ОВИХ дана је у Србији и Републици Српској обележена годишњица злочина почињеног 29. септембра 1991. од стране припадника хрватских „зенги“ над заробљеним припадницима ЈНА у касарни „Божидар Аџија“ у Бјеловару, када су након предаје и заробљавања стрељани пуковник Рајко Ковачевић, потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Јовановић

Том приликом заробљено је 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника, који су, након физичких и психичких злостављања у логорима у Бјеловару, размењени 9. новембра исте године у Босанском Шамцу. Али не сви.

Шесторица заробљених припадника ЈНА (Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и једнаН.Н.особа), углавном са подручја Бјеловара, међу којима и двојица Хрвата, издвојена су и затворена у полицијску станицу, одакле су их ноћу 3/4. октобра 1991. извела униформисана лица са фантомкама на главама и стрељали их исте ноћи у шуми Чесма, недалеко од места Мало Кореново. Са њима је био и цивилСаво Ковачиз Бјеловара, којег су дан раније ухапсили у његовом стану под оптужбом да је „снајпериста“, који је, игром случаја, иако је задобио три прострелне ране, преживио стрељање.

За убиство шесторице заробљених припадника ЈНА и покушаја убиства једног цивила, Жупанијско државно одвјетништво у Бјеловару је у септембру 2001. оптужило четворицу припадника бјеловарске полиције:помоћника начелника за оперативне послове Луку Маркешића те припаднике специјалне полиције Зденка Радића, Зорана МарасаиИвана Орловића,због кривичних дела ратног злочина против ратних заробљеника и против цивилног становништва. Према тој оптужници, Маркешић је наредио шефу смене у полицијској станици Вагнеру да поменутој тројици специјалаца преда кључеве од затвора и тако им омогући да изведу заробљенике и одвезу их на стрељање, што су ова тројица под фантомкама и учинили.

Оптужени су два пута неправоснажно ослобађани, први пут у децембру 2001. од стране Жупанијског суда у Бјеловару, а други пут у фебруару 2005. од стране делегираног суда у Вараждину, и то оба пута „због недостатка доказа“ да су они били убице под фантомкама. Врховни суд РХ укинуо је обе ослобађајуће пресуде.

На трећем суђењу, које је почело у септембру 2007. на Жупанијском суду у Вараждину, тужилаштво је изменило оптужницу тако што је исте оптуженике уместо почињења теретило за помагање у ратном злочину против ратних заробљеника и цивила (у оптужницу су убачени „непознати починиоци“ који су одвели заробљенике на стрељање), за која дела су, неправоснажном пресудом тога суда из децембра 2007, осуђени на јединствене казне, Маркешић на четири године, а остала тројица на по три године затвора, што је било испод законског минимума. У фебруару 2011. Врховни суд РХ укинуо је и ту пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

Четврто суђење одржано је пред Жупанијским судом у Загребу, који је пресудом од 17. новембра 2011, све оптуженике ослободио оптужбе „јер дела за која се терете по закону нису кривична дела“. Наиме, у образложењу пресуде се каже да се у чињеничном опису (након што су се оптужени договорили да отворе просторије са заробљеницима, знајући шта их чека) „не наводи нити једна даља активност оптуженика која би их довела у било какву везу с непознатим особама“ које су заробљене особе извеле из полицијске зграде те их у шуми „Чесма“ ликвидирали. На последњу пресуду жалба није ни уложена, па је иста постала правоснажна.

Овакав став загребачког суда о институту помагања при извршењу кривичног дела је противан свакој и правној и здравој логици и животном искуству. Ако наређење надређеног дежурном смене да се специјалцима преда кључ од затвора а ти специјалци га и узму и са њим и отворе врата затвора, знајући да ће затвореници бити одведени на стрељање, није помагање, онда заиста не знам каква друга радња би се могла подвести под тај правни институт.

А да је у питању фарса од суђења говори и чињеница да заступник оптужбе, иако је имао упутства из укидне одлуке ВС, није мењао оптужницу, а на ослобађајућу пресуду није ни жалбу уложио. Нисам пронашао податак, иако сам се трудио, да су заступници оптужбе у овом предмету за непрофесионалан рад добили било какве санкције.

И овај бјеловарски случај указује на већ устаљену и препознатљиву праксу хрватских судова названу „пинг-понг суђења“ – одуговлачења, мењања оптужница, пребацивање предмета на више тужилаштава и судова све док се не направи „хаос“ у којем се више не зна ни „ко пије ни ко плаћа“ са циљем да се оптужени за злочине над Србима и припадницима ЈНА ослободе, или, ако већ „мора“ да се прогласе кривима, осуде на минималне казне, често испод законског минимума

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.480.html:628864-%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D0%A8%D1%82%D1%80%D0%B1%D0%B0%D1%86-%D0%97%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D0%B7%D0%B5%D0%BD%D0%B3%D0%B8-%D1%83-%D0%91%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D1%83

0 гласовa