Салих Селимовић је историчар, публициста и професор из Сјенице у Србији. Рођен је 1944. у Тешњу у БиХ. Познат је по истраживањима исламизације јужнословенских простора, с посебним нагласком на демографске и миграционе процесе у Рашкој области. Добитник је Вукове награде за 2013. и Кочићеве награде за исту годину.

Селимовић је објавио шест књига и више од 70 научних радова. Његову посљедњу књигу „Прилози прошлости Старе Рашке“ стручна јавност оцијенила је као историографски бисер. На почетку интервјуа за Пресс, наш саговорник је одговорио на питање због чега је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори и у Србији и у БиХ, па и у ширим релацијама.

– То је тако зато што је већина наших муслимана српског поријекла и православне провенијенције. Значи, Срби исламске вјероисповијести. Ако би то званично било прихваћено, био би увећан српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су муслимани у Србији посебан народ. Такво рјешење није одговарало ни страном фактору с империјалним амбицијама према српским земљама. Они су настојали да расцјепкају српски национални простор ради лакшег отимања територије.

* У „Прилозима прошлости Старе Рашке“ истраживали сте исламизацију. Шта је њен најчешћи узрок?

– Превладавају економски разлози и данак у крви. Било је и честих случајева преласка у ислам због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а рјеђе породично. Колективних прелазака скоро да није било.

* Када се исламизација догодила?

– На подручју Рашке масовнија је крајем 17. вијека, а највећим дијелом се десила у 18. вијеку. У дијелу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај хук исламизације завршен је тек у првој половини 19. вијека. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. вијека апсолутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити били су муслимани у првом или другом кољену. Често су пописивани као синови Абдулаха, односно рабови Божји, како би прикрили хришћанско поријекло очева. Мада, било је и оних који су пописивани с турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и посједника баштина су хришћани са српским именима.

* Ко је вршио те пописе?

– Турске власти под строгом контролом кадија. Они су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никакве дилеме о вјерској и етничкој припадности становништва Старе Рашке. Истина, било је и муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског или мађарског поријекла, који су, као турски чиновници, улеме, војници и војне старјешине боравили у Рашкој.

* Колики је био њихов број у односу на број поисламљених Срба?

– Занемарљив.

* Занимљиво да је исламизовано становништво задржало српски језик.

– Поред петовјековне владавине Османлија, наши муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увијек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатим као босанчица.

Многи познати муслимани сматрали су себе Србима!

* Можете ли да наведете имена најпознатијих људи међу муслиманима који се, кроз историју, нису одрекли свог српског поријекла или су отворено истицали да су Срби?

– То су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

* Српски је био један од четири званична језика на турском двору?

– То је неспорна чињеница. Постојало је и тзв. беговско писмо у старој Србији и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили све до почетка 20. вијека. Постојао је цијели покрет међу муслиманским интелектуалцима да уџбеници у школама и друге књиге буду штампане на народном језику, а не на турском и арапском. Пјесник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631. написао и рјечник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турских власти, а пјесник Илхамија то је платио и главом.

* Шта је још сачувано осим језика?

– Осим језика и писма, наши муслимани сачували су и многе хришћанске и претхришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани из своје свијести нису избацили Божић, Савиндан, Васкрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан, Митровдан. Приликом теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору, био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским празницима. Само да наведем примјер празновања и саборовања на Светог Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина огромне масе народа су муслимани, и то не само из ближе околине. Сви се моле и траже лијек и душевни мир. На Пештеру је највећи народни сабор и теферич 2. августа, односно на Илиндан, којег наши муслимани називају Алиђун.

* До подне Илија, од подне Алија?

– Управо тако. Према народној традицији, Илија Куч се тачно у подне „потурчио“, односно исламизовао и постао Алија.

* Ви у својој књизи наводите да је код муслимана постојао култ Светог Саве?

– И те како је био присутан код муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увијек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског поријекла и да су прије исламизације били православци. Изузетак су само албански Малисори, који су дошли у југоисточни дио Рашке током 18. вијека. Зато су чували и штитили манастир Милешева као своју светињу. Клањали су се моштима Светог Саве и вјеровали у њихову чудотворност.

* Ви тврдите да је Свети Сава због тога спаљен?

– Да би им сачували здравље и заштитили их од урока, многи муслимани су крстили своју ђецу. То је био један од разлога што је исламизовани Албанац Синан-паша наредио да мошти Светог Саве буду ископане, пренесене на Врачар и спаљене. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просвјетитеља и одбити муслимане од манастира Милешеве.

* Да ли је успио?

– Изазвао је контраефекат. Тек од тада се култ овог светитеља проширио на све српске земље, а муслимани су наставили да поштују његов култ, посјећују и дарују Милешеву.

* Турци су хтјели да спале и Милешеву?

– То је 1875. хтио да учини један турски паша, који је с војском био на путу за Босну. Муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Њихов представник Алија Малагић заплакао је, пао на кољена и замолио пашу да то не учини овим ријечима: „Аман, честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир свијетли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хљеба и соли. Свакоме је она од помоћи.“ Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.

* Постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки?

– То је српски језик. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, није у реду да се сада као матерњи језик муслимана измишља некакав бошњачки језик, кад је муслиманима то одувијек био српски језик.

* Шта је исправно, Рашка или Санџак?

– Стара Рашка је колијевка српске средњовјековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а међународно признање обезбиједили су јој његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовјенчани, почетком 13. вијека.

* Откуд име Санџак?

– У 19. вијеку санџаци су у Турској били само административно-управна подручја. Било је 290 санџака, распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име, осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе.

* У балканским ратовима већина муслимана борила се против српске војске?

– Зато што су вијековима убјеђивани да је за све њихове невоље и тежак живот крив српски народ. Муслимани су сматрали да, борећи се против српске војске, бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима послије побједе и уласка у овај крај.

* Да ли је било одмазде?

– Не. Напротив. Оне који су хтјели да бјеже у Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Није било паљевина, освета и убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку, уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Краљ Петар И Карађорђевић у свом прогласу пред почетак рата нагласио је: „Моја ће војска у Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ 1.300 година, обично дијелећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима“.

* Ви често наводите примјер села Боровићи, код Сјенице.

– Мјештани Боровића су се дигли и кренули за Турску. Срби из сусједног села, са старјешином Војом Поповићем Бобовићем на челу, стигли су и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећи их да остану рекао: „Браћо, куда ћете? Србија је ваша отаџбина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, вјеру и имања. И ја лично и сви ми, ваше комшије, исто то вам гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигђе отишли, осим у новије вријеме, као што су и млади из других села морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања.

* У књизи пишете о истакнутим муслиманима који су се декларисали као Срби.

– Поред репресије, прво турске, а затим аустроугарске власти, бројни муслимански интелектуалци дичили су се српским поријеклом и упорно су се изјашњавали као Срби исламске вјероисповијести. Писали су пјесме српству, као и приповијетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Карактеристичан је примјер Омер-бега Сулејманпашића Деспотовића. Аустроугарске власти му нису могле ништа друго, већ су га прогласиле лудим. Када је избио Први свјетски рат, те исте власти ухапсиле су свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су пуштани они који су се изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби.

* Муслимана је било и у „Младој Босни“.

– Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић на сарајевском велеиздајничком процесу исљедницима је у лице рекао: „Ускоро ће доћи ‘Бели орлови’. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је убијен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.

* Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали: „Ако су наши муслимани прије ослобођења 1912. године били Турци у политичком смислу, послије рата су били Срби у националном смислу“. Објасните овај став.

– Најисправније рјешење за наше муслимане јесте да буду оно што по поријеклу и језику и јесу, а јесу Срби исламске вјероисповијести. Тада ће престати разне злоупотребе, политикантске игре и манипулације муслиманима, прије свега од великог дијела сопствене елите. Страни фактор увијек рачуна на тај вјерско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација, које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.

Разговарао: Душан Марић

Душан Марић

——-

wp.me/p1Fuk8-LpF

 pressrs.ba, за ФБР приредила Биљана Диковић

Прочитај без интернета:
4 гласa