• Суштина и „ тренутног удара“ и „гарантованог уништавања“ своди се на исто: дистанциони, бесконтактни рат без губитака за нападача, при чему се инфраструктура земље – жртве претвара у прах, становништво је у ужасу, армија деморализована, а влада моли „поштеду и демократију“
  • Американци журе јер су сазнали да је руска војна фабрика „Радуга“ разрадила стратешку крстарећу ракету Х-90, познату и као AS-19 Koala која може да лети брзином пет пута већом од звука и да прелети 3000 километара, носећи две нуклеарне бојеве главе које имају самостално навођење на циљ 
  • Посебно их је забринуло то што се тим ракетама може управљати током лета, што је утолико веће достигнуће што ракете при таквим брзинама окружује облак плазме која блокира радио таласе
  • Американци, које се труде да све прорачунавају унапред, једном приликом су правили симулацију удара по нуклеарним снагама Русије. Оног разоружавајућег удара. Испоставило се да су и удари два „минитмена“ – а то је два пута по 300.000 тона тротила – мало да се онеспособни шахта из које узлеће наша интерконтинентална ракета „Војвода“
  • Амерички „минитмени“ погађају у 100 метара, ако противник нема чиме да се заштити. Ако нема, рецимо, зенитне системе супермалог домета какав је „Морфеј“ који ће наше Министарство одбране добити током ове године…

Пише: Михаил ТИМОШЕНКО

        АМЕРИКАНЦИ већ неко време живе у уверењу да су својим програмом такозваног „тренутног глобалног удара“ Prompt Global Strike утерали страх у кости целој планети, укључујући и Русе.

        Међутим, из Москве су им управо поручили: да не нуде ништа посебно ново. Јер, та зверка се раније називала „доктрином Дуе“, тј. – стратегијом гарантованог нуклеарног уништавања.

        Суштина и „ тренутног удара“ и „гарантованог уништавања“ своди се на исто: дистанциони, бесконтактни рат без губитака за нападача, при чему се инфраструктура земље – жртве претвара у прах, становништво је у ужасу, армија деморализована, а влада моли „поштеду и демократију“.

        Пентагон је у оба случаја радио на могућности наношења удара по било којој тачки на планети у времену које се мери минутима. И у једном и у другом случају, главна мета требало је да буде – Русија.

        Ради тога су се појавиле и идеје да међуконтиненталне балистичке ракете добију и ненуклеарне бојеве главе.

        Све је изгледало фантастично, али је из Москве стигло питање: Желите ли ви то прави правцати нуклеарни рат?

        Заправо, кључно је било потпитање: А како ми да знамо која ваша ракета носи обичну, а која нуклеарну бојеву главу?

        Пентагону је одмах постало јасно да би лансирање једне ракете без нуклеарне главе могло да изазове руски контраудар са десетинама правих интерконтиненталних нуклеарних ракета. Зато је кренуо на другу страну: почео да ради на стварању крстарећих ракета способних да лете пет и више пута брже од звука.

        Ни мало случајно. Хиперсонични лет на висинама до 10-20 километара не дозвољава противничким радарима да на време открију такву ракету и да сигнализирају њено пресретање и узвратни удар. У таквим ситуацијама, цела игра би се сводила на неколико пресудних минута.

        Ствар је у томе што би хиперсоничне ракете – за разлику од балистичких  – стартовале са бомбардера, ратних бродова и подморница.  Американци су рачунали да би то учинило немогућим откривање самог лансирања такве ракете и њено уништавање постојећим космичким или надземним антиракетама.

        То је код Американаца стварало илузију да могу некажњено и започети и добити нуклеарни рат. Поготово што су рачунали да њихове ракете на висинама до 20 километара могу летети и десет пута брже од звука. Другим речима: прелетати хиљаду километара за само пет минута. А да могу укупно летети 6.000 километара, што је упоредиво са дометима интерконтиненталних балистичких ракета.

        У међувремену су Американци сазнали да је руска војна фабрика „Радуга“ разрадила стратешку крстарећу ракету Х-90, познату и као AS-19 Koala која може да лети брзином пет пута већом од звука и да прелети 3000 километара, носећи две нуклеарне бојеве главе које имају самостално навођење на циљ. Посебно их је забринуло то што се тим ракетама може управљати током лета, што је утолико веће достигнуће што ракете при таквим брзинама окружује облак плазме која блокира радио таласе.

        Американци су напросто превидели да је тај проблем Русија решила још приликом конструкције и  постављања ракета за свој противракетни систем А-135 који штити Москву и тзв. Централни индустријски регион.

        Скептици у Конгресу САД су сугерисали америчком војном врху да се окрене сасвим другом решењу: коришћењу суборбиталних глајдера које у САД још називају и „диригованим бојевим блоковима“. Такви глајдери се лансирају безмало у сам космос, па отуда лете према циљевима на земљи.

        Још у пролеће 2004. године – након што су Оружане снаге Русије извеле вежбу уз учешће своје нуклеарне тријаде – чула се важна новост „од Путина“: „Ускоро ће Оружане снаге добити борбене системе који су у стању да делују хиперсоничном брзином и са великом прецизношћу на међуконтиненталним растојањима, а располагаће способноћу широког манервисања по висини и правцу удара. Ти системи ће учинити бесперспективним сваку противракетну одбрану. Како оне које већ постоје, тако и оне које ће се појавити у перспективи“.

        Западна штампа одмах је почела да нагађа: шта би то могло да буде, где су Руси за то нашли средства? Или су – какав ужас! – одраније радили у том смеру?

        Господо, дириговани борбени блок за ракету „Војвода“ био је направљен још 1984. године! Тестиран је био 90-их, а документација је завршила у Оренбуршком машинском заводу, па се чинило да се на њу заборавило… А у лето 2006 је Министарство одбране РФ објавило да располаже маневришућим бојевим главама интерконтиненталних ракета.

        Зар рукописи заиста не горе?

        Само, то није било све. Како је неколико пута изјављивао вицепремијер Дмитриј Рогозин, Русија такође ради на производњи хиперсоничног оружја.

        Минулог лета су корпорација „Тактичко ракетно наоружање“, Министарство одбране и Министарство индустрије и трговине усагласили програм развој хиперсоничних ракетних технологија. У то ће бити уложено преко две милијарде рубаља, а први „апарат“ треба да се појави најкасније 2020. године.

        Значи ли то да експериментални модели већ лете?

        Проблеми постоје са конструкцијом потребног мотора. Хиперсонични ваздушно-реактивни мотор прост је само у теорији. Он нема ни турбину ни компресор… А потребно је мешавину горива и ваздуха „спалити“ у изузетно кратком временском интервалу… Међутим, све функционише кад ракета лети 4-5 пута брже од звука, а проблеми настају чим успори. Раст притиска постаје такав да се ам мотор разлеће у комаде. Заједно са ракетом.

        То се догодило 25 августа прошле године Американцима. Ракета која је полетела са Аљаске експлодирала је после само 7 секунди.

        Њихова је замисао била: такву ракету качимо испод крила стратешког бомбардера Б-52 и патролирамо небом колико буде потребно на 12 километара висине, па онда по команди пушташ да одради свој посао…

        Американце је тај један неуспех коштао пола милијарде долара, а штета је могла да буде и већа.

        Проблем са хиперсоничним летелицама је што се не могу тестирати на Земљи…

        Покушавали су да уштеде… Јер, код „оних Руса“ је нешто такво већ летело 1991-ве!

        С обзиром на све ово, није ли програм „тренутног глобалног удара“ нова верзија „рата звезда“ и блеф? Поготово ако нове крстареће ракете буду имале само обичне бојеве главе, као што нас убеђују, јер ће то наводно бити само разоружавајући удари. Без радијације и свих осталих гадости.

        Дакле, како ће то реално изгледати и какви ће бити резултати?

        Одговор се сам намеће.

        Сетимо се 1999. и операције Allied Force када је NATO разарао Југославију из ваздух целих 78 дана. За време те „хуманитарне интервенције“ било је бачено преко 23.000 диригованих бомби и лансирано 298 крстарећих ракета. А какав је био резултат?

        Оштећено је око сто војних објеката (углавном ПВО), тридесетак фабрика, електричних централа и рафинерија, неколико мостова и аеродрома, пет тв-торњева и низ великих здања: зграде генералштаба, партијскго центра и кинеске амбасаде. Обичне стамбене зграде нико није пребројао. Уништена су и два воза и аутобус: а оружје је било високопрецизно.

        Погинуло је нешто више од 1700 цивила, укључујући безмало 400 деце, а око 10.000 је озбино рањено. Све у свему: када је ПВО систем Југославије био избчен из игре – NATO-пилоти су могли да се „шетају“, а резултат је био сасвим разоружавајући и хуман.

        Међутим, Југославија није Русија. Само наш Краснојарски крај и Југославија су, кад се упореде по величини, као бик и овца. А то значи да би Американцима било потребно да располажу са десетинама пута више прецизних диригованих ракета и бомби. Само за уништавање система ПВО. А постоје још положају наших Ракетних стратешких снага, командни центри и базе атомских подморница. Не рачунајући мостове и аеродроме.

        Ово значи да толику количину чудотворних оружја наши „пријатељи“ напросто немају

        А и то није све.

        Американци, које се труде да све прорачунавају унапред, једном приликом су правили симулацију удара по нуклеарним снагама Русије. Оног разоружавајућег удара.

        Испоставило се да су и удари два „минитмена“ – а то је два пута по 300.000 тона тротила – мало да се онеспособни шахта из које узлеће наша интерконтинентална ракета „Војвода“.

        Амерички „минитмени“ погађају у 100 метара, ако противник нема чиме да се заштити. Ако нема, рецимо, зенитне системе супермалог домета какав је „Морфеј“ који ће наше Министарство одбране добити током ове године.

        Убеђују нас да ће хиперсоничне ракете бити високопрецизне. А висока прецизност значи – промашити мету за мање од 10 метара. Међутим, то је немогуће обезбедити ако ракета лети таквом брзином хиљаде километара.

        Поред свега осталог, таква ракета не може носити бојеву главу тежу од тоне, а против шахте ракеете „Војвода“ потребна је бар десет пута тежа бојева глава.

        Та ракета је стотине метара испод земље. Покушавати са тоном експлозива против ње исто је што и бацати орахе на тигањ од гуса.

        Исто ствари стоје и са заштићеним командним центрима:  и они су стотине метара испод површине земље. О бранама хидроцентрала и да се не говори: Немци су успели да разруше брану ХЕ на Дњепру тек са три вагона тротила, а и то – изнутра.

        Зато и јесте питање: верујете ли да ће те „хумане“ хиперсоничне ракете имати обичне, а не нуклеарне бојеве главе?

        Све у свему, не производи Русија случајно системе противракетне одбране С-400 и С-500, не прави узалуд системе „Панцир-С1“ и „Морфеј“ који се могу поставити и на кров вишеспратнице.

        Зато: нека наша „Коала“ добије младунце. Чекамо их!

fakti.org/oruzje/sad-sa-trenutnim-globalnim-udarom-blefiraju-kao-sto-su-i-sa-ratom-zvezda

2 гласa