• ПРВИ ГРЕХА СА ИПАП: Србија добровољно пристаје да уступа своју територију и ваздушни простор снагама НАТО, у трентутку заоштравања односа између САД и Русије. Територија Србије и њена инфраструктура могу бити коришћене за акције САД у црноморском басену, које су усмерене против Русије
  • Власт која није способна, храбра и решена да заустави увоз пољпривредних производа из ЕУ-земаља по дампиншким ценама (и то баш оних производа које сељаци из ЕУ због санкција нису могли да извезу у Русију), неће моћи ни да спречи НАТО војску да јаше преко Србије ка Криму.
  • ДРУДИ ГРЕХ СА ИПАП: Беспоговорно пристајање на безбедносно-политички оквир на Балкану које су наметнуле САД. Великоалбанска идеја се заокружује пред нашим очима, а да никога у нашој власти то претерано не тангира. Како је баш уочи 24. марта изјавио Никола Селаковић нешто на ову тему, види се да понекога из власти то интересује. Али, слаба је то вајда
  • Сасвим је могуће да ће у скорој будућности у базиЈугпокрај Бујановца вежбатиприпадници Војске Албаније, који ће потом бити искоришћени против Срба наКосову и Метохији. Нека нико не говори како је ово невероватно. Низом корака које су начиниле две српске владе у последње две године, Србија је од земље са ограниченим суверенитетом, дошла у статус државе под такозваном прикривеном окупацијом

         Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

         ПРВО, да подвучем како канале комуникације са НАТО треба оставити отвореним.

         Више је разлога, и краткорочних и дугорочних, због којих до одређене мере треба сарађивати са НАТО. Али, у овом тренутку ту тезу не бих даље образлагао. Биће некада времена и за такве расправе. Када бих сада наступио са те полазне тачке, још бих дао муницију заговорницима уласка у НАТО да говоре о корисности потписивања Споразума ИПАП.

         Гледано из тог угла, када бих био за улазак Србије у НАТО, пет пута боље бих бранио тај став него што то тренутно ради НАТО-колона у земљи. Зато, мислим да је време за другачији наступ, поготово у условима релативне медијске блокаде и непостојања било какве озбиљније расправе о Споразуму ИПАП у нашој политичкој јавности.

         Расправу зато отварам на овакав, провокативан начин, указујући на најгори могући сценарио који после нове авантуре српске владе може да нам се деси. За почетак, наводим само три проблематичне ставке.

         Прва је то, што Србија на овакав начин добровољно пристаје да уступа своју територију и ваздушни простор снагама НАТО, у трентутку заоштравања односа између САД и Русије. Територија Србије и њена инфраструктура могу бити коришћене за акције САД у црноморском басену, које су усмерене против Русије.

         Челни људи наше земље су много пута поновили да Србија неће учествовати у новим ратовима. Сада се испоставља да хоћемо, макар индиректно, ако то буде у америчком интересу.

         Можда ће неко из власти сада покушати да све ово релативизује и одговори како ће спречити употребу српске земље и неба за напад на Русију. У Подрињу би му одговорили са: јашта!

         Да се не фолирамо: власт која није способна, храбра и решена да заустави увоз пољпривредних производа из ЕУ-земаља по дампиншким ценама (и то баш оних производа које сељаци из ЕУ због санкција нису могли да извезу у Русију), неће моћи ни да спречи НАТО војску да јаше преко Србије ка Криму. На крају, како нам то наш премијер објашњава баш поводом пољопривреде: то су наше уговорне обавезе према ЕУ које је потписао Божа Ђелић. Е па, ево их сада и уговорне обавезе према НАТО које је потписао Ивица Дачић.

         Друго, то је беспоговорно пристајање на безбедносно-политички оквир на Балкану које су наметнуле САД.

         Великоалбанска идеја се заокружује пред нашим очима, а да никога у нашој власти то претерано не тангира. Како је баш уочи 24. марта изјавио Никола Селаковић нешто на ову тему, види се да понекога то из власти интересује.

         Али, слаба је то вајда.

         Ако неке користи има, огледа се у томе што нам даје легитимитет да о овој теми нешто прозборимо. Другачије се о њој не би ни разговарало.

         Сада, пошто смо Споразумом ИПАП дозволили снагама НАТО чланица да користе објекте Војске Србије, сасвим је могуће да ће у скорој будућности у бази „Југ” покрај Бујановца вежбати припадници Војске Албаније, који ће потом бити искоришћени против Срба на Косову и Метохији.

         Нека нико не говори како је ово невероватно. Низом корака које су начиниле две српске владе у последње две године, Србија је од земље са ограниченим суверенитетом, дошла у статус државе под такозваном прикривеном окупацијом.

         Наша власт више не доноси одлуке самостално и у таквим околностима све је могуће.

         На крају, да се мало подсетимо и срамних делова наше историје. Милан Обреновић је одликовао Бењамина Калаја у тренутку ширења антисрпске хистерије у БиХ, а током трајања Другог светског рата, у Београду је седео дипломатски представник НДХ. Све са акредитивима и обезбеђеним имунитетом. Још је и пријеме организовао и протестовао код Недића због писања српске штампе о тобоже некаквим злочинима у Јасеновцу!

         На крају, посебно је занимљива преузета обавеза Републике Србије да својим финансијским и логистичким средствима учествује у даљим пропагандим акцијама НАТО на сопственој територији. То треба да допринесе, како у тексту Споразума ИПАП пише, „подизању свести” код грађана Србије о неопходности сарадње са НАТО-ом и „промоцији регионалне стабилности”.

         Са једне стране, подсећања ради, под формулацијом о „промоцији регионалне стабилности”, како то воли да нагласи Џо Бајден, се подразумева даља сарадња Војске Србије са тзв. оружаним снагама Републике Косово, на начин, како је та сарадња започета на заједничкој војној вежби у Немачкој прошле године. Дакле, формално их никада нећемо признати, али хоћемо њихову војску. Са друге стране, када „подигнемо свест”, бићемо захвални „Ђури што нас је тукао”. Или, како је један од немачких амбасадора у Београду препоручио: када год прођемо поред зграде срушеног Генералштаба треба да знамо зашто је то било добро за нас.

         Један познаник, близак војним круговима, скренуо ми је пажњу пре неколико месеци да постоји некаква идеја која се „гура споља” да се база „Југ” поред Бујановца користи за обуку албанских добровољаца који би потом ишли на украјинско ратиште. Озбиљан је човек, али сам узео ту информацију са великом резервом. Да ли је могуће да смо дотле дошли? Е па, како ствари стоје, изгледа је могуће.

         Што се српских интереса тиче, све измиче контроли и сада све постаје могуће. У окупацији је то тако. И не само да ће ти Албанци из Бујановца бити депортовани у Лавов. Можда ће их враћати и на Косово. Није ни тамо посао завршен.

         На крају, можда у свему овоме има и нешто добро. Можда другачије и не може доћи до освешћивања и тражења излаза из ситуације у коју смо дошли. Можда мора доћи ди једног таквог „политичког инцидента” да би се отворила суштинска расправа у нашем друштву: куда идемо и где ћемо завршити?

fakti.org/srpski-duh/sa-ipap-sporazumom-sa-nato-beograd-posredno-pristao-i-na-veliku-albaniju

1 глас