Илузија социјалистичког благостања, за којом се сада жали, храњена је и депресираним ценама струје, хране, свега… Чим је кредитни допинг споља стао, систем се урушио

Како транзиција, са поражавајућим резултатима, одмиче, расте носталгија према претходном поретку. Раширено је мишљење да је он пропао због некомпетентности и лоповлука комунистичке елите и међународне завере крупног капитала. Праве разлоге, ипак, треба тражити у самом концепту и његовој унутрашњој конфигурацији. Свe време, од 1945. до 2000, социјализам у Србији заснован је на прерасподели и никада није успео да створи рационалан систем акумулације, да креира довољно новца за инвестиције и омогући привредни раст и решавање проблема незапослености.

У првој фази, до 1952. државни социјализам по угледу на СССР био је заснован на радикалној прерасподели постојеће имовине међу класама (национализација, конфискација, колективизација) и државном арбитрирању у текућој репродукцији (постављање партијских директора, принудно формирање и концентрација акумулације) уз ратне репарације. „Чупањем бркова“ и обавезним откупом акумулација се пребацивала из села у градове и индустрију, а народ се задовољавао „Унриним“ пакетима, „трумановим јајима“ и „тачкицама“ уз богат десерт идеологије.

Другу фазу, до 2000. обележила је изградња егзотичног пројекта самоуправљања. Бескрајним реформама тражио се модел акумулације и рационалних привредних субјеката, способних за привредни раст, нову запосленост и раст друштвеног благостања. Управо у том моделу, заснованом на друштвеној својини и радничком самоуправљању, крију се стратегијски промашаји система. Мењале су се форме привредног субјекта и модели акумулације (камата на пословне фондове, самоуправни споразум о расподели дохотка на плате и акумулацију, програмирана акумулација ) уз политичку репресију да је реч о „епохалним друштвеним вредностима у чију се рационалност не сме сумњати“. У стварности, привредни раст успорава, незапосленост постаје очигледна, запосленост се сели из индустрије у администрацију, уз јачање регионалних диспропорција и социјалних неравнотежа.

У друштву чији Устав јемчи право на рад, већ од 1965. расте број незапослених, па се тај проблем санира масовним одласком у иностранство. Дознаке тада, а њихове пензије сада, покривају знатан део дефицита у трговачком билансу. У бити се, дакле, ради о друштву системског дефицита, које више троши него што може да произведе. Владајућа елита, уз завидан ниво креативности, дефицит покрива унутрашњим прерасподелама (село-град, центар-периферија, стари-млади), а онда и радикалним задуживањем у иностранству.

У ери највећег трагања за аутентичном формом самоуправног социјализма (1971-1980) доношењем новог Устава и ЗУР-а, дуг је ескалирао. Просечне плате нарасле су на 700 марака, а илузија благостања, за којом се жали, храњена је и депресираним ценама струје, становања, превоза, хране… Када је 1980. стало кредитно допинговање споља, систем се убрзано рушио. Критичка јавност је била немоћна пред политичким слепилом да је направљено самоуправно предузеће које не може да усклади два супротна циља – плате и акумулацију. Због тог стратешког парадокса систем је почео да једе сам себе. Није помогла ни спољна инфузија (кредити и дознаке), ни радикално кварење новца и кажњавање штедиша (за време самоуправљања обрисано је 20 нула).

Друштвена својина и партијска држава доживели су крах. Економско и политичко расуло и грађански рат су коначан биланс овог концепта. Стандард за којим се сад жали био је последица непрекидног системског дефицита, покриваног задуживањем, што се „успешно“ практикује и сада. Гушећи сваку критику и применом недомишљених и неконзистентних решења дошли смо управо тамо где смо пошли. Деведесетих је осиромашено становништво, уништена средња класа, дугови остали потомцима, а новац пребачен ван земље. Та завршна прерасподела је економска основа нове олигархијске класе која кроз приватизацију сада успоставља нове друштвене односе.

Угаони камен новог концепта Србије је свест да је уместо друштва редистрибуције потребно направити друштво стварања. После свих „грандиозних успеха“ Србији недостају пруге, путеви, станови… Овде су само млади и образовани „вишак“. Уколико је друштвени и привредни систем погрешно конципиран колапс је неминован. Србија нема ни финансијских ни људских ресурса за нове капиталне промашаје. Не каже се случајно „три пута мери, једном сеци“.

Миодраг Зец

НИН Онлине

www.srbijadanas.net/sistemski-deficit/

0 гласовa