ПОСЛЕ дводневног састанка српске и хрватске комисије за нестала лица, одржане у Београду 2. и 3. јуна ове године, скоро сви медији у региону своје извештаје са конференције за штампу председника комисија Вељка Одаловића и Ивана Грујића објавили су под насловом „Хрватска и Србија усагласиле пописе несталих у рату. Трага се за 1.606 особа са подручја Хрватске“. 

То би требало да значи да су окончане бурне полемике о броју несталих, које су биле подстакнуте изјавом српског премијера Вучића да на списковима несталих има више Срба него Хрвата, датом након састанка са новоизабраном хрватском председницом Колиндом Грабар Китаровић на дан њене инаугурације, у коју су били укључени и поменути председници обе комисије.

Био сам присутан на поменутом састанку комисија и одговорно тврдим да на њему нису усаглашени пописи несталих у рату деведесетих на подручју Хрватске и бивше РСК. Усаглашен је само принцип по којем се прави попис несталих за четврто издање књиге несталих на подручју Хрватске.

Наиме, стране су се још раније усагласиле, а на том састанку договор потврдиле, да ће се и за четврто издање књиге спискови правити по правилима Међународног Црвеног крста, а то значи да ће се у новој књизи, као и у претходна три издања, наћи само имена оних особа за које су чланови њихових породица код надлежног Црвеног крста (међународног или националног) поднели захтеве за тражење, односно захтеве за тражење њихових посмртних остатака, што и даље искључује спискове и владиних и невладиних организација.

Дакле, на београдском састанку комисија, хрватска страна је изнела податке о оба пописа припремљених за нову, четврту по реду, књигу несталих, и то 1.606 са списка несталих и 424 са списка захтева за предају посмртних остатака, које је предала српској страни, која ће их тек анализирати и евентуалне примедбе доставити уредницима књиге како би их могли уврстити у њу.

Хрватска страна је дала и одговоре на списак од 742 особе које се нису налазиле у трећој књизи несталих, а који им је српска страна предала у децембру 2013. Судбина мањег броја је разјашњена административно, али за судбине већине са тог списка одговора нема. У нову књигу несталих неће ући све док неко из њихове породице у надлежном Црвеном крсту не отвори захтев за тражење или за предају посмртних остатака.

Ево како то иде у пракси: ако члан породице у надлежној организацији Црвеног крста, приликом отварања захтева, изјави да има информацију да му је члан породице смртно страдао, сврставају га у категорију захтева за тражење посмртних остатака, а ако изјави да му је непозната његова судбина, сврставају га у категорију несталих особа. Притом нема никаквих додатних провера о истинитости дате изјаве.Између те две категорије, са позиције српске стране, о чему се и те како разговарало на београдском састанку, ни у правном ни у процедуралном смислу, нема суштинске разлике из простог разлога што је крајњи циљ да се пронађу посмртни остаци и једних и других и предају њиховим породицама ради сахране и коначног решења потраге. Хрватска страна, пак, сматра да између ових двеју категорија постоји суштинска разлика, а на питање каква, одговарају „па тако ради цели свет“.

Па, ако већ постоји нека разлика, српска страна инсистира да се у јавности спомињу оба списка, као што је на поменутој конференцији за штампу председник српске комисије и урадио истакнувши да се тренутно, по правилима МЦК, „1.606 особа води као нестало, а за 424 особе се траже посмртни остаци“, што даје број од 2.030 особа чија ће се имена наћи у новом издању књиге несталих за подручје Хрватске. Но, број тражених посмртних остатака, као и укупан број тражења, „изгубио се у преводу“ којега није ни било.Колико је бесмислено правити разлику међу тим категоријама, показује и позив хрватске стране за идентификацију за 1. април ове године, на којем је међу укупно 16 идентификованих лица било шесторо са овог другог списка.

На „Веритасовој“ листи несталих Срба на подручју Хрватске и бивше РСК у рату деведесетих на дан састанка било је 1.886 лица, од тога 70 одсто цивила и 27 одсто жена. „Веритас“ их интерно води у три групе: „нестали“ (нема података ни да је жив ни да је мртав), „погинули“ (постоји информација да је мртав, али не и о посмртним остацима) и „покопан“ (постоји информација и да је мртав и где се налазе посмртни остаци).

Без обзира на то којој групи припадају, породице траже њихове посмртне остатке. Двадесет година по завршетку рата, нико више не гаји илузију да би неко од њих могао бити жив. Колико их је ушло у нову књигу несталих, знаћемо када извршимо анализу спискова које нам је предала хрватска страна. Остали ће и даље бити предмет разних полемика.

Прочитај без интернета:
0 гласовa