Интервју који је за Геополитику у августу 2014. дао Саша Марковић, који је убијен у Будви 17. априла 2015.

Издавачка књижарница Зорана Стојановића из Сремских Карловаца објавила је 2013. године изузетну књигу Саше Марковића Манифест против империје – прилог историји америчког (нео)империјализма, коју је годину дана касније у Црној Гори издао Октоих. Прво српско издање је распродато и већ су завршени преводи на руски и шпански језик, а до краја године биће припремљено издање на енглеском и италијанском језику. Многи ставови и предвиђања која је аутор дао у књизи већ су почели да се остварују. Мејнстрим медији у Србији и Црној Гори, који су под контролом империје, покушавају књигу да игноришу, али то у веку интернета није могуће.Геополитика је одлучила да кроз разговор са Сашом Марковићем своје читаоце упозна са ставовима аутора.

„Рачунао сам са покушајима игнорисања, с обзиром на то да смо de facto државе окупиране од стране САД. Да ли ће Јужни ток у Србији бити онај чинилац који ће дати снагу Србији да се од те окупације ослободи, показаће блиска будућност. За Црну Гору се бојим да има мало наде, имајући у виду чињеницу да читава политичка елита, како она у власти тако и она у опозицији, иде у америчку амбасаду по мишљење“, рекао је на почетку разговора Саша Марковић.

Својом књигом ви потврђујете непријатну али очигледну истину да је англоамеричка елита под плаштом демократије свету наметнула неоимперијализам. Ко чини ту елиту и колико су дубоки њени корени?
— Да бих могао прецизно да вам одговорим на то питање, прво морамо Америку дефинисати као државу националне безбедности, а никако као демократски уређену државу. Ко чини главне компоненте државе националне безбедности у САД говори нам између осталих и врло значајан инсајдер, бивши каријерни официр а сада професор на Универзитету у Бостону и врло плодан и читан аутор, Ендрју Баћевић (Andrew J. Bacevich) у својој књизи Вашингтонска правила (Wahington Rules). Дакле, то је врх министарстава одбране и спољних послова САД, као и унутрашња безбедност (Homland security), заједно са челницима разних обавештајних агенција. Такође, елиту чине и разне тинк-танк групе, лобисти, најзначајнији адвокати, наравно, и менаџери највећих банака и корпорација, посебно оних везаних за буџет преко министарства одбране, водећи новинари елитних новинских издања попут Њујорк тајмса, као и чланови квазиакадемских група, попут Савета за спољне послове, или дипломаца престижних образовних установа типа Харвардове Кенеди школе за управљање. Наравно, на врху леденог брега ове елите, која је фактички само извршилац послова, налазе се стварни доносиоци одлука. То су пре свих стара аристократија Велике Британије, заједно са краљевском породицом, као и директни потомци оних породица које су још у 19. веку преузеле монопол у Америци. Погрешно је религијски одређивати ову уску групу коју чини неколико стотина породица, али међу њима сигурно доминирају бели англосаксонски протестанти (WASP).

Енглезе сте означили као генератор криза иза којих стоји финансијска политичка моћ, али наглашавате да су у освајање света увукли и САД. Када је и зашто кренуо тај процес?
— -У Енглеској постоји вишевековна традиција геополитике. Наравно, и међу њима има разних струја. У књизи кажем да је Сесил Роудс (у то време најбогатији човек империје), заједно са Лордом Ешером (личним повереником краљице Викторије, а касније и најутицајнијим саветником краља Едварда VII и краља Џорџа V) и Вилијамом Стидом (најутицајнијим новинаром у империји) крајем 19. века формирао тајно друштво које се састојало од ужег и ширег круга. Ужи круг се звао Друштво изабраних (The Society of Elect) и чинило га је седам до десет чланова. Шири, или спољашњи круг овог друштва звао се Асоцијација помагача (The Association of Helpers). Стотињак најзначајнијих новинара, научника, политичара и племство били су у ширем кругу као врста логистике Друштву изабраних. Иако је у лаичкој јавности ово друштво најчешће познато као Друштво округлог стола (Rоund Table Group), најпрецизније име друштва нам је дао уважени професор са Харварда, Принстона и Џорџтаун универзитета Карол Квигли, који га назива Милнерова група (по значају који је у њему имао Алфред Милнер, који је, по жељи Сесила Роудса, преузео контролу над друштвом након Сесилове смрти). Дакле, Сесил Роудс је створио тајно друштво које је контролисало сва друга тајна друштва у империји. Посебно је значајно напоменути контролу над тајним друштвима престижних универзитета, где се фактички и вршила регрутација будућих лидера у империји. Такође, друштво је контролисало политичке партије, као и сва значајнија новинска издања, међу којима и чувени недељник Тајмс (Тhe Тimes) више од педесет година. Тајно друштво је издавало и свој месечни часопис, који се звао Округли сто (Тhе Rоund Таblе), а 1919. је основало и Краљевски институт за спољне послове, који је имао доминантну улогу у креирању спољних послова империје. Сесил Роудс је био свестан лимита Британског царства и желео је да увуче САД у своје планове изградње новог света на федералним основама са Британијом као нуклеусом, у центру. Време ће показати да ће тај подухват Британију коштати империје. Ипак, врх њене елите ће преживети и, у синергији са врхом америчке елите, створиће нови центар за изградњу света који ће контролисати Англоамериканци, овог пута у Вашингтону.

roundtable-group-circleИ Версајски мир сматрате злочиначким подухватом. Да ли то значи да су и сви историјски догађаји пре и после њега, почев од Првог и Другог светског рата па до данас, последице искључиво англосаксонских одлука и њиховог промишљеног плана?
— Злочиначки подухват је термин који употребљава суд у Хагу. С обзиром на то да не ценим тај суд, најбоље је не користити његове термине иако сам и сам то понекад чинио. Версајски мир је креирао услове за Други светски рат. И то се није десило грешком. Британци су у другој половини 19. века добили достојног такмаца у Бизмарковој уједињеној Немачкој. Немачка постаје више него конкурентна Британији, гради флоту, наоружава се, њени су производи квалитетнији и јефтинији. На другој страни, почетком 20. века Русија почиње брзо да се модернизује и представља ништа мању опасност по Британску империју. Евентуално стратешко приближавање ова два царства, немачког и руског, значило би и дефинитиван крај британске доминације. Бритнаци су прагматично одлучили да се прво обрачунају са Немцима, правећи велику коалицију против њих. Низ историјских догађаја су довели до тога да Руси уђу у коалицију против Немачке, али сигурно је једна од најважнијих чињеница да у близини немачког цара више није било неког попут Бизмарка, који је увек упозоравао да се не сме ићи против царске Русије. Такође, руски цар Николај II, после атентата на премијера Петра Столипина 1911. није имао у свом окружењу доминантне миротворце.

Версајски мир дефинитвно није имао за циљ мир и стабилност, него слабљење британских противника и њихово увлачење у међусобни сукоб. Британци нису успели да поразе Немачку у Првом светском рату на начин да је могу потпуно уништити, али су зато успели да униште Руско царство и цара Николаја II, директно помажући Фебруарску револуцију и свргавање цара. Такође, каснија срамна улога Британије у недавању азила цару и његовој породици, као и британска отворена издаја војске Белих (Јуденича и Колчака), која се супротставила бољшевицима, говори о томе који су били стварни геополитички интереси Британије.

Торстен Веблен (један од водећих економиста с почетка 20. века) је већ 1919. директно оптужио архитекте Версајског мира да желе да створе реакционарну Немачку, која ће бити гурнута у рат са бољшевичком Русијом. Касније финансирање и довођење Хитлера на власт од стране англоамеричке елите (о којем је врло прецизно писао професор Ентони Сатон са Стенфорда, а данас се том темом више него успешно бави млади професор Гвидо Ђакомо Препарата са Универзитета у Ванкуверу), потврђује ово Вебленово „пророчанство“.

Сетимо се речи Харија Трумана, будућег председника, у то време сенатора, изречених на степеницама америчког Конгреса у лето 1941. да Америка сада мора помагати свим средствима како Немце, тако и Совјете, како би се што више убијали између себе.

На свако помињање невидљиве владе и њене финансијске моћи браниоци лажне демократије потежу свој главни спин да је то теорија завере. Којим аргументима доказујете да није у питању теорија, већ завера у пракси?
— У својој књизи прецизно објашњавам да је прича о теорији завере спин америчких обавештајних служби како би се обесмислио сваки озбиљнији научни рад који преиспитује демократију у Америци. Цитирао бих великог Гора Видала: „Ја нисам теоретичар завера, ја сам онај који завере анализира“.

Проф. др Дарко Танасковић рекао је на промоцији књиге да ваши ставови нису „антиамерички“, што је и разумљиво, јер ви знате да је амерички народ такође жртва најперфиднијег империјалног тоталитаризма. Да ли он неминовно води у хаос светских размера или можда у четврти светски рат, као што каже Жан Бодријар?
putin 0215— Истина је да моји ставови нису антиамерички. Напротив, ја волим Америку. Зато сам између осталог и као дуг према својој великој љубави морао написати књигу о Америци Манифест против империје ‒ прилог историји америчког (нео)империјализма. Сви смо ми жртве перфидности империјалног тоталитаризма Сједињених Држава, како њени грађани, тако и они који су у време реалсоцијализма од Америке очекивали демократију. Данајски дарови које смо добили у виду неоколонијалних новостворених држава у Источној Европи су били јака пилула за буђење. Четврти светски рат, како га назива Бодријар, већ је у току. Ми смо његови судеоници, а то што бомбе још увек не падају по нашим градовима можемо захвалити само Владимиру Путину и новопробуђеној Русији, која је јасно ставила до знања Вашингтону да је кадра и да је одлучна да употреби нуклеарно оружје ако то буде потребно. Зато се четврти светски рат води на потпуно другачији начин од претходна два светска, као и Хладног рата.

Из ваших ставова произилази да је избегавање драматичних сукобљавања могуће под условом да САД прихвате принцип мултиполарности као разуман избор. Међу силама које би чиниле противтежу, ви, међутим, не видите Европску унију. Због чега?
— Врх англоамеричке елите не види своју државу у мултиполарном свету, они су све уложили на стварање униполарног света са центром у Вашингтону. Спиновање Бжежинског и Кисинџера да САД треба да поделе моћ у свету са својим партнерима је провидно. Они обмањују да желе свет регија са јаким регионалним силама, јер увек на крају Америку постављају за врховног медијатора. Русија и Кина то не прихватају. Европска унија је правно-политички провизоријум, који ја прецизно називам окупационом зоном Сједињених Држава. Наравно, у оквиру Европске уније главна непознаница је Немачка. Она је поново израсла у економског џина, те је само питање времена када ће почети да води своју самосталну спољну политику, јер њу и даље видим безбедносно под протекторатом Америке (што Сноуденова сведочења више него потврђују).

Једна од ваших претпоставки је да ће англосаксонски интереси, како је још 1904. године рекао Халифор Мекиндер, почети да се урушавају онога момента када две развијене земље, Русија и Немачка, почну стратешки да се зближавају. Да ли је тај процес већ започео?
— Ослобађање Немачке из англоамеричког загрљаја је могуће једино њеним приближавањем Русији. Њој у том подухвату треба заштита Русије, као нуклеарне суперсиле. Да ли ће то приближавање бити само немачко, или ће ићи у пакету заједно са Француском, такође је једно од занимљивих питања које ће нам донети блиска будућност. Не сумњам да ће Немачка кренути у кидање америчких ланаца. Питање је колико ће Америка то успети да одгоди. Рат у Украјини је један од тих америчких међупотеза којим покушавају да добију на времену.

У којој мери ће тим процесима допринети оснивање Развојне банке земаља БРИКС, са почетним капиталом од 100 милијарди долара и колико ће он угрозити америчку доминацију у светској економији, коју Америка користи преко ММФ и СБ?
— Државе које граде нови мултиполарни свет, пре свих Русија и Кина, прецизно воде своју политику. Развојна банка БРИКС је озбиљан ударац у темеље Бретон-Вудса, из којег је САД црпела моћ којом је доминирала светском економијом од краја Другог светског рата преко ММФ и СБ. Уколико државе БРИКС одлуче и да дефинитивно избаце долар као светску резервну валуту, Америка не само да ће изгубити доминацију у светској економији већ ће се наћи у економском колапсу са несагледивим последицама.

На другој страни, Америка увелико ради на буђењу „арапског пролећа“ и остварењу својих интереса од Медитерана, преко Блиског Истока и Персијског залива, до Монсунских обала. Објасните нам какву улогу у овим процесима има Сирија, а какву Иран.
— То је препозната Спајкманова геополитичка стратегија, коју је он назвао „Римленд“. Наиме, као што смо закључили да је неминовно стварање будуће осовине моћи у Евроазији, на потезу Берлин‒Москва‒Пекинг, Америка покушава контролом приобаља „топлих мора“ да обуздава моћ континенталних сила, које ће контролисати највећу територију Евроазије. Басен Медитерана, Блиски Исток, Персијски залив и Монсунске обале су територије којима Америка жели да доминира. Отпор Сирије и Ирана је од фундаменталног значаја за евентуални амерички неуспех у овом подухвату.

Ви подржавате тезу Емануела Тода да Израел није држава, већ „континентални носач авиона“, а на другој страни изражавате уверење да Јевреји никада не би спроводили апартхејд према Палестинцима, чији смо актуелни сведоци. Како објашњавате те контрадикторности?
iran03— Израел јесте продужена рука Америке за контролу Блиског Истока. Као што смо и рекли, лако је манипулисати народом, или народима. Уколико Иран успе да направи атомску бомбу, Израел ће изгубити свој значај у региону, дакле значај континенталног носача авиона Америке, а Америка ће после тога изгубити Блиски Исток и контролу нафтних извора. То говори о великој рањивости Америке на свим меридијанима, а не само у центру Евроазије.

На крају, колико дуго може да траје тиранија јавног мњења као последица масовне медијске манипулације коју производе и контролишу финансијски олигарси?
— Интернет и светске алтернативне медијске мреже, као и глобалне телевизијске куће које нам долазе из Русије и Кине, све више руше оно што је још у 19. веку препознао Алексис де Токвил као тиранију јавног мњења, коју су Англоамериканци, уз помоћ памети Фројдовог сестрића Едварда Бернеза, оца модерне пропаганде, довели до савршенства. Нови мултиполарни свет је гаранција да ће доћи до ослобађања. Наравно, морамо увек рачунати и на опасност да је врх англоамеричке елите кадар да увуче данашњу цивилизацију у апокалипсу.

Разговарала НЕВЕНКА СТОЈЧЕВИЋ

Геополитика

www.standard.rs/politika/31531-овако-је-говорио-саша-марковић-1967-2015-скори-крај-америчког-империјализма

1 глас