Тако то бива када неко помисли да ће бити лукавији од лукавог. Никад не читају оно што пише ситним словима и упорно понављају Фаустову грешку. Вучић је био одличан ђак и студент. Гетеа је сигурно читао. И поред тога помислио је да ће се извући. Али, западни Молох је немилосрдан. Није довољно само издати, продати се, стати у службу највећих душмана свог народа, погазити све оно за шта си живео и у шта си се кунуо, неопходно је увек поново се доказивати. Ако су Турчину руке крваве до лаката, потурици морају до рамена. Тако је и Вучић од својих западних ментора добио горку хашку пилулу да попије. И то ни мање ни више, него да изручи у Хаг свог некадашњег ”политичког оца” Војислава Шешеља.И Вучић је сада пао најниже што је могао. Уосталом, зар то није филм који смо толико пута до сада гледали?

Комплекс конвертитства код бивших припадника српског народа требало би да буде једна од главних тема наше друштвене мисли. Међутим, наша друштвена мисао је углавном бежала од ове теме колико је год могла. Никада није била довољно ”политички коректна”. Без разумевања ове теме и утврђивања доминантне особине карактера српског народа из које једино може да произађе српско становиште, свака даља расправа и прича на ту тему је потпуно депласирана и бесмислена. О самој суштини конвертитства јасно је писао Сима Матавуљ у ”Пилипенди”, али том делу се није поклањала нарочита пажња, чак ни у оквиру школске лектире. Ту имамо заступљене све фазе преверавања и тзв. ”промене свести”. У самом делу знамо да се први унијатски прозелити који долазе да уписују у ”царску вјеру” појављују организовано. У почетку становништво је јединствено и одмах их отера.

Међутим, када је дошла гладна година, римски прозелити поново долазе. За обећани џак неокруњеног кукуруза траже да се упишу код њих, односно да постану римокатолици. Из историјских извора знамо да се папска курија и њена Конгрегација за пропаганду вере својски трудила да бројним фалсификатима, измишљотинама, подметачинама, штампаним материјалом, натера српско становништво да напусти Православље, или да за почетак, задрже православну литургију, али да признају папски примат. И како то лепо приповеда Сима Матавуљ, најпре преверавају најслабији карактери, једна, две, три породице и онда настане проблем. Чим једна породица пређе у римокатолицизам, локалне власти траже да се због њих у православне цркве стави и римокатолички олтар. Данас имамо новопечене историчаре европејце који цркве са два олтара тумаче као пример ”суживота и толеранције”, а не као пример агресивног римокатоличког прозелитизма, насилног покатоличења, које је увек свој врхунац имало у геноциду и потпуном истребљењу православних Срба. У почетку конвертити своју продају вере за вечеру објашњавају потребом да се голо преживи, прегура зима, а када се ствари поправе поново ће се вратити вери прадедова.

Али, они сами временом постају агитатори преверавања и шире пропаганду. Нико од њих није променио веру због тога што се на то слободно изјаснио, или што је у новој вери нашао себе и одговоре на питања која раније није имао, нити због духовних побуда, већ због чисто земаљских, материјалних и себичних разлога. Једном речју, код њих је победило царство земаљско. Осећајући тескобу, нелагоду и срамоту због свог поступка, сами постају агитатори и почињу да активно обављају посао за туђина и завојевача. И онда долази она чувена реченица која све објашњава: ”Ја сам ти Пилипенда царске вјере”. Свака мржња и братоубиство у својој основи носи тежњу ка промени друштвеног статуса. Оног момента када конвертити превере, они су одскочили и на друштвеној лествици у односу на оне од којих су се разбратили. Додуше, ти несрећници ће и даље остати у истој беди и поред неокруњеног кукуруза који су добили, али пошто су сада ”царске вјере” осећају се много већим и битнијим него до тада. Управо овај социјални моменат доводи до распада до тада јединствене заједнице. Пошто су они сада ”царске вјере” све мање осећају било шта заједничко са дојучерашњом браћом, тако да временом престају бити и Срби. То је и владика Раде лепо рекао да што променише веру још би им просто било, али што се више не зову Србима, већ су у служби душмана и освајача против браће, страшан је грех и велика срамота. Знамо и када потурице у ”Горском вијенцу” кажу како има већ 200 година како њихови стари вјеру промијенише и ко ће се сада враћати томе када су видели Стамбол ”Ђе се виле у шербет купају”.

Нашим данашњим европејцима мили је Брисел где се млади дечаци и транвестити ”у шербет купају”. Ово осећање да се припада ”царској вјери”, било да се она раније манифестовала кроз католичење, или исламизацију, а данас кроз прихватање пароле да ЕУ нема алтернативу, у конвертитима рађа осећај супериорности да су бољи и да су одскочили од своје дојучерашње браће. Али, пошто је тај осећај лажан и заснован је на прикривању њихове издаје и бешчашћа, у њима се тај комплекс развија у мржњу према сународницима. Кљакови потомци ће слушати причу како је њиховог деду ”царске вјере” тукао један ”Влах и шизматик” Пилипенда који је дошљак на ”хрватској земљи” и да се усудио да дигне руку на једног припадника ”иранског подријетла”. То васпитање у мржњи постаће основа будућег геноцида. У почетку увек буде схоластичко празнословље римокатоличких самостана. Јаме, Јасеновац, клања и маљеви долазе касније.

Интересантно је за приметити да исламизација као преверавање није узела толики мах у стварању посебног идентитета кроз обликовање нових нација, можда због тога што је појам нације у Отоманској царевини био потпуно стран и што је по шеријату била извршена подела поданика по вери, а не по етничкој припадности. Нација је појам који се користи после Француске револуције и термин је који оличава политички народ, односно грађане једне државе са свим правима и обавезама које имају и који важе за све. Турски језик се није уопште запатио у крајевима који су били под отоманском влашћу, али је зато српски био један од званичних језика којим се говорило и на Порти. Пошто је нација тековина модерне, тек после доспевања Босне и Херцеговине под Аустро-Угарску и њену окупацију од исте, долази до етно-социјалног инжењеринга у виду стварања ”бошњачке нације” само како муслимани не би били оно што су им преци, Срби.

У том тренутку одвија се и процес изградње ”хрватске нације” од Срба римокатолика, а и ”албанске нације”, како од арбанашких племена која чак ни заједнички језик нису имала (албански књижевни језик је стандардизован тек 70-тих година у 20. веку под Енвером Хоџом и то тако што је говор Тоска са југа постао званичан језик), тако и од поарбанашених Срба, становништва турског, грчког, цинцарског и др. порекла. Гегама, Мирдитима и Тоскама, који чине посебне етничке групе и верски су подељени, Беч је нацртао заставу и измислио албанску нацију, како би имали свог играча на Балкану који ће да подбада и прави проблема православним и словенским земљама и народима, а и да спрече руски утицај. Са друге стране, у самом српском народу како су током 19. века долазиле генерације школоване на западу које су стварале нову елиту у српском друштву, све више су наметали комплекс културне и цивилизацијске инфериорности Срба у односу на запад.

Становиште те генерације, без обзира на политичка и идеолошка убеђења, најбоље је изразио Јован Скерлић, када је рекао да сви народи морају без поговора да прихвате западни модел друштва, или ће доживети судбину америчких Индијанаца. Скерлић је био загрижени Југословен, чак је и Анту Старчевића и његову геноцидну идеју ”велике Хрватске” сматрао једним примером ”јужнословенског уједињења”. Залагао се да Срби говоре само екавицом и пишу Гајевом латиницом. Касније када је за време Првог балканског рата доживео велико разочарање у односу на запад, јер не само да Србија и Балкански савез нису добили никакво право и подршку за тежњу да се национално ослободе азијатске отоманске тираније и тако прикључе европском друштву слободних народа, већ је запад још подржавао Турску. Тада се Скерлић упознао са лицемерјем запада и њиховом политиком двојних аршина и схватио је да није проблем у нашим и западним вредностима, већ да запад води политику голих империјалних и себичних интереса уз слоган из паганског Рима ”Што приличи Јупитеру, не приличи волу”. Ми ћемо за њих бити увек они други.

Али, овај комплекс наше елите и ниподаштавање сопствене традиције и наслеђа довели су до размимоилажења између елите и обичног народа. У тежњи да што пре побегнемо од остатака отоманског наслеђа и да што пре стигнемо у Европу, добар део наше позападњачене елите почео је са презиром да се односи према сопственом народу и његовој традицији, идентитету, култури, историји. Хтели су одмах да надокнаде 400 година под Османлијама и да постанемо ”Јевропа”, притом заборављњајући да је запад постао то што јесте тек после организоване пљачке, пустошења, отимачине у уништавања других које је почело са освајањем и пустошењем Цариграда и ”крижарским походима”, а наставило се географским открићима и колонијалном експанзијом. Да бисте развијали технологију и науку потребни су вам акумулирани расурси капитала. Запад их је стекао пљачком и уништењем других, а одакле то нама када смо скоро пола миленијума били под туђинима и борили се за голи опстанак? Пре крсташког пустошења Цариграда и освајања по Блиском истоку, германски народи су скоро 1000 година живели тако што би сваки барон, војвода или племић на брду дигао свој замак, оградио феуд и гледао да од комшија нешто отме.

Цео миленијум су западни примитивци живели на остацима античке римске културе. Требало се само сагнути и покупити оно што је остало као наслеђе па видети како се гради пут, решава питање водовода и канализције у градовима, подижу форуми, универзитети, болнице, систем расподеле жита који спречава појаву глади, али германске примитивце то није интересовало. Под германским примитивцима подразумевам претке свих западноевропских народа. Карло Велики је нешто покушао, али се то са његовом смрћу завршило. Француски краљ до краја 12. века није владао територијом изван ширег подручја Париза, енглески је већ постао Јован без земље који је на парчету коре са дрвета исписао Магну Карту о правима племства које га је уценило, а Свето римско царство немачког народа никада није било никакво ни свето ни римско а ни неко царство. Европа је тада била на Медитерану, у Ромејској царевини и земљама и народима који баштине припадност византијско-православне цивилизације, Србији, Бугарској, па и у Русији која је и под монголско-татарским јармом била испред запада. Арапска цивилизација на Блиском истоку, Северној Африци и на Иберијском полуострву у културном смислу била је три копља испред запада, јер су Арапи преводили и користили знања старих цивилизација, као и наслеђе античке Грчке, Рима и Византије.

Једино су Германи и Романи живели у ”мрачном добу”, па онда њихови филозофи ”просветитељи” настоје да њихове комплексе, примитивизам, схоластику и незнање пројектују и наметну другима кроз приче о неком ”мрачном средњовековљу”. Наша елита која се школовала и преписивала из западних извора усвојила је и њихову памет, па ово није имао ко да им објасни. Временом су на целокупну српску традицију почели да гледају као на неке далеке митове, јер им је после Берлинског конгреса објашњено да Срби пре 11., 12. века нису ни имали ништа значајно у историји. Пристајући на ове германске и ватиканске фалсификате и лажи и поред историјских извора, археолошких налазишта и чињеница које говоре супротно, наши европски модернисти су сматрали да је само српско становиште сувише ”уско, ретроградно, заостало, примитивно, балканско и антимодерно” па су кренули да нас усрећују са новим ”модерним, прогресивним, европским, напредним” и сл. ”визијама” кроз предлоге државних и идеолошких пројеката. Зато се и југословенска идеја тако лако запатила, јер ју је неко самој по себи прогласио за напредну и прогресивну, а српску традицију за нешто превазиђено и немодерно, са чим се не може у Европу.

Како су нове генерације долазиле да се школују у Београду из унутрашњости, тако су многи постајали комунисти. Треба ли подсећати да је на првим изборима после Великог рата градоначелник Београда био комуниста. Та генерација подсећа на ону из 80-тих година под утицајем ”новог таласа”, само што су улоге биле промењене. У породицама комунистичке касте на власти стасала су њихова деца која су ради личног хира, а и да би нервирали родитеље избацивали идеје из Љотићевог ”Збора” (сетимо се само групе ВИС ”Идоли”), да би данас били острашћени евроатлантски фанатици. Краљевина Србија је поразила и разбила црно-жуту монархију, али је потом саму себе укинула створивши несрећну Југославију у којој су сви демони из Аустро-Угарске дошли до пуног изражаја и који су нас скупо коштали. Србима је наметана колективна кривица кроз сталне приче о ”хегемонији, централизацији, затворености, империјализму, корупцији, српској буржоазији” и сл. Српски корпус је разбијен и ми у ствари нисмо ни успели да створимо модерну српску државу, већ смо створили Југославију. Захваљујући и нашој углавном никаквој елити то и није било могуће, јер су они прихватили становиште наших непријатеља да модерност и Српство искључују једно друго. Вирус преверавања у модерној епохи претворио се у стварање вештачких нација, идентитета и језика, политички и идеолошки конструисаних, док је српски народ морао да ћути ради мира у кући. Комунистичка верзија титоизма могла је да падне на плодно тло само захваљујући већ ранијој чињеници постојања Југославије и ”интегралног југословенства”, које је дезинтегрисало Србе и Србију. Још једном да поновим, партизански покрет за време Другог светског рата био је освета динарских Срба елити која их је издала и оставила на цедилу. Живо Српство смо жртвовали за неку мртву утопију и идеолошко безумље. То је и омогућило извршење ”савршеног злочина” над српским народом.

Појам савршеног злочина представља не само злочин за који починилац не одговара, већ вид злочина којег ни жртва не жели да се сећа, већ га потискује у заборав и о њему чак и не говори. Као да жртва осећа комплекс кривице, а у неким случајевима долази до поистовећивања са злочинцем. Такав однос према сопственим жртвама отвара простор за кривотворење и историјске фалсификате, а потомцима жртава преостаје једино пасивно и неадекватно реаговање које се не доживљава другачије од стране трећих лица него као наша верзија истог догађаја и сматра се претеривањем. Осећање немоћи доводи до додатних унутрашњих трвења и подела, као и појаве новог конвертитства од стране оних који не желе више ни да припадају народу који сматрају јадним, сиромашним и слабим. Унутар таквог друштва долази до моралног и социјалног распадања. Пошто смо доживели и разбијање етничког и државног простора, постављена је комплетна сцена за потпуну пропаст. У нашем случају савршени злочин извршили су наши изроди и отпадници од српског народа. Као такви они су постали оруђе у рукама туђина, страних освајача и окупатора. Они сами су остали и биће нико и ништа у својим протекторат-творевинама.

Међутим, сада то и од нас праве. Ми са етничким Хрватима нисмо имали већих историјских проблема све док није кренуо пројекат ”хрватске нације”. Зато је и термин усташа у народу остао као симбол крволока, изрода и отпадника. Прво се на удару нађу делови народа који су у граничним областима, тако је и у нашем случају кренуло унијаћење и католичење. Временом смо после хрватских и муслиманских усташа, добили и црногорске, војвођанерске, па и тзв. ”другу Србију” усред Београда. Данас имамо случај са припадницима проевропске ”елите” која је решила да се за распадајућу ЕУ бори до последњег Србина. Тек када уништи ”српски вирус”, запад ће сматрати да је обавио свој посао овде.

А шта је тај тзв. ”српски вирус” који нам приписују наши непријатељи? То је СЛОБОДА. Она је у нашем случају дефинисана као доминанта српског карактера, како је то рекао Свети Сава да не признајемо ничију туђу земаљску власт, а изнад себе признајемо само небески Јерусалим. Српска Истина је Христос а српска Идеја је светосавско Православље и Косовски завет. Наша химна не пева о некој националној гордости, већ о Божијој Правди као највишој вредности. Управо то опредељење за вечност, слободу, истину, правду, за Царство Небеско, та храброст да се супротстави свакој неправди и тиранији је доминанта нашег карактера и одређује нашу различитост у односу на остале народе. То је вертикала наше историје, то је тајна српског народа и његов метафизички призвук.

Свака прича о српском становишту мора ово да уважи, јер ова вертикала обједињује и повезује све светитеље, владаре, великане, уметнике, државнике, војсковође, научнике, који су сведочили ову истину кроз векове и разне епохе и представљају узоре и оријентире у нашем народу. Само ништарије и изроди данас могу да заговарају ”промену свести”. Она води директно у пропаст и културу смрти која нас води у духовну и физичку погибељ. А што је најгоре и за наше европејце, они мисле да ће бити лукавији од својих западних газда. Знају они да ће бити бачени на ђубриште историје када обаве свој посао и да ће њихови западни господари брзо да им нађу замену, али они мисле да ће попут бедних шибицара да се наметну као најбољи ”питомци” у региону. Међутим, ту превиђају једну чињеницу коју је изговорио Наполеон: ”Рука која даје је увек изнад руке која прима”.

Зато су у великој заблуди ове данашње европотурице које мисле да ће уништавањем сопственог народа купити карту за чланство у клубу глобалне елите данашњих припадника ”царске вјере”. Могу једино да купе радно место на неодређено време у дубоким јамским коповима рудника нечастивог. А на нама је да се доведемо у памет и поново посведочимо главну особину српског народа. Она нас и чини племенитим и узвишеним, јер шта би без те узвишене слободе и правде уопште и били и кога би памтили? Они који су историјски гледано бежали од те обавезе и тежили трулим компромисима и ”царској вјери” сведочили су само своја зверства, злочине и нељудскост. Проћи ће једном и ова окупација САД-а, НАТО-а и ЕУ, поново ће нас огрејати сунце слободе. Зато већ сада морамо да мислимо на ”дан после”, да не поновимо неке раније грешке у виду промашених државних и идеолошких пројеката са разбраћом, која ће опет, када пригусти, променити страну.

Жарко Јанковић / Српски културни клуб

www.vaseljenska.com/misljenja/savrsen-zlocin-pripadnika-carske-vjere/

1 глас