Танјуг и РТС су 7. фебруара пренели да је у оквиру 51. Минхенске безбедоносне конференције, на панелу „Украјина и нерешени конфликти у Европи“, српски премијер Александар Вучић нагласио „да морамо сачувати живе људе на све стране, а да ће Србија као председавајући ОЕБС учинити најбоље с партнерима Швајцарском и Немачком да се то и оствари“.

Танјуг нам даље о активности нашег премијера саопштава: „Нагласио је да у Србији најбоље знамо (подвукао М.Ш.) шта значи изгубити животе и шта значе ратови“.

И даље, премијер Србије Александар Вучић је према Танјугу и РТС-у још изјавио:

„…Имам добре идеје, користићу нешто што личи на шалу, али је истина – ми Срби смо један од шампиона по броју ратова које смо водили од 19. века до недавно. Искусили смо најтеже ситуације, патили пуно, изгубили пола мушког становништва, учинили смо доста лоших ствари другим људима, и нашли смо данас нешто што је од највећег значаја по нашу земљу, а то је мир и стабилност“, истакао је премијер.

Идемо редом.

Не разумем, зашто бисмо ми у Србији најбоље знали шта значи изгубити животе и шта значе ратови?!

Истина, ја не могу ни да знам, а самим тим не могу ни да негирам, да можда наш премијер то заиста и зна најбоље, али у том случају би он то требао да мало боље објасни. Да ли је он можда одузимао животе некоме, или лично ратовао икада? Наравно да не! Није он такав, побогу! Он је само способан да друге наговори на то, а онда се након неког времена измакне са стране, и каже: ово је била грешка, срамота ме је, мењам се, и ограђујем и осуђујем све те који су ме слушали!

Можда његова лична искуства са ратно-хушкачом пропагандом, са ратним изјавама, повремено расистичким и националистичким, на граници доброг укуса, које нико не би, ни са далеко мање образовања, мозга и интелигенције изнео ни у кафани, а камо ли са скупштинске говорнице Србије, јесу таква (погледати линк са изјавам његовим у скупштини!). Можда је он, путујући некада по Србији, и позивајући људе у добровољце, шаљући их тако као фронтовско и топовско месо, на све линије сукоба, широм ратом захваћене бивше Југославије, имао таква искуства, али ја, а држава Србија сигурно не. Волео бих да нам премијер отвори своју тако напаћену душу, и исприча нам своја сећања са линија фронта изнад Сарајева, или времена док је радио на „Каналу С“ на Палама у току 1992. и 1993. године.

Вучић је у исто време и на истом месту (Минхен), новинару Штутгартер цајтунга, на коменатар и питање да је некада подржавао Ратка Младића, а како сада гледа на то, рекао: „А те промене, такође, треба признати. Ја сам у свом животу починио пуно грешака и данас правим још по неку, премда не тако тешке као када је реч о тој теми. Људи у Србији осећају да сам ја озбиљан у промени мишљења“, рекао је Вучић.

А ја питам премијера да ли би било логично да сада када се он одриче тих ставова и каже да му је тај период био пун грешака, стане пред суд (и формални државни суд, и суд људи односно историје), оних које је лично својом пропагандом и ондашњим ставовима, завео, и прикупио као добровољце и послао у смрт. Пошто каже да су при томе многи људи патили због злочина српске стране, онда је логично да он треба да заједно лежи робију са било којим појединцем који је такве злочине учинио, а у рат отишао, тако што се уписао у добровољце, преко тадашње његове странке – СРС! Он мисли да је довољно да се јавно одрекне некадашњих својих ставова и политике, и прихвати нове! А па не може! Не, није довољно! А твоја одговорност, Вучићу?

Мора он да одговара за трајне последице, које су настале директно као резултат одзива људи на ондашњу његову политику и ставове! Или то, или ако је стварно тако и толико „болећив и на сузу лак“, да се повуче из јавног живота, и остатак живота и време проведе у молитвама и покајању, као прави хришћанин, без икакве гаранције да ће му бити опроштено икада од икога! Заслужио је то.

А онда као врхунац врхунца, иде следећа премијерова изјава: „Користићу нешто што личи на шалу, али је истина – ми Срби смо један од шампиона по броју ратова које смо водили од 19. века до недавно“!

Оваква изјава би најпре заслужила коментар мог покојног деде, који је знао, да када неко тресне неку тешку и претешку глупост, само завапи: „Бог с тобом, синко, и нека ти је предадобро!“

Али пошто мој деда није одавно жив, мораћу да се лично сам постарам за овакву ноторну глупост и лаж, изашлу из уста првог човека владе Србије, премијера Александра Вучића, а што нама, малобројним, независним и мислећима, свакако не иде на част!

У овој изјави, најтеже доживљавам управо то што је непосредно пре реченице у којој је изнео и треснуо невероватну, огавну, историјски ни по једном извору – утемељену чињеницу, поменуо, вероватно подсвесно две речи: шала и истина! Но, када је у питању историјска истина, онда у њој најчешће нема места, ни за нечије шале ни за непостојеће, лажне“ истине!

Зашто је тако?

Када човек, у тренутку промене своје идеологије (из националне у наднационалну) и религије (из православне у протестантску), крене и да мења своју сопствену свест, онда последично прво промени и свој хабитус (у медицини то значи: положај и држање тела у односу на средину и окружење) и начин ходања: из двоножног у четвороножни (ето зашто лежи по ходницима Брисела!), а услед чега се онда и доживљај света потпуно измени.

Но, да не губимо време, ни ја ни ви, јер ме је другим делом реченице („…ми Срби смо један од шампиона по броју ратова које смо водили од 19. века до недавно.“), премијер Србије, лично натерао да прилежно седнем и одрадим посао, који се, услед његових овде јавно изречених лагарија и лажних изјава нашао преда мном.

Рад, рад, рад, рад и рад! – то су омиљене речи нашег премијера, за разлику од некадашњег идеолога комунизма, који је у својој диктаторској пароли, рекао „рад“, само 3 пута: „Рад, рад и само рад“! Бољи је наш премијер од њега! Но, доста приче, и да да се онда и ја бацим на рад, рад, рад, рад, рад и рад! Имам један „рад“ више од премијера – импресивно зар не!

Да се вратимо на тему!

Из само тросатног трагања за разним историјским изворима, ја, као ветеринар и самим тим, „природњак“, потпуни „уљез“ и лаик, међу људима школованим у друштвеним наукама, сам дошао до следећих података:

Од почетка 19 века, до данас, листа европских земаља, према броју ратова, које су водиле, за мене сасвим очекивано (за премијера очигледно не), изгледа овако:

1. Велика Британија – 137

2. САД – 92

3. Француска – 77

4. Русија – 54

5. Шпанија – 49

6. Турска – 37

7. Италија – 27

8. Немачка – 25

9. Холандија – 24

10. Аустрија – 17

11. Португалија – 16

12. Грчка – 12

13. Пољска – 12

14. Данска – 10

Србија, би на овој листи, са укупно 9 ратова (8 ослободилачких и одбрамбених, сем оног са Бугарском у 19.веку), и десетим, овим задњим, који би се могао тумачити, као рат за наслеђе Југославије, и у суштини представља један рат, делила 14 место са Данском и Мађарском.

Све остале балканске земље су по броју ратова сличне Србији, и крећу се од Албаније са 6, преко Румуније – 7, и Бугарске – 8.

Интересанто је да на тој листи, Шведска има 9, мирољубива Швајцарска има 5 ратова, а Норвешка – 6 ратова.

Из свега изнетог, потпуно је јасно, да Србија не да НИЈЕ НИКАКАВ шампион по броју ратова који је водила од 19. века до данас, већ је убедљиво на самом зачељу листе европских земаља, гледано по том параметру.

Наш премијер је, овом крупном ЛАЖИ, бљесну попут звезде падалице, која је достојна и његове некадашње радикалске политике! Како рече мој комшија из села Ратине код Краљева: „Кад је човек клемпав или има велики нос, то се може решити операцијом, али кад се родиш као црногорац-несрбин или лажов, ту ни метак не помаже“! Наравно, ово помињање речи „метак“ је било само метафорично, и ни у ком случају, не представља позив ни на какво насиље, на које је наш садашњи премијер обичавао некажњено позивати, скоро деценијуу и по! (послушати изјаве из скупшите из извора на дну текста)!

ПОУКА ЗА КРАЈ

Свако може да промени мишљење о било чему. Под тим подразумевам чак и промену религије или идеолошких погледа на организацију друштва у коме живимо или желимо да живимо. При том мислим, да то није морално посрнуће, нити је знак нечијег лошег карактера. Једноставно, то је крајње људски чин, и не заслужује ничију осуду, чак нити моралну нити етичку . О нечем другом је овде реч и нешто друго хоћу да кажем. Ради се о понашању и деловању појединца, након самог чина признања и промене свог мишљења, вере или идеологије. Накнадно понашање пак, треба и мора, да у потпуности подлеже прихватању или осуђивању, а у складу са актуелним моралним и етичким кодексима које намеће само друштво.

У суштини, питање гласи: да ли онај који је променио мишљење, и тим чином дошао на потпуно супротно гледиште, може да претендује на позицију предводника, те новопримљене идеологије или религије, без обзира на дотадашњу елиту тог покрета?

Да бисмо боље разумели о чему се ради, покушаћемо да исту прикажемо примерима из нашег свакодневног друштвеног окружења.

Замислите да ватрени навијач и предводник највеће групе навијача Партизана, после 15 година навијања, преко ноћи почне да навија за Црвену звезду? Замислите да том приликом преведе и поведе и целу своју навијачку групу „партизановаца“, да заједно навијају на Северу, за свој нови клуб? Замислите да после само неколико утакмица тај „нови“ вођа навијача „звезде“, након преласка на страну досадашњих главних такмаца, претендује и да преузме место вође навијача „делија“?

Замислите да при том успе да тај нови вођа навијача „Звезде“, сем што преузима место и улогу некадашњих вођа „делија“, даје себи за право да коментарише дотадашње навијање старих „звездаша“, и почне да им држи придике, како се и нису баш показали у предходних неколиког година, и да је то могло много боље, дајући као пример, без имало стида, чак и утакмице, против његовог некадашњег клуба (Партизана), где се оналазио на супротној страни!

Замислите да заједно са својом групом „новообраћених“ звездаша (бивших партизановаца) успе да уђе и у управу клуба, често осуђујући своје некадашње навијање за Црвену звезду, називајући то својом грешком и срамотом?

Да ли би иједан навијач у Србији могао да замисли овакву ситуацију у неком клубу и спорту? Одговор је наравно: не, ни случајно! Е то што није могуће у спорту и забави, десило се управо у држави Србији! И ту грешку управо скупо плаћамо!

Литература:

1. www.tanjug.rs/novosti/164526/vucic–mir-neophodniji-nego-ikad–mi-u-srbiji-to-dobro-znamo.htm

2. www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/1823317/Vu%C4%8Di%C4%87%3A+

Mir+neophodniji+nego+ikada+pre,+u+Srbiji+to+dobro+znamo.html

3. www.srbijadanas.net/aleksandar-vucic-mi-srbi-smo-jedan-od-sampiona-

po-broju-ratova-koje-smo-vodili-ucinili-smo-dosta-losih-stvari-drugim-ljudima/

4. en.wikipedia.org/wiki/List_of_wars_1800%E2%80%9399

5. en.wikipedia.org/wiki/List_of_wars_1900%E2%80%9344

6. en.wikipedia.org/wiki/List_of_wars_1945%E2%80%9389

7. en.wikipedia.org/wiki/List_of_wars_1990%E2%80%932002

8. en.wikipedia.org/wiki/List_of_wars_2003%E2%80%9310

9. en.wikipedia.org/wiki/List_of_wars_1800%E2%80%9399

10.sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D

1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80_%D0%92

%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B

11. www.youtube.com/watch?v=d2PW7LiZuQo

12. www.blic.rs/Vesti/Politika/525417/Vucic-Pet-najvaznijih-stvari–

rad-rad-rad-rad-i-rad

www.nspm.rs/politicki-zivot/sampioni-ratovanja-protiv-sampiona-laganja.html

3 гласa