Чином полагања деснице на срце, иако то од мене нико није тражио приликом дипломирања на Филолошком факултету, дао сам завјет како ћу бити посад заклети учитељ. То значи да ћу наук ширити са сазнањем да није исто грчко не и римско не, што се без и једног мени знаног непријатеља показало умозрителним док сам четири године у древној которској Поморској школи ја одговарао Србима, Хрватима и Црногорцима на јасно постављено питање: Чији је Његош пак био писац? 

Бесједу Николе Маловића приликом додјеле награде„Бранко Ћопић“, 12. јун 2015, и Српској академији наука и уметности преносимо интегрално.

Даме и господо, поштовани српски академици, професори, издавачи, критичари, новинари, колеге писци и љубитељи писане ријечи,

Помаже Бог, смрт фашизму

+ На 100. годишњицу од рођења Бранка Ћопића, у дану који је за мене посебан јер примам управо 10. књижевну награду у животу, морам да признам како ми је текстом први смијех у животу измамио трагичан јунак комунистичке бајке.

Претходна реченица носи четири информације, и биће да је карактеристична за стил награђен многократ, највише од читалаца који неријетко казују да су моје романе читали по два, три или чак четири пута. То су велики комплименти јер сам по три или четири пута ја прочитао само „Горски вијенац“, „На Дрини ћуприју“ и „Јежеву кућицу“.

И да нисам официјелно награђиван, добио сам од публике све што писац уопште може да добије. Чисту, непоткупиву љубав.

Прије би се за моје романе могло рећи да су лонгселери него бестелери, јер бестселери имају двије крупне мане: ненаградиви су најчешће, а и вијек им је кратак.

LUTAJUCI BOKELJ Самоубиство у српској књижевности

Рачунам да су романи „Лутајући Бокељ“ и „Једро наде“ – одлична средства за самоубиство у српској књижевности.

Сигурно да није тâ страшна тема привукла књижевну критику и читалачку публику, него оно на што бисмо могли да сведемо књижевност уопште, а то је оригиналан начин да се укрсте описана времена с једном од могућих дефиниција, по којој је књижевност збирка дјелотворних рецепата.

Чином полагања деснице на срце, иако то од мене нико није тражио приликом дипломирања на Филолошком факултету, дао сам завјет како ћу бити посад заклети учитељ. То значи да ћу наук ширити са сазнањем да није исто грчко не и римско не, што се без и једног мени знаног непријатеља показало умозрителним док сам четири године у древној которској Поморској школи ја одговарао Србима, Хрватима и Црногорцима на јасно постављено питање: Чији је Његош пак био писац? 

Чином дипломирања на Филолошком факултету у Београду дао сам себи један од можда најтежих задатака. Да другима солим памет.

Као професор сам на то дебото имао право.

Обновио сам са супругом најстарије регионално класично књижарство и издаваштво, оно које је Јован Секуловић покренуо у Херцег Новом 1898, три године прије књижарства Геце Кона у Београду. Књижара Со у којој живим, налази се на главном градском тргу, некадашњем Тргу соли, у граду који је 1382. и основан због трговине сољу. На питање зашто Књижара Со? – одговарам: зато што читањем добрих књига ми увијек осолимо нашу памет.

so Самоубиство у српској књижевности

Заиста вјерујем да сам пишући романе, посебно романе, посијао многе соли.

А сијање соли није мудра работа, научили смо од Одисеја.

Знао је то и Бранко Ћопић.

Они који виде иза окуке наших дана, знају да их сијање соли може покопати, уколико се не опамете попут Одисеја, првог знаног нам лукавца, античког краља, прототипа несмјењивог политичара.

Али нека буде записано како сам прво зрно соли окусио увом, када ме је насмијало штиво Бранка Ћопића. До тог тренутка нисам ни слутио како књижевност има свој властити крвоток, како има живот одвојен, и да може управо ријечима – као магијом, изазвати салве смијеха – када слова из читанке сабере у устима другарица учитељица.

Ах, како ме је само Бранко Ћопић озаривао. Имам утисак да само добар човјек може да насмије дијете, за разлику од талога који данас насмијава одрасле.

Била су то ушушкана времена наше младости из 70 и неке. Мирно смо спавали јер је армија стражу чувала. Васпитавани смо да љубимо слободу, иако нам нико није казивао како слободе нема без спознаје Бога, што је осјетио и Ћопић када је постало извијесно да је посјетом Јерусалиму и Христовом гробу његова овоземаљска аутокефалност постала лимитирана.

Jedro nade Nikola Malovic 2 Самоубиство у српској књижевности

Роман „Једро наде“ посветио сам 11 година млађем брату Борису, данас поморском официру иностране трговачке морнарице. Израстао ми је први брк када сам брата слушао како не баш кратку Ћопићеву „Јежеву кућицу“ казује наизуст.

Крај те слане поеме за промућурну дјецу и биране одрасле гласи:

          По шуми данас, без стазе, пута

          Јежурка Јежић лови и лута.

          Вјештак и мајстор у послу свом,

          ради и чува рођени дом.

Јежева је кућица врхунац Ћопићеве магије. „Нешто тако мило и чедно на нашем језику није  написано“ – установио је Рајко Петров Ного, и додао: „Јежурка Јежић, ћудљиви усамљеник с бодљама као јамцем своје независности, једно је мало шумско божанство“.

Јежурка Јежић друго је име Бранка Ћопића. Сви осјећамо да је мудри Јеж био у праву, те да је срећа оличена у кући за коју се треба борити. Кòјој је врсти по промисли Бог дао бодље – она се треба борити бодљама, а којој је дао ријечи – та се врста треба борити ријечима. Кућа се не продаје, даме и господо, поштовани српски академици, професори, издавачи, критичари, новинари, колеге писци и љубитељи писане ријечи. Ко изгуби кућу, или коме лукава лија узме 15% настамбе, тај се не би могао да нађе у милости Бранка Ћопића, патриоте и академика.

Част овој Кући, која је Ћопића иницирала у своје редове двије године пошто је искључен из Комунистичке партије, али нëка јој и критика што не критикује вишегодишњи даноноћни увоз туђих соли.

Од Светог Саве преко Николе Тесле до Новака Ђоковића стекли смо довољно солана за бербу. Академија, ако не лупи шаком о сто у вези с тим којем се ваља привољети царству, царству соли или царству бљутавости, имаће на души – ма, скужајте – смисао свог и нашег свега постојања. 

Допустите ми да пред крај кажем ријеч-двије о „Једру наде“, мом најмлађем литерарном потомку.

mlaovic nikola Самоубиство у српској књижевности

Један од стубова романа говори о феномену најпознатијег, најсексуалнијег и најавантуристичкијег модног дезена на свијету – морнарској мајици, која је уједно и војна униформа у свим морнарицама свијета.

Радња се дешава у барокном и бајковитом граду Перасту, који је све што има подигао из плаво-бијелог злата.

Но финале маестозо, роман доживљава у проученој тврдњи да је најпознатији поморац свих времена, Кристифор Колумбо највјероватније био конверзос, Јевреј поријеклом, јер је мало чудно да на прва три брода – „Нињи“, „Пинти“ и „Санта Марији“ – с њим не плови ни један католички свештеник, иако смо учени да је мотив покрштавања био један од разлога да краљевски пар, Изабела Кастиљска и Фердинанд Арагонски, финансирају мисију. Али с Колумбом, гле, плови именом знани Луис де Торес – тумач за хебрејски. На путу ка западу све врви од Јевреја, што постаје мање чудно ако знамо да је свим поморцима наређено да буду укрцани до поноћи 2. августа 1492, а управо је то тренутак када истиче забрана по којој ни један Јевреј није смио ногом да се нађе на Иберијском полуострву.

Древни је Пераст, који је у много чему задужио руску ратну морнарицу, и који је дао киту врсних помораца, и град у коме се од Краљевине Југославије до 90-их година ХХ вијека фабриковала морнарска мајица – ништавна заправо честица у односу на мјеста важна за општу историју морепловства, па и за факат по коме је први поздрав Мир вам! изречен у Индијама, тј. у Америци, био казан на хебрејском језику.

Ово дебото баца ново свијетло на нама знану историју.

Уредник ме замолио да из „Једра наде“ избацим раван о Кулумбовом поријеклу јер му је „мирисала на теорије завјере“, али сам – свјестан какву тему имам у посједу, рекао да брисања не може бити јер сам се све вријеме ослањао на истраживања неоспорног ауторитета, Симона Визентала, најпознатијег ловца на нацисте.

Историја плаво-бијеле мајице као одјевне институције је вишезначна и свепрожимајућа.

Роман „Једро наде“ становита је енциклопедија о морнарској мајици. Небо је у роману такође плаво-бијело, при чему плаво потиче од плаветнила неба а бијело од хемијских трагова којим нас из необиљежених авиона запрашују као скакавце.

Роман такође даје слику Запада обољелог од епидемије хомосексуализма, и даје духовну дијагнозу: они који још увијек вјерују, вјерују – али нису убијеђени.

Роман такође потказује некада јуначке и слободарске, а данас квислиншке творевине које против Русије ратују на страни Уједињених земаља.

Убијеђен сам да би се Ћопић, као књижевник, ратник и академик, сложио с начином на који данас слажем премисе, те да бисмо обојица почели да климамо главама како се књиге данас не могу писати без благослова свјетског Централног комитета.

Стога се самоубиство свакипут у српској књижевности дешава када се награди роман на српском, јер његов аутор тиме додатно осјети да је властитим рукама омчу стегао јаче.

„Не смије се овдје прáво зборит“, није ли нас подучио једини наш човјек који је видио свијета а да је био окалемљен светосавском гранчицом, војвода Драшко, када се оно вратио из Млетаках.

Или се пак, пазимо, самоубиство у српској књижевности дешава на отвореним странама ненаградиве хиперпродукције, унутар које, ако и има описане љубави, нема Бога, а ако и има Бога, нема смрти, а ако и има смрти, нема Љубави – што ће рећи да нас та врста књижевности којој увијек недостаје један од свега три стуба – дебото не може надживјети.

На изузетној части што ме уписала у Ред књижевних витезова Јежеве кућице, хвала Задужбини Бранка Ћопића,

Хвала свима вама,

Даме и господо, поштовани српски академици, професори, издавачи, критичари, новинари, колеге писци и љубитељи писане ријечи.

12. јун 2015.                                                                 Никола Маловић

www.in4s.net/index.php/samoubistvo-u-srpskoj-knjizevnosti/

Прочитај без интернета:
1 глас