мало религиозних људи, који слоју делатност осмишљавају као службу – службу Богу и Отаџбини. Не може олигарх који се напљачкао путем обмане и чиновник огрезао у мито и корупцију да живи духовном животом, јер је Дух Божји у хармонији истине, добра и лепоте. Ако човек живи од лагања и пљачке, како Дух Божји може да почива на њему? То се односи и на политичаре у другим земљама. На пример, амерички лидери стално причају о заштити људских права у целом свету, а бомбардују цивилно становништво Ирака и Србије, отимају исконске србске земље у корист окупатора. Коју истину они исповедају? Истину Содома?

Овдашњи политичари су Србе својевремено плашили претварањем наше државе у „православни Иран“. Колико Иљиново схватање односа Цркве и државе погодује опасности клерикализације друштва, својеврсној „обнови теократије“?

Иљин је јасно схватао да су „Црква и држава различите природе– по начину успостављања, по духу, по достојанству, по циљу и начину деловања“. Па ипак, указивао је на друштвену улогу Цркве, без које се држава и нација дегенеришу: само религија може код човека да васпита духовни поглед на лични, друштвени, државни живот. Овде и настаје природни савез државе и Цркве у уређивању земних живота својих припадника:“Жива религија није „само једна од страна живота“, него је сам живот и сав живот. Све оно чиме људи живе или не живе, или их одводи од Царства Божијег или приводи њему; и Црква може и мора да има свој суд о свему – отворен, ауторитативан, позитиван или одречан“.

Иљин је лаконски дефинисао смисао и суштину симфоније Цркве и државе у њиховом земаљском постојању:“Држава управља. Црква поучава“. То јест, „у оном спољашњем, држава влада народом; у земном – држава заповеда и Цркви. Али у оном унутарњем и благодатном – Црква поучава и народ и владаоце…Држава је одбрана и ослонац независне Цркве, а Црква је духовник и анђео – чувар хришћанске државе“. Иљин, у свом делу „Основе хришћанске културе“, дефинише овакво животно тројединство:“Народ је извор животне силе и стваралаштва; Црква је извор благодатне мудрости; Држава је извор спољашњег поретка и мира“.

Гледамо на руским ТВ станицама приче о великој духовној обнови у данашњој Русији. Шта се заиста дешава?

Заиста, руски народ се сада делатно уцрквењује јер види да је Црква једина доследна друштвена установа, која штити националне интересе и стара се за духовно здравље народа. Маса обичних свештеника која се снажи у Господу и добија подршку правих верника – хришћана, супротставља се разградњи народа. У Цркви сад има много културних, образованих људи и управо народ Цркве у земљи јесте главни заштитник културних вредности, који се стара да отвори државне информативне канале Русије и упути систем образовања и културних установа на пут духовно – моралног васпитања, уздижући га ка обрасцима високе културе. Руска Православна Црква има широк програм научних и културних мера.

Уђите у манастирске књижаре и тамо ћете, поред аскетске литературе, наћи дивну дечју књижевност и филмове, озбиљне романе савремених писаца, религиозну философију. Оснивају се православне радио-телевизије, Али све је то мало у односу на државна и приватна средства јавног информисања, где се емитују лоши и противкултурни садржаји. Наставља се политичка игра са Црквом, маса политичара још увек нема дубоке свести о духовном смислу живота, као ни социјалног живота Цркве. Зато нас и даље чекају искушења.

Иљин је сматрао да је духовни препород неопходна претпоставка сваког препорода. Он је тврдио да се „садашња духовна криза коју човечанство преживљава не може бити превладана путем спољашњих, формалних реформи. Прва и последња реч припада духу. Само тако се може истински и стваралачки обновити политички и друштвени живот“. Колико смо на том путу?

Као што смо већ рекли, овај мислилац је био уверен да је човек – духовна личност. Зато је узроке савремене кризе цивилизицаије видео као духовне. Болест европске цивилизације крајем 19. века сјајно је изобличио француско – јеврејски писац Макс Нордау, у књизи са символичким насловом „Дегенерација“: у Европи се збива дегенерација водећег културног слоја нације, када богати врхови у свом егоизму престају да се осећају одговорнима за националну културу, национално васпитање, и то се пројављује у свим областима живота – од моралног распада до „дегенерисане уметности“. Да би друштво живело и развијало се нормално, држава и водећи културни слој нације треба да се брину о њеном духовном здрављу и здравој културној средини.

Прво што је, по Иљиновом мишљењу, непходно за надилажење кризе како у Русији, тако и у свету, то је одрицање од позитивистичког погледа на свет и спремност да се у човеку види духовна личност. У извесном смислу, Иљинова дела су учење о национално – патриотском, духовном и културном, васпитању. На том путу, Иљин велику улогу даје водећем културном слоју, о коме, у огледу „О интелигенцији“, пише:“Питање интелигенције се своди на то да ова мањина осећа свој духовни задатак и непрестано се припрема за њега. То је задатак да умно и духовно васпитава свој народ у духу његове самобитне молитве и самобитног стваралаштва“.

Треба приметити да „водећи културни слој“ није само школована интелигенција, него су то интелектуално и културно развијени људи снажне воље из свих слојева нације, које уједињује мисија. Зато интелектуалци, чиновници и економска класа треба да почну од себе, схватајући да, ако имају преимућства власти, економска или културна преимућства, која их доводе на чело нације, то значи да на њих падају извесне градилачко – васпитне обавезе пред том истом нацијом. Схвативши самосвојеност своје нације, нова културна елита мора у себи да нађе „националну, религиозно – духовну утемељеност, да се у њој укорени и да се удружи“, исправно схватајући потребе своје нације, свесна свог ранга и задатака, да постане, по Иљину, „национално-верна, патриотски успламсала, идејно – стваралачка и државно руководећа снага свог народа“.

Да ли је, после поплаве безбожја и бездуховности, народ могуће вратити Богу и себи или је то узалудан покушај?

Иљин је разрадио и основна начела националног васпитања. Човек мора да се васпитава у национално обојеној културној средини – од језичке, књижевне, музичке, до правне, војне, културно – обичајне, итд. То јест, човек треба да постане клас јединственог стваралачког поља нације, пред којом је задатак да пружи свој непоновљиви одговор на историјске изазове и да се на тај начин укључи у област универзалних достигнућа. Појединац може да пређе из једног „национално – стваралачког поља“ у друго: Иљин не види никакве расне или генетичке препреке тако нечему. Али ако не уђе ни у једно стваралачко поље, он губи своје лице, бива опустошен као творац. А цивилизација у целини, ако изгуби своју самоистоветност, постаје „хумус“ за друге нације – цивилизације.

Ипак, зар не постоји и лажни патриотизам, који неки називају „последњим прибежиштем хуља“?

Иљин је разобличавао неискрени „патриотизам по команди“, називајући га обманом и лукавством политичара и ангажованих новинара. Код Иљина је патриотизам нераскидно везан са два кључна појма – „нација“ и „љубав“ – „нација је духовно својеврстан народ“, а патриотизам је љубав према непоновљивом стваралачком духу своје нације, према националној култури у свим њеним пројавама. Као што је наш мислилац предивно писао: на свету има појава доступних само оку или уху, а има оних који се могу „примити и усвојити само љубављу,…таквима припада и родина“. Праосновна ћелија осећања родољубља је органско јединство здраве породице, где се сваки човек учи „самосталном стваралачком јединству“, узајамној помоћи, социјалности, како он пише у „Путу духовне обнове“. Природно је да било који човек, кога од детињства окружује брига његове породице, школе, државе постаје родољуб своје земље.

Прошло столеће је донело огромна страдања свим православним народима. Још увек не изгледа да се опорављамо. Има ли наде, господине Шарипов?

У тексту „Суштина и самосвојност руске културе“, 1940-их година, Иљин је писао:“Свако озбиљно страдање је претпоставка новог, долазећег преображења…Страдањем човек стаје на пут свог Спситеља, и то је пут ка правој победи“. Зато ми толико поштујемо наше новомученике 20. века, крепимо се њиховим примером осмишљеног живота: кретања ка Богу у путем извршавања своје дужности. И када људи који живот схватају као духовно усавршавање личности и друштва буду дошли на чело држава, тада ће нације кренути путем на коме треба „истинито и стваралачки обновити политички и друштвени живот“. То није лако, али баш то је спасоносно. А сада се налазимо на путу тешких искушења и уразумљења…

Разговарао: Владимир Димитријевић

Интервју првобитно објављен у недељнику «Печат» 2. јула 2015.

Борба за веру

www.vaseljenska.com/vesti/putevi-duhovne-obnove-sa-aleksandrom-saripovom-o-ivanu-iljinu/

Прочитај без интернета:
4 гласa