ЖАЛБЕНО веће Хашког трибунала, под председавањем судије Фауста Покара, закључило је да су у првостепеној ослобађајућој пресуди бившим шефовима Државне безбедности Србије, Јовици Станишићи и Франку Симатовићу, почињене две озбиљне правне грешке – прва у вези са њиховим доприносом удруженом злочиначком подухвату и друга која се тиче примене правног стандарда „конкретне усмерености“ – па је укинуло ту пресуду по свим тачкама оптужнице и одлучило да ново претресно веће преузме предмет и почне суђење од почетка.

Ово је први пут у историји Трибунала да се некоме понавља суђење по свим тачкама оптужнице.

Станишић и Симатовић су се теретили за учешће у удруженом злочиначком подухвату са циљем присилног и трајног уклањања несрпског становништва из великих делова Хрватске и БиХ од 1991. до 1995. које је почињено путем убистава, депортација, присилног премештања и прогона.

У Хрватској је оваква одлука дочекана са великим одушевљењем. ХРТ ју је у централном дневнику ставио на друго место, посветивши јој скоро четири минута. Објављивање пресуде ХРТ је пратио у селу Шкабрња (спомиње се у оптужници Станишићу и Симатовићу) заједно са тадашњим командантом Самосталног шкабрњског батаљона Марком Миљанићем, који је, задовољан одлуком, рекао: „То су људи који су били инспиратори рата“.

Месец дана пре објављивања поменуте одлуке у истој судници у предмету Младић, као сведок одбране одговарао сам на питања браниоца, тужиоца и чланова претресног већа. Највише питања је било везано управо за догађај у Шкабрњи, што је и разумљиво будући да је Младић тада био начелник штаба Книнског корпуса, чије јединице су учествовале у том догађају, у ком сам и ја пост фестум имао своју ролу.

Шта се десило у Шкабрњи?

Шкабрња се налази у залеђу аеродрома Земуник код Задра, који је у мирнодопско време имао улогу и војног и цивилног аеродрома, којег је у јесен 1991. држала ЈНА. Село Шкабрња је било искључиво настањено хрватским живљем у којем је био стациониран Самостални шкабрњски батаљон, од којег је аеродрому претила перманентна опасност.

У шест сати ујутро 18. новембра 1991. пешадијска јединица под командом ЈНА, од око 200 војника различитих националности уз подршку девет оклопних возила и три тенка, кренула је цестом у маршевској колони из Горњег Земуника према Шкабрњи. На челу колоне је био командир тенковске чете поручник Мирослав Стефановић, који је испред села изашао из оклопног транспортера и са мегафоном у руци позивао представнике власти Шкабрње на разговор. Уместо одговора, поручник је добио снајперски метак у чело и пао поред транспортера. Шокирана колона је застала, а пешадија, међу којима је било и припадника ТО и нешто добровољаца, склонила се иза транспортера и тенкова.

Први се одважио војник на редовном одслужењу војног рока Дејан Лазић, који је изашао из транспортера и кренуо да погођеном поручнику укаже помоћ. Пре него је стигао до поручника, и он је добио снајперски метак у чело.

Њихова погибија је изазвала велики гнев, па је дошло до самоиницијативног ангажовања јединице против очито наоружаних и на борбу спремних припадника ЗНГ, како су се тада још звали припадници хрватских оружаних снага.

Дошло је до жестоке борбе. Освајала се кућа по кућа из којих је пуцано на припаднике ЈНА и ТО. До 14 сати пола села је било под њиховом контролом. Борба је потрајала све до мрака. Било је мртвих и рањених на обе стране. На страни ЈНА и ТО погинула су још два војника, а осморо их је рањено. Припадници хрватских снага са већином становништва напустили су Шкабрњу ујутро у пет сати 19. новембра.

У току борби припадници ЈНА су извлачили цивиле из зоне борбених дејстава како би их спасли од погибељи. Преко стотину жена, деце и стараца довезено је аутобусима у Бенковац и смештено у дечји вртић, где су се већ налазиле и српске породице извучене из села близу линије фронта. Сутрадан су одвезени у село Пристег и враћени на хрватску страну. Други дан су хрватској страни предата и 43 тела пронађена у Шкабрњи у асанацији терена. Дуго је хрватска страна тврдила да су сви погинули били цивили, иако је у судским поступцима утврђено да су око половине били припадници ЗНГ.

За злочин у Шкабрњи пред Хашким трибуналом до сада су осуђени Милан Мартић и Милан Бабић, а пред хрватским правосуђем још 15 припадника ТО, док их је више десетина било или су још под истрагом или оптужбом.

За хладнокрвно убиство припадника ЈНА поручника Мирослава Стефановића (32) из Бољевца на Ибру у општини Рашка и редова Београђанина Дејана Лазића (19), иако је ЈНА у то време била једина легална војска у тада још међународно признатој држави СФРЈ, у чијем саставу је формално-правно била и Хрватска, још нико није одговарао, а како ствари стоје, мала је вероватноћа и да хоће.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:582090-%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D0%A8%D1%82%D1%80%D0%B1%D0%B0%D1%86-%D0%A4%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%B8-%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B8-%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8

7 гласовa