ТОГА 13. маја. 2002, хашки истражиоци предводили су конвој разних возила, у којем је било и ровокопача. Колона се кретала од Госпића према врлетима Велебита. Преставници хрватске и комисије СРЈ за нестала лица, који су такође били у колони, нису имали никаква сазнања где ће се колона зауставити. А зауставила се на локацији званој Ризвануша, која се налази на шумском путу према врху Височица, удаљена око 4,5 километра од пута Госпић – Карлобаг.

Истражиоци су показали на неку зараван и наредили руковаоцу ровокопача да закопа. Иако по спољном изгледу ништа није указивало да је ту нешто скривено или закопано, на дубини од око метар указала су су пластична бурад, без поклопца, улубљена и положена. Нико од присутних ни тада није могао ни претпоставити шта је у бурадима. Но, када је прво буре пресечено, из њега је испало људско тело обложено земљом, што је указивало на то да је већ раније било покопано директно у земљу. Тело је било сабијено како би могло стати у буре. У свих седам буради иста сцена.

Вањским прегледом већ код првог тела пронађена је пластифицирана синдикална исказница неког дрвног комбината. Име се могло прочитати, Лабус Милан, али не и назив и место комбината. По том имену, иако је Лабус личко презиме, није се могло дознати ко је и одакле је био тај човек. Навече тога дана, из Лике, преко неких канала, поруку ми је послао члан наше комисије да ме хашки истражиоци моле да им јавим све што знам о несталом Милану Лабусу.

„Веритасовим“ везама до јутра нисам дознао одакле је и где је нестао. Заправо, у „Веритасовој“ евиденцији несталих налазио се један једини Лабус Милан с местом нестанка у Паулин Двору, који је удаљен од Ризвануше више од 500 километара. Иако нисам ни помислио да би се тај Лабус могао пронаћи на Велебиту, ипак сам сва имена несталих у Паулин Двору истим каналима послао нашем представнику. Друго вече добио сам поруку да су ми истражиоци захвалили и да су видевши имена која сам им послао били сигурни шта траже.

У наредних неколико дана претражене су још две микролокације из којих је ексхумирано још 11 тела и сва су била у белим бурадима. Укупно 18 тела. Код још неких пронађени су очуванији документи са којих се могло прочитати име жртве и одакле су. Сви су били из Паулин Двора код Осијека.

Шта се то десило у том српском селу?

Ноћу 11/12. децембра 1991. године група припадника 130. бригаде Хрватске војске упала је у кућу Андрије Буквића, у којој су били у некој врсти кућног притвора мештани углавном српске националности и због наводне одмазде за смрт саборца, из аутоматског оружја и ручним гранатама, убили 18 цивила (17 Срба и једног Мађара), просечне старости 64 године. Међу убијенима је било осам жена и четири брачна пара.

Након мучног убиства недужних цивила, 17 лешева је одвезено са места злочина и скривено на простору војног складишта Луг код Чепина, тако што је „гробница“ прекривена старим расходованим возилима, док је у близини месту злочина остављен скалпирани леш Даре Вујновић, која је зетечена и убијена ван „куће смрти“. Сутрадан ујутро злочинци су кућу Андрије Буквића, у циљу уништавања трагова злочина, експлозивом сравнили са земљом.

За овај злочин убрзо је дознао и командант оперативне зоне, пук. Карл Гориншек, и одмах о свему обавестио Главни штаб ХВ и про форме наредио истрагу, која се претворила у строго чувану тајну.

О овом злочину се поново почело говорити тек крајем новембра 1996. године, када је тадашњи командант Другог зборног подручја, генерал Ђуро Дечак, од тадашњег шефа Хрватске извештајне службе Мирослава Туђмана тражио мишљење о прелокацији посмртних остатака, а убрзо после тога, 12. децембра, почиње њихова ексхумација и „паковање“ у белу пластичну бурад. Средином јануара 1997, на састанку који је у строгој тајности одржан у Осијеку, за нову „гробницу“ паулиндворских жртава одабрана је Ризвануша на Велебиту. Под надзором Сигуроносно-информативне службе, на чијем је челу тада био пуковник Анте Гугић, и уз пратњу и знање Криминалистичког сектора Војне полиције, којем је на челу био мајор Анте Главан, транспорт „опасног терета“ обавила је Карловачка инжењеријска бригада ХВ. Све је ово урађено када су се око примарне гробнице почели врзмати хашки истражиоци.

Због ратног злочина против цивилног становништва извршеног у Паулин Двору, у марту 2003, оптужена су само двојица припадника 130. бригаде ХВ као непосредни извршиоци, иако их је било много више. На суђењу, које је потрајало све до 2013. године, правоснажно су осуђена обојица оптуженика: Никола Иванковић на 15, а Енес Витешкић на 11 година затвора.

Иако је протекло двадест пет година од злочина у Паулин Двору, хрватско правосуђе за овај злочин још никога није процесуирало по командној одговорности, као ни оне који су прикривали, односно наредили, организовали и реализовали премештање посмртних остатака жртава.

Саво Штрбац, Документационо-информациони центар „Веритас“

 

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.480.html:639530-%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D0%A8%D1%82%D1%80%D0%B1%D0%B0%D1%86-%D0%97%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D1%83-%D0%9F%D0%B0%D1%83%D0%BB%D0%B8%D0%BD-%D0%94%D0%B2%D0%BE%D1%80%D1%83

2 гласa