Председница Демократске странке Србије и психијатaр објашњава зашто подржава одлуку председника Томислава Николића да са Војском Србије присуствује прослави Дана победе над фашизмом у Москви, зашто се министри у влади толико плаше премијера Александра Вучића и због чега се недавно политички разишла са бившим шефом своје странке, Војиславом Коштуницом.

Вучић је строг према грађанима, а према западним дипломатама прилично сервилан. Је ли то оно што се у психологији назива “синдромом бициклисте”?

Говорите о типу личности који је, тамо где осети да може, веома оштар, нетолерантан, спреман да санкционише сваку и намању грешку; истовремено, у контактима са људима који су хијерархијски изнад њега понаша се више него сервилно. Дакле, у једној прилици до изражаја долази грандиозни его, у другој слепа послушност. Да, у психологији се такво понашање назива “синдромом бициклисте”: оне испод вас газите као педале; пред онима који су изнад имате погнуту главу и савијену кичму.

 “Овом земљом Александар Вучић влада помоћу страха; од својих министара, сарадника и грађана који га се плаше захтева слепу послушност. Код Вучића, напросто, нема дијалога. Укинуо га је. Он је мера ствари; он суди, он пресуђује, он доноси одлуке… Остали су тек пуки статисти”.

Како то да ово о чему говорите не препознају не само грађани Србије, него и грађани и политичари осталих земаља насталих распадом СФРЈ? Колико пута сте само чули: е, да је нама један Вучић?

Грађани у Вучићу препознају строгог оца који им улива какву-такву сигурност; са тим се моделом лако идентификују… У типично шешељевском, радикалском маниру, Вучић се јавности обраћа строго, остављајући утисак да ни једног момента ни по једном питању нема дилему. Код њега нећете запазити било каву интелектуалну сумњу у смислу “могло би да буде”, “можда ће”, “под условом” и слично; не. Све је “или-или”; чврст став који грађанима сугерира – решићу уместо вас.

У друштвима са слабом демократском традицијом каква су наша постјугословенска такве манипулативне поруке, кажем, увек наилазе на одличан пријем. Јер, ко би у старим и озбиљним демократијама био импресиониран непристојним, грубим понашањем, јавним понижавањима и виком на министре, на новинаре, на “непослушну” јавност уопште?!

Узгред, и теорија и пракса показују да су личности које наступају са том дозом агресивности, које прете, које јавно “тренирају строгоћу”, неретко дубоко несигурне. Јер, човек који је у себе сигуран обично је благородан, толерантан: будући јак изнутра, нема потребу да јавно манифестује своју унутрашњу снагу.

Када спомињете манипулативне поруке, на шта конкретно мислите?

Ако је ова власт уопште успешна у било којој области, онда је то у манипулацијама. Манипулишу за медаљу!… Први пут у историји српског народа догодило се да људи гласају за човека и за странку за које део друштва верује да је издајничка. И то не само због односа који имају према Косову и Метохији, због прихватања Бриселског споразума, него и због најаве продаје Телекома, за коју ће им, чујем, приватизациони саветник бити Тони Блер; због ИПАП споразума који је пузајући увод уласка Србије у НАТО; због противуставног смањења пензија и плата; због продаје железаре Смедерево… Све су то ствари које значе директну издају принципа за које су се, и као политичар и као странка, ти људи некада залагали.

Занимљиво, у свим овим догађајима Вучић је некако стално “невин”: тек је, каже, дошао на власт, иако сви веома добро знамо да његов мандат практично улази у четврту годину. И, шта је за то време урадио? Грађане је до те мере понизио да они данас не живе, него – преживљавају, свакодневно бринући о томе како да нахране децу. Када човека доведете у такво егзистенцијално стање, он више нема ни снаге ни времена да дубље понире у велику политику, да тумачи политичке нијансе и манипулацију о којој говорим. Притом, захваљујући чињеници да је, као врховна власт, успео да за четири године додатно таблоидизира политику, тужилаштво, правосудни систем, полицију, Вучић грађанима, као у римским аренама, повремено “баци” хапшење неког од политичара, од министара или тајкуна, објашњавајући нашироко ко је од њих колико новца покрао. Хлеба и игара! С тим што је хлеб у међуврену – укинут.

Нажалост, грађани такву политику још увек подржавају

Недавно је амбасадор САД у Београду Мајкл Кирби рекао како је српско друштво прилично “шизофрено”…

Изјава америчког амбасадора више је него скандалозна. Мислим да је крајње време да и амерички и сви остали страни амбасадори у Београду престану да се понашају као намесници и да се врате у своје амбасаде. Уосталом, зар управо америчка политика, која је Београд терала да уђе у преговоре са Приштином и да потпише правно обавезујући споразум, није Србију довела у такву ситуацију? Подсећам да је по Резолуцији 1244 Приштина део Србије и САД су, у том смислу, Београд натерали да преговара сам са собом. Што јесте шизофрено.

Резолуција 1244 у реалности одавно не постоји. У међувремену, као што знате, Косово је признало велики број земаља Европе и света.

Пре свих тих признања, САД је Србију гурала у преговоре са Приштином. О томе говорим, о тој шизофреној ситуацији…

Када сам чула изјаву амбасадора Кирбија, сетила сам се сада већ чувене оцене вашег оца, психијатра Јована Рашковића, о томе да су Срби “луд народ”.

Та реченица не само да је истргнута из контекста, него је и злоупотребљена. И то захваљујући Славену Летици који је разговор Фрање Туђмана са мојим оцем најпре тајно снимао, а затим га и објавио. А шта се заправо догодило? Током сусрета о коме говорим, мој отац је тадашњег председника Хрватске упозорио на то да се не игра са Србима, јер су они, како је рекао, “луд народ” који лако гине за своје идеале. Од целе реченице је, у циљу дисквалификације мог оца који је, као лидер Срба у Хрватској, уживао велики углед, остала наводна оцена коју цитирате. И која је касније послужила да би се мој отац компромитовао.

Али, вратимо се изјави амбасадора Кирбија… Као што знате, и сама сам једно време била амбасадорка Србије у Риму и никада ми није пало на памет да јавно коментаришем унутрашњеполитичке прилике у земљи домаћина. Тако нешто било би не само непримерено и неучтиво, него и са становишта дипломатске етикеције недопустиво.

Иако се изјава амбасадора Кирбија не може сматрати ни пристојном ни дипломатском, ипак, има ли у њој истине? Јер, ако узмете у обзир залагање председника Томислава Николића за тешње везе са Русијом и политику премијера Вучића која иде у правцу приближавања Србије ЕУ, шта је то онда ако не шизофрена политика државног врха?

Политика коју воде председник Републике и председник Владе заиста подсећа на раштимовани оркестар: један Србију наводно вуче ка Истоку и Русији, док други земљу безглаво гура ка ЕУ. Прихватајући, притом, све услове који се пред ову државу постављају. Ако ме питате за став странке на чијем сам челу, рећи ћу вам да смо склонији политици председника Николића. Нарочито када је, рецимо, реч о његовој одлуци да присуствује предстојећем обележавању Дана победе над фашизмом у Москви. Са том одлуком је, према писању београдских медија, у интерним договорима са Кабинетом председника Републике био сагласан и сам премијер Вучић. Који, јавно, сада о томе не жели да каже ни реч. Ни јесте ни није… Ипак, зашто подржавамо одлуку председника да са Војском Србије присуствује паради у Москви? Зато што је реч о обележавању великог датума – седамдесет година од победе над фашизмом, па је на тој паради наша војска заслужила да маршира.

Али, нити је војска Русије некадашња побједничка војска СССР-а, нити се Војска Србије наслања на традицију Титових партизана и антифашиста. Напротив: обе војске доживљавају се као агресорске – једна у Украјини, друга у Хрватској и Босни и Херцеговини деведесетих.

А, не, не, не слажем се са вама. Нисте у праву. Српски народ налази се и увек се налазио на страни антифашизма. Данас, као и пре седамдесет година. Уосталом, неће бити да је сва одговорност и сва кривица за распад СФРЈ на леђима Србији и ЈНА. Јер, нису остали народи седели скрштених руку и чекали шта ће се догодити. Те ставри не смеју се посматрати црно-бело… Друго је то што су околности у којима се ове године одржава парада у Москви различите у односу на оне од пре седамдесет година. Ипак, реч је, понављам, о прослави седамедесет година победе над фашизмом и нацизмом, где је Србији, као делу велике победничке антифашистичке коалиције, увек било место.

Чини ми се да је Титова Југославија била део те велике коалиције.

Србија је била њен део. У том рату, српски народ дао је највише жртава.

То је тачно.

Видели сте да Запад, из чисто политичких разлога, бојкотује обележевање Дана победе у Москви. Да је реч о неким другим, а не политичким разлозима, не би тај исти Запад данас подржавао украјински Десни сецтор који се јавно декларише као фашистички. У том смислу, верујем, дакле, да је Србији, њеном председнику и њеној војсци 9. маја место у Москви.

Оваквом председнику и оваквој политичкој структури заиста је мјесто поред Владимира Путина. Али, како мислите да грађани читају ту политику “и Русија и ЕУ?

Прво, нико од нас не зна какву политику заступа премијер Вучић, будући да он упорно одбија да се директно изјасни о свом односу према Русији. Уместо тога, Вучић се са једне стране куне у ЕУ, док са друге веома добро зна да је Брисел данас оштро против политике Кремља и председника Владимира Путина. Наравно, чињеница је да тако (не)дефинисана политика код грађана Србије изазива додатну конфузију, у смислу да не знају за шта се у ствари залаже државни врх земље… Иако се нас две не морамо и не можемо сложити око предстојеће параде у Москви, руске и српске војске, сигурна сам да ћемо се лако сагласити да је политика Србије која се своди на такозвано седења на две столице, на флоскулу “и Русија и ЕУ” практично неодржива. И то на исти начин на који је била неодржива политика бившег председника Србије Бориса Тадића “и Косово и ЕУ”.

Буде ли била доведена у ситуацију да мора да бира, шта ће изабрати Србија, шта мислите?

Вучић ће изабрати ЕУ, за Николића нисам сигурна. Што би, на унутрашњеполитичком плану, не само могло да изазове поделу унутар Српске напредне странке, него би могло и продубити политичку нестабилност у земљи.

Кога би у том случају подржала Ваша странка?

Демократска странка Србије се 2012. већ једном опекла дајући подршку Томиславу Николићу на председничким изборима. У том смислу, прихватам да сносимо део одговорности због тога што Србијом данас влада оваква политичка структура. Додуше, морам да кажем да је ДСС, пре одлуке да своје чланове и симпатизере позове да у другом кругу председничких избора гласају за Николића, са њим направила договор око три кључне ствари: однос према КиМ, однос према Уставу Србије и расписивање референдума о евентуалном уласку Себије у ЕУ. Наравно, све три кључне тачке су изигране, па ће Демократска странка Србије, у случају да дође политичког расцепа унутар највеће владајуће странке, овога пута ипак изабрати место у гледалишту.

Што не значи да немате став о кључној политичкој дилеми – ЕУ или Русија?

ДСС се залаже за слободну, суверену и демократску Србију; за Србију која припада себи; за Србију у Европи која се простире од Лисабона до Урала.

Шта то конкретно значи?

Реч је о такозваном паневроспком простору који обухвата део старог континента од Атлантика до Урала и у коме Србија не би била третирана као европска периферија; напротив. У вредносном и цивилизацијском смислу, паневропски простор подразумева ону Европу која је незамислива без Чехова, Толстоја, Чајковског, Кандинског, Никите Михалкова… Није спорно да је ЕУ направљена из најбољих побуда, из намере да се помире два народа иза којих се вековима вукао крвави траг; међутим, на том месту данас се налази супердржава, отуђена и од земаља и од народа. Таква Европа сведена је на бриселску администрацију која, да парадокс буде већи, највише подсећа на некадашњу администрацију СССР-а. Готово сви европски народи и грађани данас се буне против такве администрације и њених комесара који се бирају не зна се на који начин и како.

Је ли Вас увредила одлука Војислава Коштунице да, након што сте изабрани председницу странке чији је он био оснивач и лидер дуже од две деценије, напусти ДСС?

Тај одлазак ме није увредио, он ме је повредио. Коштуници сам увек била лојалан и коректан сарадник, увек га бранила када га је јавност за нешто неосновано нападала… Ценим оно што је Војислав Коштуница учинио док је био на челу ДСС-а и верујем да ћемо, када прође време, сви имати бољу слику онога што се недавно догодило, а што је Војислава Коштуницу навело да напусти ДСС. Сигурна сам да ће једнога дана та слика бити доста другачија. И његова о мени, и моја о њему.

Босанскохерцеговачки недељник „Дани“,

(ДСС)

www.nspm.rs/hronika/sanda-raskovic-ivic-vucic-ima-sindrom-bicikliste-–-one-ispod-gazi-kao-pedale-a-pred-mocnijima-savija-kicmu.html

Прочитај без интернета:
0 гласовa