• Не само да је руско оружје остварило блиставу победу, па још практично без губитака, не само да је Сирија спашена од нестанка, штавише – Русија је успела да током краткотрајне кампање поврати свој утицај и своје место међу великим силама, које је, чинило се, било безнадежно изгубљено 1990-тих
  • Русија је пристала на примирје. Оно ће ступити на снагу за недељу дана. И у преосталих недељу дана Асадове снаге имају одрешене руке да притискају Алепски џак док се из њега не зачује цвиљење. Има времена и да се очисте џепови отпора између Алепа и Хомса, да се изађе на турску границу. А за тих недељу дана бојовници имају шансу да побегну у Турску, преговарају или херојски погину
  • Сада је у Сирији „мариупољски моменат“. Сећате се, Кијев је прошле године одбијао да започне преговоре док руски добровољци нису заузели предграђа Мариупоља, а онда је Порошенко одједном пожелео да преговара и потписао Минске протоколе. Треба издејствовати решавање политичким путем, а да би се то постигло, перо дипломате и окидач авио-митраљеза морају да раде у тандему
Пише: Исраел ШАМИР, писац

        НАЈВЕЋА уметност у коцкарској игри је умети зауставити се. Да не изгубиш све до последње паре, па да после мораш да позајмљујеш за такси, већ да после одличног добитка, када те иде карта и занос те тера да играш даље, да дуплираш улог не би ли покупио све паре на столу, е ту треба устати од зеленог стола, склонити карте, покупити жетоне и кренути мирно на касу да промениш жетоне за шушке.

        Такав моменат се очигледно ближи у Сирији. Тамо је постигнуто незамисливо.

        Не само да је руско оружје остварило блиставу победу, па још практично без губитака, не само да је Сирија спашена од нестанка, штавише – Русија је успела да током краткотрајне кампање поврати свој утицај и своје место међу великим силама, које је, чинило се, било безнадежно изгубљено 1990-тих.

        Резултати сиријске кампање тешко да су могли бити бољи: за три месеца је земља под жестоким западним санкцијама, заглибљена у дуготрајном сукобу с Украјином, у напорним обрачунима „шунка-Доњецк-цена нафте“, постала је победница на главном, блискоисточном попришту ратних дејстава. Сада Кремљ намерава да обустави војну кампању и да дипломатији остави могућност да заврши игру.

        Уследила је одлука о примирју у Сирији. Још је рано за бацање капа у ваздух.

        Још увек није сасвим јасно шта су се велике силе договориле у Минхену, па и да ли су се договориле. У наредним данима, ако не већ данас, чућемо да стране потпуно другачије тумаче одређене тачке споразума. Прича је тек почела, али правац постаје јасан.

        На крају ће одређене групе бојовника добити међународно признање и моћи ће да учествују у политичком процесу у Сирији.

        Тоталног рата и тоталног истребљења непријатеља председника Асада неће бити. То је добра вест, Русији она одговара. Од самог почетка Русија се залагала (у Сирији, као и у Донбасу) за политичко решавање, за мировни процес, за коалициону владу и поштовање норми међународног права.

        Чланови опозиције Асаду често су долазили у Москву, имали су могућност да се сретну ако не са Лавровим, онда бар с његовим замеником за Блиски Исток Михаилом Богдановим, дипломатом са много искуства, бившим амбасадором у Египту и многим државама региона, арабистом и познаваоцем детаља, који је провео хиљаде сати у преговорима с њима.

        Москва је хтела да опозиција и Асад седну за преговарачки сто. Последњи покушај је пропао сасвим недавно – преговори у Женеви заказани за 25. јануар званично су прекинути 4. фебруара, а да нису ни почели како треба. За то време збили су се важни, преломни догађаји.

        Сиријска армија и њени савезници, уз авијацијску подршку Ваздушно-космичких снага Русије, затворили су Азаски коридор, уски појас земље који повезује Алеп и Турску. Тај коридор је коришћен за испоруке оружја и муниције бојовницима ушанченим у северном Алепу.

        Док се коридор држао, Алепски џак није био везан, и зечеви су могли да скачу у њега и из њега прилично слободно.

        Када су почеле борбе за коридор, страшно су се препали Асадови противници, у првом реду Турска, а затим и заливске земље, Енглеска, Француска и Сједињене Државе. Шест пута је Џон Кери тражио од Сергеја Лаврова током једног састанка: „Не дирајте Азаски коридор!“.

        Турски премијер Ахмет Давутоглу обећао је да послати своју војску у борбу, да не би пао Алеп. Када је „Алепски џак“ завезан, дигла се кукњава до небеса.

        Западни медији, који су равнодушно гледали на царство терора створено од стране ждерача срца, почели су да хистеришу и ломе прсте када се над терористима надвила претња.

        „Руси убијају цивилно становништво“, „Путин најбогатији и најкорумпиранији човек на свету“, „Руси опаснији од Исламске државе“ – такви су наслови били у водећим западним медијима последњих дана.

        Министар одбране САД решио је да пошаље у Сирију своје специјалце, а уједно и специјалце Саудијске Арабије и заливских земаља.

        Ту је и настало (додуше, никада до краја није ни престајало) време дипломата. Русија је пристала на примирје. Оно ће ступити на снагу за недељу дана. И у преосталих недељу дана Асадове снаге имају одрешене руке да притискају Алепски џак док се из њега не зачује цвиљење. Има времена да се очисте џепови отпора између Алепа и Хомса, да се изађе на турску границу. А за тих недељу дана бојовници имају шансу да побегну у Турску, преговарају или херојски погину.

        Да ли ће примирје ступити на снагу, такође се још не назире.

        Русија не ратује на земљи и не ратује против Асадових непријатеља – само с терористима, против којих рат неће престати. Тако да она ту не одлучује.

        Ни „умерена опозиција“, ни Асад за сада не хрле ка примирју. Лидери опозиције су већ рекли да не желе да разговарају док их бомбардују, а када престану да их бомбардују, тек онда неће хтети.

        Председник Асад такође није изразио усхићење поводом споразума у Минхену и заклео се да ће ослободити целу Сирију.

        Лидери заливских земаља су сложно као један рекли: „Асад мора да оде“, док су западне земље захтевале прекид руског бомбардовања, позивајући се на дечије сузе.

        Сада је у Сирији „мариупољски моменат“. Сећате се, Кијев је прошле године одбијао да започне преговоре док руски добровољци нису заузели предграђа Мариупоља, а онда је Порошенко одједном пожелео да преговара и потписао Минске протоколе.

        Треба издејствовати решавање политичким путем, а да би се то постигло, перо дипломате и окидач авио-митраљеза морају да раде у тандему.

        Не сме се испустити победа, али не треба ни прекардашити…

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/sest-puta-je-keri-trazio-od-lavrova-tokom-jednog-sastanka-ne-dirajte-azaski-koridor

3 гласa