Саша Младеновић

„Наши снови нису бајка
Није празан стари над
Зазвониће балалајка
Кроз пространи Цариград!…“

– песник Војислав Илић

Зрењанински храм Светог архангела Михаила. Фото: jером. Игнатиjе Шестаков

Зрењанински храм Светог архангела Михаила подигнут је на необичном месту, временом је постао светилиште и својеврсно обележје једног времена значајног за дубље разумевање руско-српских односа. Настао је из потребе руске избегличке популације која је на ове просторе бачена буром црвеног октобра, чије су Душе живе у Богу и храм је активан и данас јер га Срби у Банату зову Руска Црква. Настао је бригом за духовнe потребе браће Руса, једног Србина Краља Југославије, Александра Карађорђевића.

Предање казује да су у време подизања бечкеречке тврђаве у 16. веку, у доба када су на овим просторима владали Турци, испод велике грађевине ископани дубоки и дугачки канали, лагуми а у једном од њих налазила се и тамница „Мункач“, о којој је зао глас допро све до данашњих дана, захваљујући Србима који су живели у Градној улици у близини те тврђаве. Претпоставке да су се дубоко у земљи налазиле и тамне робијашке ћелије потврђене су када су на том месту 1963. и 1991. пронађени костури робијаша сапети гвозденим оковима. Простор у којем је сада лоциран храм Светог Архангела Михаила у Зрењанину настао је 1527. године у склопу Бечкеречке тврђаве коју су Турци градили освојивши ове просторе. Простор садашњег храма им је користио као део подземног тунела којим се ишло испод окука Бегеја. Постоје и легендарне претпоставке да је бивша Бечкеречка тврђава тунелима повезана испод Дунава са Петроварадинском тврђавом у Новом Саду. Када су Турци протерани са ових простора и након Карловачког мира 1699. године нова власт, Аустријска, преуредила је овај простор у злогласну тамницу „Мункач“ у којој је тамничила српске сељаке што нам потврђују откривене кости.

Република Србија и Средњебанатски округ ове године обележавају стогодишњицу од почетка Великог рата у којем је Србија мученички страдала. Сећамо се палих предака али наше мисли су окренуте српским савезницима у том рату.

Српски најближи пријатељи, братска Царска Русија стала је уз Србију од првог дана страдања – плативши за тај став високу цену. Жртву је поднео и њен бесмртни Цар Николај други Романов заједно са својом породицом. Србија је у почетку рата имала помоћ само од Русије. Само захваљујући интервенцији Руског Цара Николаја Романова код председника Француске републике и енглеског краља 22. децембра 1915. године, српска војска је преживела албанску голготу и евакуисана је италијанским бродовима на Крф, Тунис, Алжир и касније за Француску. Последњи председник руске Думе Михаил Владимирович је у говорима од првог дана рата име Србије помињао одмах иза имена Русије, показујући тиме нераскидиву повезаност судбина две православне државе. Он је износио трагичну судбину Србије, говорио о избеглицама на Крфу, пљачкању и пустошењу Србије од стране Аустро-немачко-бугарске војске, са циљем да подстакне Думу на нове ратне напоре до коначног ослобођења Србије.

Cв. Царски мученици Романови. Фреска у храму. Фото: jером Игнатиjе Шестаков

Безумни људи су, међутим, убили Цара мученика и са њим су покушали да обезглаве Трећи Рим, Москву. Храброст витезова попут Колчака и Врангела и Белих гардиста није могла да спречи страдање и егзодус дела руског народа, јер тако је било допуштено. Помоћ коју је Русија дала Србији, тада као и у време борбе са Турцима, неизбрисиво је остала у свести српског народа, који је срцем прихватио страдале руске избеглице, које су после Октобарске револуције биле приморане да оду из своје вољене земље Русије.

Настанак Руске Цркве у тадашњем Великом Бечкереку, а каснијем Петровграду, повезан је са доласком Руса, избеглих после Октобарске револуције. У тадашњи Велики Бечкерек потоњи Петровград дошло је око 600 руских избеглица. Прва богослужења, како бележе хроничари, пошто није било другог простора, одржана су у изнајмљеној просторији тзв. Кригеровој кафани. Ту је суботом увече постављан Иконостас за недељну Свету Литургију. Ово је био свакако неподесан простор, који је био далеко испод духовних потреба избеглица а ни друга решења као што су биле Гимнастичке сале, нису била подеснија. Богослужења су за овај дубоко веран народ била изузетно важна те су они након неког времена сналажења и импровизације места где ће се недељом и празницима окупљати на молитву и причешћивати добили 1925. године простор где се сад налази храм Светог Архангела Михаила и изградили свој храм.

Пошто су се обреди обављали у неадекватним и тешким условима, руска избегличка колонија је затражила од градских власти просторију за богомољу и добила подрум бивше тамнице „Мункач“, који су сопственим радом својих чланова преуредили и створили себи богослужбени простор. Све је у овој цркви урађено рукама припадника руске заједнице: столари су земљани под прекрили даскама, направили врата, прозоре и конструкцију за иконостас. Шест великих икона на иконостасу насликао је Афанасиј Иванович Шелоумов, полијелеј је израдио Сергеј Иванович Шереметински. Тајну вечеру насликао је генерал Сергеј Шестаков. У самом храму се данас налази само икона Светог Архангела Михаила док су остале склоњене од влаге у горње просторије у којима се окупљају верници. Све ове иконе урађене су у техници уља на платну или на дрвету и у веома су лошем стању и захтевају конзерваторски захват како би се сачувале од пропадања. Први свештеник који је служио у овој богомољи 1922. године је био на југу Русије далеко познати отац Владимир Востоков а потом Владимир Мељников до тада путујући свештеник.

199129.p

Руска црква је свој највећи значај имала у верском окупљању и духовном укрепљењу избеглих Руса, који су у граду на Бегеју оставили неизбрисив печат, а судбина им је, углавном, била трагична. Делујући преко своје Цркве, Руског дома који се налазио у згради до ње и која је уступљена за симболично један динар, у којој се данас налазе просторије инспекција и Школске управе а у којој се тада налазила, школа, вртић и библиотека, те преко бројних културних и спортских друштава, ови руски људи су оставили неизбрисив траг у друштвеном животу тадашњег Петровграда. Хроничари тврде да град на Бегеју никада до тада није видео оданију и културнију публику а сликари, глумци, музичари, књижевници исписали су најлепше странице историје овог града. У руској избегличкој колонији било је много истакнутих личности и интелектуалаца, кнезова, кнегиња, губернатора, генерала. Међу њима су били рецимо, кнез Шереметјев, унук по мајци Цара Николаја Првог, унук Лава Николајевича Толстоја, Михаил Ромашкевич, Арсењеви рођаци песника Љермонтова по баби Столипиној, кнезови Галицини, адмирал Иван Иванович Степанов који је командовао Руском флотом за време одласка Врангелове армије са Крима код Севастопоља.

199105.p

У предвечерје Другог светског рата, због њиховог израженог антикомунизма, приписивана им је приврженост Немцима од стране Совјетске пропаганде, али је то током рата демантовано у пракси. На пример, Петар Кононенко је из Гросбечкерека како се град звао у време немачке окупације или Петровграда, у рату премештен у Краљево као радник фабрике за поправку вагона. Тамо је дочекао стрељање у познатој одмазди немачких нациста под називом „сто Срба за једног убијеног Немца“.

Кад су га Немци као Руса позвали да изађе из строја у коме су се налазили Срби припремљени за стрељање – он је понуду одбио. Прича се да је унук Лава Николајевича Толстоја, Михаил Ромашкевич у кафанској расправи са припадницима немачке владајуће мањине, фолскдојчерима којих је тада било много у Банату, јавно псовао Трећи рајх говорећи, да ће Русија победити Немачку а спасила га је само процена присутних да је попио коју више. Надежда Корњилова је у селу Меленцима код Петровграда, Зрењанина, позвала Србе на заједничку борбу против Немаца и кад су је ови осудили на смрт – сама је себи ставила омчу око врата и измакла клупицу. Њен брат је исте 1944. године са јединицама Црвене армије ослобађао овај крај од фашиста и наишао је на свеж сестрин гроб…

Икона светог Александра Невског из старог Руског храма. Зрењанински храм Светог архангела Михаила. Фото: jером. Игнатиjе Шестаков

Велики део руских емиграната отишао је на Запад пре него што су овде стигли земљаци у редовима Црвене армије који су са собом носили спискове са именима и адресама омражених Белогардејаца у Југославији. Многи су држани у Граднуличком логору где су и скончали своје животе. Забележено је и да су многи Црвеноармејци долазили на црквену Службу у Руску цркву и да су знали одговарања на Литургији. После Другог светског рата развио се сукоб Југословенске комунистичке номенклатуре с Информбироом, што је такоође погоршало статус преосталих Руса. Кажу да су преостали руски емигранти крајем рата били на удару совјетске тајне службе НКВД, а од 1948. и Удбе.

Икона Христа из старог Руског храма. Зрењанински храм Светог архангела Михаила. Фото: jером. Игнатиjе Шестаков

Од руске колоније остали су само обриси и успомене. Последње руско појање у овом храму чуло се 1970. године. После овога, овај храм договором Српске и Руске патријаршије прелази под управу Српске православне Цркве и постаје метох манастира Свете Меланије Римљанке у Зрењанину. Године 1993. овај храм бива проглашен парохијским. Приступа се његовој генералној обнови у време протојереја Анђелка Стојанова. Храм добија нову фасаду са торњем, врата, прозоре, поплочан је под.

Године 2009. пред храмом Светог Архангела Михаила постављен је постамент са крстом и спомен плочом. Фото: jером Игнатиjе Шестаков

Нови иконостас од ораховог дрвета у дуборезу урадила је радионица браће Бакић, а иконе је насликао академски сликар из Београда, Светозар Пандуровић. Године 2003. уведено је грејање, а 2004. отпочело се са осликавањем које је радио Ненад Грастић, иконописац из Кикинде. У храму је постављено 26 столова, нови Архијерејски трон и Христов гроб, прилозима верника купљена су два звона. Прилозима верника 2007. године у порти храма сазидана је нова сала са кухињом и библиотеком. Године 2009. пред храмом Светог Архангела Михаила постављен је постамент са крстом и спомен плочом за избеглице из Русије који су 1925. године оспособили простор бивше тамнице за храм Светог Архангела Михаила. Њихове екселенције амбасадори Руске федерације Александар Конузин и Александар Чепурин су посетили храм боравећи у посети граду Зрењанину. Протојереј Бранко Попов је као значајна личност у осликавању храма поред осталог заслужан и за објављивање Летописа Руске цркве у Зрењанину.

Вредно сведочење о животу руских емиграната оставио је Борис Л. Павлов (1923-2002), потомак руске избегличке породице, чија је мајка била ћерка царског адмирала – последњег команданта одбране Севастопоља. Борис је био истакнути гимнастичар и спортски радник у Зрењанину, а аутор је научног огледа о руској колонији у овом граду. Оставио је иза себе безброј докумената и предмета из живота банатских Руса који сведоче о њиховом друштвеном и културном животу, али и о страдалничкој кончини.

Некада су у холу Руског дома у Петровграду стајали један поред другог портрети Николаја Другог Романова и Краља Александра Карађорђевића. Руски емигранти су пре Другог Светског рата поставили унутар храма плочу од комада белог мермера краљу Александру Карађорђевићу у знак захвалности за сва добра која им је учинио и у спомен мученичке кончине у Марсеју. Комунисти су по доласку на власт кундацима пушака разбили плочу. Поново је састављена оригинална плоча и постављена на спољни зид храма 2008. године. Црквена општина храма Светог Архангела Михаила из Прве парохије: протојереј Петар Илић, друге парохије: јереј Миодраг Станојевић, треће парохије: јереј Веселин Влашки, који је и Старешина храма те ђакон Ђорђе Бајкић, са свим верним народом ових парохија стоје једнодушно иза идеје да се великом добротвору српског народа мученику Цару Николају Другом Романову одужимо спомен бистом са његовим ликом идентично оној у Руском дому у Београду која би била постављена благословом Руске и Српске Православне Цркве у порти храма Св. Архангела Михаила. Како су овај храм који у народу носи назив Руска црква обновили Руси не налазимо прикладније место за овај споменик.

Саша Младеновић

У Зрењанину, 09.03. лета Господњег 2015.

9. 04. 2015. pravoslavie.ru, за ФБР приредила Биљана Диковић

Прочитај без интернета:
1 глас