У јесен 1991. у Госпићу су ликвидиране најмање 124 особе српске националности. Ликвидирани су углавном виђенији Срби (судије, тужиоци, директори, новинари, полицајци, пензионери)

„Ситуација у Госпићу је напета. Градом влада страх. Сваким даном се проналазе нови лешеви. Неслужбено се барата бројком од око 100-150 ликвидираних особа, већином Срба, али и Хрвата“, наводи се у извештају Рикарда Павелића, делатника Уреда за заштиту уставног поретка упућеног 20. децембра 1991. године шефу тог уреда Јосипу Манолићу.

Комисија за размене заробљеника која је деловала при Книнском корпусу, чији члан сам и ја био, поткрај 1991. године сачинила је списак од око 130 особа, углавном Срба, за које се претпостављало да су у јесен те године нестали на подручју Госпића. Пошто је хрватска страна негирала нестанке и ликвидације, договорено је да представници Посматрачке мисије европске заједнице (ПМЕЗ) истраже судбине особа са тог списка.

У јуну 1992. добили смо извештај ПМЕЗ у којем се наводе имена четворо „људи које смо лично посетили и који су у доброј физичкој кондицији“ као и имена деветоро „људи за које им је речено да су живи и да живе ван госпићког подручја“.

Међутим, имена поменута у том извештају и данас се налазе на списку ликвидираних или несталих у јесен 1991. у Госпићу. До данас је остало неразјашњено ко се тиму ПМЕЗ представио у име већ тада убијених „које су лично посетили“ и ко им је дао лажне податке о „живима ван Госпића“.

„Госпићем, који је у почетку рата био, али је и данас добрим делом остао зона сумрака, харали су ескадрони смрти. Убијали су цивиле: Хрвате и Србе, све оне који им нису хтели бити подложни, све оне који су им се супротстављали, не желећи суделовати у њиховом оргијању које нема везе са домољубљем и обраном светог огњишта“, јавно је по завршетку рата говорио Милан Левар, припадник хрватске војске и хашки сведок, који је и сам, у септембру 2001, ликвидиран у Госпићу од „непознатих починиоца“.

Те јесени, према подацима „Веритаса“, у Госпићу је ликвидирано најмање 124 лица српске националности, од чега скоро половина 17. и 18. октобра. Међу ликвидиранима су 38 жена и десет брачних парова и четири пара по једног родитеља и детета. Ликвидирани су углавном виђенији Срби (судије, тужиоци, директори, новинари, полицајци, пензионери) који су били лојални новоуспостављеном хрватском „демократском“ режиму. До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 50 ликвидираних, док се за осталима још трага.

Жупанијски суд у Ријеци, пред којим је вођен овај поступак, у марту 2003, објављује првостепену пресуду (коју ће касније потврдити и Врховни суд РХ), којом проглашава кривима: Тихомира Орешковића, тадашњег секретара Оперативног штаба у Госпићу и Мирка Норца, тадашњег команданта 118. бригаде ХВ, што су у временском периоду од 14-18. октобра 1991. наредили припадницима Хрватске војске и Војне полиције да безразложно ухапсе најмање 50 цивила хрватске и српске националности, које је, по њиховом наређењу, Стјепан Грандић, комадант Друге бојне, заточио у касарни Перушић; што су затим 17. октобра исте године у вечерњим сатима у просторијама тзв. Оперативног штаба у Госпићу Мирко Норац и Тихомир Орешковић присутнима наредили да морају извршити ликвидацију једног броја похапшених цивила који су из касарне Перушић довежени на локалитет Пазариште и које су (најмање њих 10) пуцањем из оружја усмртили сви присутни на састанку, с тим да је Норац први усмртио једну женску особу; што је 18. октобра 1991. године у јутарњим сатима Стјепан Грандић, поступајући по претходном договору са Орешковићем и Норцем, остале заточенике из касарне Перушић (најмање њих 39-40) довезао на локалитет Липова Главица, где их је заједно са припадницима ХВ, од којих су неки били маскирани, из ватреног оружја усмртио, а затим један број убијених (10-11) закопао на сметлиште Разбојиште, а још један број убијених (најмање 5) одвезао камионом у непознатом правцу, док су остали лешеви (24) поливени бензином и запаљени, које су у таквом стању и пронашли припадници ЈНА у децембру исте године, од којих су до сада 22 идентификована.

За сва та (не)дела Орешковић је осуђен на 15, Норац на 12 и Грандић на 10 година затвора и сва тројица су одавно на слободи.

„За Госпић је била наредба ‘етнички очисти“‘… Понављам, из Врховништва је била наредба да се смањи постотак Срба у Госпићу“, говорио је по завршетку рата хрватски војник Миро Бајрамовић, припадник озлоглашене Мерчепове групе „Јесење кише“ у својим многобројним интервјуима.

И очистили су га. У граду Госпићу је, према попису становноштва из 1991, живело 9.025 житеља, међу којима је било 36 одсто Срба и три процента Југословена. На попису из 2001. године, у том граду је било 12.745 житеља, међу којима је нешто мање од пет одсто Срба,а Југословена и није било.

Саво Штрбац, Документационо-информациони центар „Веритас“

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5.407.html:630602-%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D0%A8%D1%82%D1%80%D0%B1%D0%B0%D1%86-%D0%93%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%9B%D0%BA%D0%B0-%D0%B7%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BC%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B0

Прочитај без интернета:
0 гласовa