АМЕРИЧКИ ИЗБОРИ СУ У НЕКУ РУКУ БИЛИ – ИСТОРИЈА ЦЕЛОГ ЦИВИЛИЗОВАНОГ СВЕТА
  • Западни човек је четврт века након „краја историје“ сасвим предвидљиво почео да одбацује глобализацију, која му је углавном донела само виртуелне предности, али је притом неизоставно рушила традиционални начин живота, уништавала индустрије и тржишта, наметала жестоку политички коректну цензуру и гушила демократију, преносећи све више власти на неизборне наднационалне институције
  • У чланку из 2016. године „Популизам маршира“, Фарид Закарија је отворено признао да имиграција није побочни производ глобализације, већ њен важан саставни део, и то не само идеолошки, већ и инструментални
  • У области спољне политике је планиран беспоштедни обрачун са оним центрима отпора глобалистичкој елити који не могу сами да се одбране, као и свестрано обуздавање оних који имају довољно снаге да одбране свој суверени став
  • Код глобалиста је све ишло по плану. Још 8-10 година, и већ би било касно да се иде у рикверц. И тада се у самом срцу западног света догодила мирна изборна антиглобалистичка револуција. Избор Доналда Трампа за председника најјаче државе Запада изазвало је шок у елитама и хистерију у медијима које оне контролишу управо зато што се појавила стварна алтернатива глобалном пројекту
  • Присуствујемо рађању нове светке економије. И нове светске политике. А то значи да нам је потребна нова стратегија, како унутар земље, тако и на међународној сцени. Израда те стратегије, по мом мишљењу, није просто национални приоритет, већ питање националног преживљавања

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

ПРЕД нашим очима се догађала историја. Историја не само Америке, већ и целог цивилизованог света.

Не претерујем. Оно што се догађало у Сједињеним Државама није било изолована појава.

Brexit, председнички избори у Аустрији (који ће се поновити 4. 12. 2016.), референдумско одбијање грађана Холандије да приме у ЕУ „младу украјинску демократију“ ,предстојећи децембарски референдум у Италији, председнички избори у Француској 2017. године – све су то карике истог ланца.

Западни човек је четврт века након „краја историје“ сасвим предвидљиво почео да одбацује глобализацију, која му је углавном донела само виртуелне предности, али је притом неизоставно рушила традиционални начин живота, уништавала индустрије и тржишта, наметала жестоку политички коректну цензуру и гушила демократију, преносећи све више власти на неизборне наднационалне институције.

Долазио је „врли нови свет“. Његово устоличење је било близу.

У економској равни су му сметали остаци националних индустрија и „архаичних“ домаћих тржишта. Пољопривредници, средњи предузетници, инжењери и радници – илити средња класа Запада – требало је дефинитивно да изгуби контролу над економским простором својих земаља.

Монополском дистрибуцијом материјалних добара требало је да се баве транснационалне корпорације. Такозвани споразуми о слободној трговини нису давали никакву тржишну слободу – макар и у њеним најдивљијим облицима – већ су учвршћивали власт таквих корпорација.

У равни унутрашње политике припремане су најразличитије „политичке реформе“.

Још 1997. године Фарид Закарија је у свом чланку „Успон антилибералне демократије“ писао да је неопходно постепено ограничавати изборну самовољу „неразумних маса“ како би тријумфовао либерализам. Аутор је 2003. године фундирао своју концепцију у књизи „Будућност слободе“.

Френсис Фукујама је 2014. године у чланку „Америка у опадању“ инсистирао да се амерички политички систем трансформише на такав начин да ни подела власти, ни „случајности на изборима“ не би могле да зауставе напредак.

Фарид Закарија

А остатке националних осећања треба да коначно потопи под својим таласима масовна имиграција из Африке и са Блиског Истока.

У чланку из 2016. године „Популизам маршира“, Фарид Закарија је отворено признао да имиграција није побочни производ глобализације, већ њен важан саставни део, и то не само идеолошки, већ и инструментални.

У области спољне политике је планиран беспоштедни обрачун са оним центрима отпора глобалистичкој елити који не могу сами да се одбране, као и свестрано обуздавање оних који имају довољно снаге да одбране свој суверени став.

За један од инструмената обуздавања проглашен је хибридни рат.

У новембру 2015. године амерички сенатор Том Котон објавио је у утицајном спољнополитичком магазину Foreign Affairs чланак у којем је, без блама, захтевао од америчког руководства да „победи у хибридном рату против Русије“.

Тај чланак је објављен под покровитељством аналитичког центра „Савет за спољну политику“, на чијој је конференцији свега пет дана пре објављивања чланка сала стојећи поздрављала Хилари Клинтон.

Код глобалиста је све ишло по плану. Још 8-10 година, и већ би било касно да се иде у рикверц.

И тада се у самом срцу западног света догодила мирна изборна антиглобалистичка револуција.

Избор Доналда Трампа за председника најјаче државе Запада изазвало је шок у елитама и хистерију у медијима које оне контролишу управо зато што се појавила стварна алтернатива глобалном пројекту.

Ту алтернативу су назвали „популизам“, при чему се тај термин користи у најразличитијим конотацијама – од неутралне до најнегативније.

А ја ћу је, ако дозволите, звати трампизмом – као и америчко-британски политиколог и социолог Џастин Џест, који је био први англосаксонски аналитичар који је предвидео: трампизам ће значајно надживети Доналда Трампа као политичку фигуру.

Свестан сам условне природе овог термина – јер Велики Доналд ни приближно није први који је формулисао јасну западну алтернативу глобализму. Штавише, Трамп је склапао свој програм из делића, и то не без помоћи страних колега, између осталих, британских архитеката Brexit-а.

Можда је било много логичније назвати тај политички покрет фараџизмом-лепенизмом – по именима бившег председника Странке за независност Уједињеног Краљевства Најџела Фараџа и председнице француског Националного фронта Марин Ле Пен – али је Доналд постао први који је с тим програмом победио на изборима.

Он ће бити и први који ће доказивати његову применљивост у пракси.

Трампизам је, укратко, комбинација реалистичке спољне политике, националне реиндустријализације и разумног протекционизма.

Тај програм је по дефиницији привлачан становнику сваке земље са технолошком и фундаменталном научном базом, са великом индустријском прошлошћу и дубоким ранама од глобалистичких интервенција.

Али, колико је он реалистичан? Да ли је у савременом свету могуће вратити радна места из индустријског сектора у земље са релативно високим платама? Како ће се уклопити протекционизам са постојећом међународном поделом рада и научно-техничким достигнућима XXI века?

Да ли ће протекционистичке тарифе довести до такозваних трговинских ратова, који могу не само да униште привреде појединих земаља, већ и да спрече постизање међународних договора о најважнијим питањима светске политике?

Какву трансформацију ће захтевати светски финансијски систем заснован на пулу резервних валута које су у потпуности декретне? Пренос производње додате вредности са светских тржишта на национална неизбежно ће довести до смањења нивоа конвертибилности валута.

То је проблем за низ развијених земаља. Али, до каквих последица ће то довести у Кини, ионако препуној индустријске додате вредности, и у Русији, која зависи од природних ресурса? Шта ће то значити за Индију и Бразил? За велику Британију, на крају крајева, где финансијске услуге чине значајан део БДП?

Није безначајно ни питање судбине тек индустријализованих земаља, попут Вијентама, Камбоџе итд. А шта очекује Блиски Исток? Да ли ће цели региони света постати жртве глобализације? Јер, то је директан пут ка расту напетости и стварању повољне средине за различите екстремистичке покрете?

Што се тиче земаља у којима ће се спроводити реиндустријализација, да ли ће она спасти садашњу генерацију квалификованих радника који гласају за антиглобалистичку алтернативу? И да ли ће реиндустријализација довести до парадоксалног ефекта – раста незапослености и смањењу прихода?

Појаснићу то на пар једноставних примера.

Данас у САД ради више од три милиона професионалних возача камиона – од кипера до шлепера. Рад још око четири милиона Американаца је повезан са возилима – од таксија и возила за доставу пице до технике. Укупно око седам милиона људи, што је огромна армија радника са средњом стручном спремом.

Данас је потпуна аутоматизација превозних средстава постала стварност. Људима су још увек чудна возила на аутоматско управљање Tesla Motors, али је већ јасно да је будућност пред носом.

Та будућност је још ближа када је у питању камионски транспорт. У октобру 2016. године у држави Колорадо без икаквог људског учешћа превезен је терет из једног града у други. То је за сада егзотика, али ако америчке компаније буду враћале производњу у САД, оне ће се потрудити да максимално смање трошкове, укључујући транспортне. Потражња ће подстаћи развој технологија. Услед тога ће милиони возача остати без посла.

Разуме се, аутоматизација и роботизација неће закачити само транспортну сферу. Нова индустријализација ће се заснивати на индустријским роботима и аутоматизованим фабрикама. Радних места у њима ће бити само за људе са високом стручном спремом, да не говорим о томе да ће у ултрамодерној производњи таквих места бити веома мало.

Даљи развој технологија ће омогућити одрицање од значајног дела људског рада и у сфери услуга: у трговини, банкарству, делимично у јавној прехрани. А затим у образовању и медицини…

И како ће се онда отварати радна места? А то је темељ трампизма!

Кочењем научно-техничког напретка? Повећањем пореза на аутоматизовану производњу и прерасподелом богатства власника средстава за производњу у корист незапослених грађана? То није рај за радног човека, нарочито америчког!

Комунистичка бајка о стваралачком (у ововековној интерпретацији – постиндустријском) послу за сваког заиста јесте бајка. Као прво, таквог посла неће бити много, а као друго, далеко од тога да ће сви моћи да стекну такву квалификацију.

О таквим ризицима по тржиште рада недавно је говорио и руски председник Владимир Путин, говорећи на конференцији „Напред у будућност: улога и место Русије“.

Још један проблем се састоји у томе што ће реиндустријализација захтевати велике инвестиције, а то значи – јефтине кредите. Стога ће порасти емисија новца.

Многи економисти, нарочито леве оријентације, виде излаз у повећању државне регулације и државног учешћа у привреди. Међутим, како показује пракса, то води повећању непроизводних трошкова, које следи одустајање од инвестиција и смањење плата.

Такав ефекат видимо не само у левичарским латиноамеричким државама, већ и у Русији.

Отприлике је јасно шта ће чинити Трампова администрација у првој фази – смањиваће порезе, подстицаће инвестиције и предузетништво, а такође ће подизати тарифне баријере за предузећа измештена ван граница САД. Раст спољног дуга, који ће бити проглашен привременим, Белој кући ће у почетку бити опроштен.

Али, када се зупчаници привреде поново заврте, када инвестиције у производњу новог типа постану значајне, земље-конкуренти осете притисак, а финансијски систем доспе под озбиљно оптерећење – тада ће бити потребни не просто ново потези, већ нова друштвено-економска теорија.

Само, молим вас, без марксизма-лењинизма! Та теорија је била веома неуспешан одговор на кризу индустријског друштва с краја XIX века, тако да се тешко може очекивати од ње да буде одговор на много озбиљније изазове век и по касније.

У пракси то значи да ће на Западу почети са радом нови центри за економску анализу и предвиђања, појавиће се нове економске школе и учења.

Русија има временске залихе, које су везане за њену тоталну деиндустријализацију (целокупну производњу представљају војна индустрија, склапање светских марки и предузећа која зависе од страних технологија, хронични дефицит финансија у привреди и огромне неистражене територије. Али, да би се преживело у свету у којем ће мејнстрим бити трампизам, економски систем ће морати да се мења.

Пре свега, биће потребно борити се против монополиста, како домаћих, тако и транснационалних, и одрешити руке предузетничкој иницијативи.

То ће неизбежно изазвати одређени отпор елита, чак и искушење да стану на страну глобализације, а не индустријско-економског суверенитета. Ако се одамо том искушењу, поново ћемо каскати за светским трендовима.

Углавном, историја наставља да се догађа пред нашим очима, и то не само с оне стране Атлантика, већ и овде, код нас.

Ми присуствујемо рађању нове светке економије. И нове светске политике. А то значи да нам је потребна нова стратегија, како унутар земље, тако и на међународној сцени. Израда те стратегије, по мом мишљењу, није просто национални приоритет, већ питање националног преживљавања.

Данас многи „главе које говоре“ поново тврде да ће „све бити по старом“ и да се „ништа битно неће променити“. То је опасна уштеда мисли и ништа мање опасна тежња да се сачува реноме после колосалних промашаја у предвиђању 2016. године.

Али, поред тога, то је хрестоматијска методолошка грешка. Политиколози су дуго полазили од тога да је стање ствари на Западу и нарочито у САД константа, а да ми само еволуирамо у односу на њу.

Та претпоставка је била погрешна у корену. И не смемо више да се ослањамо на старо знање. Док ново може да се роди само из истраживања ослобођених од постулата изливених у бронзи.

Приметићу за крај да је знање у преломним историјским тренуцима увек било главна компонента националног успеха.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/sa-trampom-pocinje-antiglobalisticka-revolucija-trampizam-ce-nadziveti-trampa

Прочитај без интернета:
3 гласa