Председник хрватског Сабора Јосип Леко је изјавио да операција „Бљесак“ и након 20 година све више добија на значењу јер је њоме успостављен ред и живот у миру

И овога 1. маја, 20 година касније, док су се западнославонски Срби широм света поменима и парастосима, са свећама и цвећем, сећали својих мртвих и силом напуштених имања, дотле су Хрвати у Окучанима, некад главном центру те српске области, уз присуство државног врха, славили једну од најзначајнијих победа у домовинском рату извојевану над „мрским агресором“ у акцији коју су назвали „Бљесак“.

Председник хрватског Сабора Јосип Леко, један од присутних на тој прослави, после комеморације за 42 погинула хрватска војника у тој акцији, изјавио је хрватским медијима да операција „Бљесак“ и након 20 година све више добија на значењу јер је њоме успостављен ред и живот у миру за све људе западне Славоније.

На које то „све људе“ мисли Леко?

На српске жртве свакако не. А било их је. Није да није.

Према „Веритасовим“ подацима, 283 погинула и нестала, укључујући 114 цивила и 11 милиционера. Међу жртвама је 55 жена, 11 особа до 18 и 73 преко 60 година старости. Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина њих 127, док се међу несталима води још 156 особа, укључујући 65 цивила, од којих је 27 жена. Све жртве су биле домицилно становништво.

Ако Хрвати не верују „Веритасовим“ подацима, требало би да верују подацима Хрватског хелсиншког одбора за људска права (ХХО), према чијим подацима су у акцији „Бљесак“ припадници хрватске војске убили укупно 83 српска цивила, од чега је њих 30 убијено у нападима на избегличке колоне, а 53 у својим кућама.

Међу убијенима су, у чему су сагласни и „Веритас“ и ХХО, и 22 српска цивила у селу Медари, укључујући 11 жена и троје деце. Међу њима је и седам чланова породице браће Вуковић: Ранко, супруга му Анђелија и њихова деца Горан (11) и Гордана (8), те Милутин и супруга му Цвијета и њихова ћерка Драгана (7). Осма жртва из ове породице је Зоран (25), син трећег брата Славка Вуковића, који је погинуо као српски војник на положају ван свог села.

У Медарима су по попису из 1991. живела 452 житеља: 367 Срба, 32 Југословена, 29 осталих и 24 Хрвата. У време напада хрватски „ослободиоци“ су у њему затекли само 24 цивила, од чега је преживело двоје деце убијеног Жељка Дићка, које је спасао један хрватски војник, блиски рођак њихове мајке, па није допустио њихово смакнуће. По попису из 2001, у овом селу је живело 211 житеља: 82 Срба, 119 Хрвата и 10 осталих, што значи да се број Срба смањио за 4,5 пута а број Хрвата повећао за скоро пет пута. А по попису из 2011, у том селу је пописано 177 особа, без навођења националне структуре.

Иначе, из САО Западна Славонија, према педантним пописима УНПРОФОР-а, ову област је у офанзиви „Бљесак“ напустило око 15.000 Срба (према неким српским изворима од 20.000 до 30.000), од чега се за све ове године вратило око хиљаду и по, углавном старачке популације.

За кога је онда „успостављен живот у миру“ у западној Славонији после ове офанзиве? За Медарчане, као и остале западнославонске Србе, укључујући и живе и мртве, свакако није.

За злочине у акцији „Бљесак“ до сада нико није одговарао, ни пред међународним ни пред националним судовима. Истина, било је неких покушаја процесуирања и пред правосудним органима РХ, БиХ и Србије, али су окончани у преткривичној фази или се још налазе у „фази извида“.

И Тужилаштво за ратне злочине Србије, у марту 2011. године, отворило је преткривични поступак за кривично дело ратног злочина против цивилног становништва почињеног у селу Медари. Предмет је у јуну 2012. прослеђен надлежном хрватском тужилаштву на даљи поступак, који је још у предистражној фази.

Хрватски судови су били много ефикаснији у процесуирању око 1.450 заробљених Срба у акцији „Бљесак“, осудивши многе од њих на дугогодишње казне затворе за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је и вишегодишње специјалне тортуре „коначишта за заробљенике“ Лора у Сплиту.

Хрватски судови су били врло ефикасни и у парничном поступку по тужби ћерки Милутина Вуковића, Радмиле и Мирјане, за накнаду штете за убиство блиских рођака. Наиме, суд је одбио њихову тужбу уз образложење да убиство њихових родитеља и сестре није ратни злочин већ „ратна штета“, за коју држава не одговара, уз обавезу да оне држави исплате парнични трошак у износу од 24.500 куна (око 3.200 евра).

Скоро сви медији у региону пренели су и Лекову изјаву да је „обележавање оваквих акција усмерено на изградњу мира, на демократским вредностима, људским правима, слободама, уважавању“.

Уместо одговора на ову неистиниту, увредљиву и циничну Лекову тврдњу, наводим изјаву Душанке Којић из Окучана, дату у Цркви Светог Марка у Београду на помену жртвама из акције „Бљесак“, међу којима је и њен муж: „Никада нисам пожелела да се вратим. Зашто? Па зато што, како да вам кажем, нема нама живота тамо. Они нас, да су хтели и желели тамо, не би ни отерали“.

www.novosti.rs/вести/планета.480.html:546891-Саво-Штрбац-Бљесак-је-још-у-мраку

Прочитај без интернета:
1 глас