Пише: Златко Диздаревић

(Иако је овај чланак првобитно објављен 19.10.2015. он је и даље незамењив за схватање медијског извештавања о рату у Сирији – прим. ур.)

Мало је који свјетски догађај у новијој историји као рат у Сирији обиљежен толико снажним, неријетко и пресудним утјецајима, посебно манипулацијама медија на стварање свјетског јавног мнијења и перцепције у просуђивању самих збивања. Додатно, и на доношење директних политичких одлука судбоносних за сами догађај као и на цијели регионални па и глобални контекст у којем се тај рат одвија.

Од самог почетка, од демонстрација у оквиру тзв. „арапског прољећа“ у марту 2011. када је у Сирији све почело, до данашњих дана, обиљежених ваздушним операцијама руске војске, медијске интерпретације овога рата надмећу се на ријетко бруталан, диригован, унапријед осмишљен и за новинарску професију често потпуно деградирајући начин. Журнализам у овој сторији доживљава неке од најсрамнијих тренутака у својој историји. Тим прије што су техничке могућности за вјеродостојно новинарство неупоредиве у односу на раније, чак и без обзира на то што те могућности отварају и много веће шансе за различите манипулације.

Медији

Међутим, манипулативни однос према рату у Сирији и укупном стању у региону тим поводом не заснива се превасходно на пласирању бруталних фактографских неистина о појединачним догађајима, колико на пројектованом и систематском „прању ума“ свјетске јавности у вези са глобалним циљевима геостратешких, дугорочних и историјских рекомпоновања укупне стварности у региону. У том контексту, у тзв. „арапском прољећу“ на Блиском истоку које је било – сада се то јасно види – пуки упаљач за дугорочни пројекат преобликовања Блиског истока, медији су добили сасвим јасну и беспоговорну задаћу која се данас све уочљивије препознаје и разоткрива. Они су, заправо, постали једна од директних ратних полуга.

Неколико је нивоа на којима се та улога медија реализовала од самог почетка у Сирији. Након срушеног режима у Ираку (да се не иде у даљу прошлост на истом трагу, до Пакистана и Авганистана и стварања талибана и мало касније Ал Каиде на чијем је трагу створен ИСИЛ), потом дјеломично у Египту гдје је посао привремено и само дјеломично обављен, онда брзо и лако у Либији – циљ је била Сирија. Из разних разлога, унутрашњих и вањских, операција није успјела онако како је било предвиђено. Почео је исцрпљујући и разарајући рат који сваким даном све више ескалира а у којем се средства нису бирала. У центрима у којима се одлучује о облицима и формама ратовања, медији добијају посебну улогу и задатак. Пропагандни притисак, посебно, производи циљане ефекте који погодују даљем усмјереном „информисању“ о ономе што је било и о ономе што је „објашњење“ урађеног. То усмјеравање јавности показује се као неопходно да би се брутални терор доведених екстремиста оправдао лажним циљем – ослобађањем Сирије од диктатора. Што је сумња у ово постајала већа, јачао је и пропагандни притисак суштинских произвођача тамошње драме – западних земаља и њихових интереса.

Лажи

У прву групу медија у овој операцији спадају они, медији на западу и у арапским партнерским престоницама, који су циљано информисали нетачно до бруталног лагања. Фалсификовали су се извјештаји и чињенице о догађањима на терену и иза политичке завјесе, селективно одабирали одговарајући „документарни“ материјали, користили искључиво једнострани извори. Жртве, искључиво цивили, лоциране су само на једној страни, антиасадовској. Ни често откриване подметане лажне фотографије из бивших арапских ратова (Al Arabyaи други) нису утицале на овај курс. Свјетски медији пуњени су нарученим „коментарима и анализама“ без икаквог реалног упоришта и увида у реална догађања. Укратко, производиле су се циљано, често и на наоко високо професионалан и технички софистициран начин, неистине и лажи које су праћене даљим разрадама у различитим новинарским формама. И уз гротескно намјештене ситуације које никоме нису парале очи (новинари на слици са гас маскама поред војника који се смију без маски – Ле Монде менсуел, јуни 2013).

У другу групу медија спадали су по дефиницији медији наслоњени на владајуће режиме који су се утркивали у интерпретацијама и „објашњењима“ политичких ставова које су заузимали политички врхови заинтересовани на разне начине за исход инструментализираног „грађанског рата“ у Сирији. Било је уочљиво неутралном посматрачу у региону да је неуспјех у планираном хитром обарању ауторитарног режима у Дамаску појачавао и војно-логистички супорт свим снагама без разлике које су настојале оборити тај режим. Подједнако тако, растао је и медијски пропагандни притисак сваке врсте, све до потпуног јавног медијског легитимирања и подржавања јасно терористичких снага и формација само зато што ратују против сиријског режима. У овим медијима Асад је убрзо добио искључиви епитет „диктатора“, „убице властите дјеце“, „злочинца“ итд. На овај вал наслонили су се многи медији у свијету, посебно арапски са сједиштем у Лондону, а безмало искључиво финансирани саудијским капиталом (Al Arabya, Al Hayat, Al Jazeera, Asharq Al Awsat…). На западу је илустративан примјер, рецимо, гласовитог American Foreign Policy Council-a који је јавно истакао потребу сарадње са Ал Каидом „која може да дисциплинује непрофесионалне опозиционе снаге у Сирији“.

Рами Абдул Рахман

У какофонији диригованог и острашћеног извјештавања уочљиво је да се велики број „информација“ из Сирије од самог почетка 2011. године заснива на истом извору, такозваној „Сиријској опсерваторији за људска права“ (SOHR). Ова се „институција“ заправо састојала од једног упосленог, извјесног Рами Абдул Рахмана, сиријског дисидента и његове секретарице, у додијељеном приватном стану у Лондону, опремљеном свом техником и серверима за овај посао. Ријеч је о бившем сиријском обавјештајцу који је својевремено имао задатак да се „бави“ дисидентима из своје земље у Великој Британији, потом врбованог од тамошњих обавјештајних служби и сачуваног неколико година да као азилант, пекар, чека у провинцији моменат за укључење у причу. Тај је задатак добио уочи почетка „арапског прољећа“ када „формира“ SOHR у име којег дневно шаље из Лондона унаоколо по свијету „провјерене информације са лица мјеста у Сирији“. Наравно, прилагођене жељама и потребама медија на Западу. Адреса је веома прилагодљива ушима конзумената информација. Врло брзо постаје јасно да је ријеч о пројекту фризираних информација „са лица мјеста“, са циљем да се створи свијест о крвавом диктатору Асаду који искључиво убија цивиле у својој земљи и „борце умјерене опозиције“, укључујући и најгоре терористе. Прича је финансијски подржана и из фондова ЕУ, потом од британске владе и „приватних извора“. Дотични Абдул Рахман се у међувремену често виђа по Лондону у друштву тамошњих политичара и, посебно, гласовитог Ирачанина Рафид ал Јанабиа, познатог под надимком “ Curveball“, својевремено тзв. кључног свједока у лажи о Садамовом посједовању оружју за масовно уништавање, што је „легализовало“ америчку агресију на Ирак 2003. године. Занимљиво је да је истину о Абдул Рахману касније разоткрило више медија у свијету, па и неки који су користили његове „информације“ али се његов посао на исти начин наставља и даље. Ти материјали, који често доносе детаље о догађају који тек треба да се деси, неријетко су кориштени и у писању разних званичних извјештаја међународних институција и тијела, све до УН-а, за циљано квалификовање крвавих догађаја у Сирији.

Избори

Респектабилни портал из Хрватске, Advance.hr, који се бави међународним збивањима и посебно Блиским истоком, направио је још крајем фебруара 2012. године анализу броја објављених страница у свјетским медијима који се позивају на „информације“ SOHR -а, и дошао до слиједећих података: CNN  је до тада, дакле за мање од годину дана од почетка рата у Сирији, објавио 17.700 страница из овог „извора“, Al Jazeera 16.600, Reuters (UK) 8.600, The Guardian 5.450, AFP 1.880, BBC 742, NYT 556 итд.

Међу типичне случајеве који су или прешућени у свјетским медијима, или драстично фризирани или конструисани мимо касније спознате фактографије, су и слиједећи: Углавном је прешућена информација о референдуму у Сирији одржаном на тему промјене Устава 27. фебруара 2012. када је гласало 57 посто уписаних бирача и са 89 посто од оних који су гласали одлучено, поред осталог, о увођењу вишестраначког система те о ограничавању броја мандата на три за предсједника државе. Подједнако тако, осим свјетског медијског ниподаштавања избора 4. јуна 2014. и њиховог непризнавања унапријед, прешућен је резултат тих избора на којима је гласало 11.6 милиона бирача (73.4 посто) а Асад је добио 88.7 посто гласова. Још је уочљивије да је прећутана чињеница како су на изборима били посматрачи из тридесетак држава, међу њима и неки из ЕУ па чак и Канада, чланица НАТО-а, а њихов заједнички извјештај гласио је да су „избори били слободни, транспарентни и демократски…“ Подједнако тако, прешућена је и одлука Асада у јуну 2014. године о општој амнестији у Сирији, за коју је министар правде Сирије казао да је у контексту „друштвеног опраштања, националне кохезије и позива на суживот…“

Извор: www.media.ba/bs/mediametar/sirija-poraz-novinarstva

5 гласовa