ЕВРОПСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЈА ЋЕ ОСТАТИ ТРАЈНО ПОДЕЉЕНА И НА ПУТУ ЈЕ ВЛАСТИТОГ САМОУБИСТВА

  • Синдромом скоре смрти захватио је европску цивилизацију у њеној западној варијанти. Зато за Европску унију Русија – није Европа и верује да је боље трпети поплаву избеглица са Истока него отворити границе између Европске уније и Русије
  • Од три функције NATO, које су му додељене приликом оснивања – држати Европу под САД, Немачку – под Европом, а Русију изван Европе – престала је да буде актуелна само друга, а прва и трећа настављају циљно да се примењују, при том не само од стране Вашингтона, него и Брисела, Лондона, Париза, Берлина и Варшаве као – контролора непоузданог словенског дела Европе
  • Пољска, Естонија, Литванија и Летонија, Молдавија и Украјина са њиховим данашњим националистичким режимима – то су земље које су изабрале улогу провокатора конфликата између Европе и Русије
  • Неопходно је да се класичне европске земље – Француска, Немачка, Италија и Велика Британија заједно са Русијом, али без САД, тим пре, без Канаде – договоре о стварању појаса неутралних (у војном погледу) држава између полова подељене Европе, односно, између Европске уније и Русије
  • Тај појас треба да чине (од севера према југу): Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Србија, Украјина, Молдавија и Грузија. Било би добро да у другој фази у тај појас уђу Чешка, Словачка и Мађарска и све земље које су раније биле у саставу Југославије. Аустрија и Швајцарска се налазе у том појасу и аутоматски му припадају због историјске традиције своје војне неутралности
  • После свега, треба признати и званично забележити подељеност Европе као историјску и политичку реалност и повући из Европе САД као војну силу, а такође учинити минималном улогу САД као актера унутрашње европске политике

Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

  КАО и многи и ја сам прилично дуго веровао у стварање или (успостављање) јединства Европе, односно, прво, у реалност плана изградње „опште-европског дома“ (Европе од Атлантика до Тихог океана), друго, у искрену тежњу европских политичара ка томе. И мада су стотине и хиљаде чињеница и стотине хиљада речи то оспоравале, вера је и даље остајала.

        Она се заснивала на легенди да је некада (пре Велике руске револуције 1917.) такво општеевропско јединство постојало. На миту о могућности успостављања таквог јединства и о искреној тежњи Европљана, барем после пада Берлинског зида – да се то јединство успостави. Међутим, сурова реалност свега онога што се дешавало на нашем континенту после распада Совјетског Савеза постепено је подривала и историјску основаност легенде и било какву вероватноћу оваплоћења мита у живот, па и будући.

        Последња кап у нестајању легенде и претварању мита у узалудну машту или чак политичку спекулацију, за мене су били догађаји који су се одиграли у децембру 2013. у Украјини и у вези с њом.

        По том питању ја сам се сада претворио у тврдокорног реалисту. И више од тога, у фаталисту. На бази тог реализма-фатализма ја и конструишем логику и аргументацију овог чланка.

        Дакле, раније ми се чинило да за очување Европе, односно за оно што смо сви ми навикли да сматрамо Европом и због чега ценимо тај, при том, наш део светске цивилизације, њу треба објединити, што би значило уједињење западних и источних европских земаља у јединственој цивилизацијско-политичкој конструкцији. Краће речено, обједињавање Европске уније и Русије. Данас ми је јасно да то није тако.

        Зашто? Главни разлог је у томе што се такозвана Европа на све начине томе супротставља – данас као и пре, током многих векова. Она то не жели.

        Узгред, треба напоменути да је Европска унија фактички узурпирала назив „Европа“, без обзира на то што јој ни историја ни географија нису дале то право. Данас смо се већ навикли на то, и у Русији такође, и помирили се с тим да је поимање и изговарање речи „Европска унија“ и „Европа“, као синонима, постало језичко правило. А постало је уобичајено да се Русија као највећа земља на континенту (чак и без њеног азијског дела), по површини и броју становника, сматра само за „суседа Европе“.

        Наравно, унутар Европске уније (Европе) постоје своје линије вододелнице (укључујући и оне у односу на Русију), али циљно формирани механизам тог савеза, као прво, чврсто одређује да се идеолошки, политички и управљачки центар ЕУ строго налази на Западу Европе (Немачка се у овом случају такође може приписати Западу), друго, предвиђа гвоздену дисциплину потчињавања нових чланова старим, односно, том истом Западу.

        Запад Европе, (Брисел, Париз, Берлин и Лондон) одавно су направили свој цивилизацијски избор. Он је одлучио да се уједини, не уопште са Русијом, него са земљама Севера Африке и Блиског Истока (Велико Средоземље).

        Погубност таквог избора која се давно испољила у најприметнијој форми, испољила се и ове, 2015. Ипак, чак и у тим околностима када бујица избеглица са Великог Средоземља потреса саме основе европске цивилизације демографски, конфесионално и политички, Европа наставља да продужава санкције против Русије и не показује никакву озбиљну жељу да погледа на исток свог континента као на могућност за своје спасавање и опстанак.

        Није битно да ли се то објашњава тиме што је Медитеран историјска колевка Европе, или политичким предрасудама које су раније сматране за идеје, или синдромом скоре смрти, који је захватио европску цивилизацију у њеној западној варијанти. Битно је то да по мишљењу Европске уније Русија – није Европа и боље је трпети поплаву избеглица са Истока него отворити границе између Европске уније и Русије.

        Актуелни доказ да Европа-Европска унија није направила избор у корист савеза са Русијом јесте, на пример, то што су одмах после САД многи европски политичари Русију ставили поред ИД у низу главних претњи за њих! А такође и то што ради очувања химере Украјине као „земље Украјинаца“ и „изградње Украјине као државе-нације“ и баш у том облику њеног прикључивања Европској унији, Европљани фактички потпуно подржавају и политички прикривају укранизацију 20 милиона Руса који су грађани Украјине, односно расизам, уз то, управо антируски расизам.

        Дакле, забележимо као историјску чињеницу и савремену и будућу реалност, то да је географска и историјска Европа, а такође Европа догледне будућности, била и остаје подељена. У том смислу нестајање Берлинског зида 1989. ништа није променило.

        Још увек нисам ниједном поменуо главну европску земљу, конкретно, САД, која је, као прво, не мање, него чак више важан актер спољне и унутрашње политике Европске уније него што су Француска или Немачка, а као друго, мање од саме ЕУ сматрју Русију за део Европе.

        Зато је управо NATO, а не политичке и економске структуре Европске уније, главна војно-политичка, дакле – и државотворна (ако се ЕУ узме као прото-држава) институција Европе-Европске уније.

        Од три функције NATO-а, које су додељене тој организацији приликом оснивања – држати Европу под САД, Немачку – под Европом, а Русију изван Европе – престала је да буде актуелна само друга, а прва и трећа настављају циљно да се примењују, при том не само од стране Вашингтона, него и Брисела, Лондона, Париза, Берлина и Варшаве као – контролора непоузданог словенског дела Европе.

        Нема шта да се каже о „пратећим гласовима“ у облику Риге, Талина и Виљнуса, који се, иначе, чешће користе као антируски клакери и провокатори.

        Замислите кад би Русија званично замолила да уђе у Европску унију. У том случају лако је прогнозирати у какву би депресију пали чак и Берлин и Париз, да и не говоримо о Варшави, Стокхолму или Риги. Ови последњи би се брзо успротивили.

        Наравно, треба признати да Русија није митски, него реални проблем за Европу-Европску унију. Пре свега зато што је због своје историјске и материјалне моћи Русија способна (чак и са данашњом ослабљеном економијом), кад би ушла у Европску унију, да потпуно преформатира ту међудржавну творевину.

        Истина, не цивилизацијски да преформатира, него политички, али, као што сам већ рекао, изгледа да данашњу Европску унију најмање брине све ближе пропадање Европе као цивилизације, већ највише – очување данашње реалности и условљености, политичке коректности и толеранције.

        Сем тога, Русија је и сама држава која формира савез, чак прва држава која је основала Европски савез (под називом Совјетски савез), који је после Другог светског рата проширио своје границе до Централне Европе (преко Организације Варшавског споразума и Савета за узајамну економску помоћ).

        Никада у својој историји Русија (ни под каквим називом) није улазила у међудржавне савезе као потчињени учесник. Само као лидер или равноправни члан, али један од главних (такви истакнути примери су Света алијанса почетком ХIХ века или антихитлеровска коалиција у ХХ веку).Јасно је, да поред осталог, управо због тога страхују пред Русијом не само Стокхолми или Риге, Варшаве или Брисели, него чак и Вашингтон, Лондон, Париз и Берлин.

        У сваком случају, трба признати као реалност то да је и данас и у догледној будућности формула Европе следећа: Европска унија плус Русија (чак и ако Русија буде – сама без ЗНД, ОДКБ и ЕврАзЕС). Од те реалности треба полазити у формирању нове опште европске политике, чији је један од основних циљева очување мира на нашем континенту. Пре свега унутрашњег мира, унутар-европског, али, наравно, и уклањања спољних војних претњи. При том унутаревропски мир представља залог и највећу гаранцију спољне безбедности свих европских земаља.

        Историјско искуство (укључујући и садашњост) показује да у прерастању конкуренције између Запада (типичних европских земаља) и Истока Европе (Русије) у војне конфликте, заправо, ратове, судбинску улогу играју државе које се налазе између њих. У садашње време то су пре свега (и традиционално) Пољска, а такође Естонија, Литванија и Летонија, Молдавија и Украјина са њиховим данашњим националистичким режимима. Говорећи потпуно отворено, односно, поштено, без икакве политичке коректности, то су земље које су изабрале улогу провокатора конфликата између Европе и Русије. У свему осталом оне могу да буду веома добре, чак и одличне, али у овом конкретном делу светске и европске политике то је, нажалост, тако.

        Сем тога, ако су раније те земље вешто (свесно или несвесно) провоцирале политичке конфликте и ратне сукобе између великих европских сила и Русије, онда сада, схватајући да је искуство Наполеоновог и Хитлеровог похода на Русију задуго отрезнило елите Француске и Немачке, а истовремено и Британије, надају се само у САД и марљиво придобијају натовске, заправо, америчке трупе за долазак на своје територије. У томе их посебно надахњује недавно искуство у уништењу Југославије, највеће словенске државе на Балкану.

        Управо то и јесте главна претња за унутрашњу војну безбедност Европе и према томе, управо њу и треба неутралисати у дословном значењу те речи.

        Тврдим да класичне европске земље – Француска, Немачка, Италија и Велика Британија заједно са Русијом, али без САД, тим пре, без Канаде, морају да се договоре о стварању појаса неутралних (у војном погледу) држава између полова подељене Европе, односно, између Европске уније и Русије.

        Тај појас треба да се састоји најмање од следећих земаља (од севера према југу): Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Србија, Украјина, Молдавија и Грузија. Било би добро да у другој фази у тај појас уђу Чешка, Словачка и Мађарска и све земље које су раније биле у саставу Југославије. Аустрија и Швајцарска се налазе у том појасу и аутоматски му припадају због историјске традиције своје војне неутралности.

        Задржавајући своје право да – ако то желе – буду чланице Европске уније, те нове неутралне земље не треба да улазе ни у какве војне блокове (односно, да бар напусте NATO) нити да имају право да на својој територији распоређују стране војне базе, стране трупе и страно оружје. Наравно, нико не може те земље лишити права да имају сопствене оружане снагебило којих размера.

        У замену за то велике европске земље – Немачка, Француска, Италија, Велика Британија и Русија – гарантују територијалну целовитост неутралних земаља. Разуме се, под условом укидања тамо где она постоји, конкретно, у Украјини, Молдавији, Летонији и Естонији, сваке дискриминације (укључујући језичку) такозваног неаутохтоног становништва, односно, са становишта Русије, првенствено руског и руско-језичног становништва.

        Следећа тачка овог плана за потпуно отклањање унутрашње војне претње у Европи, треба да буде повлачење свих америчких трупа и војних база са територије свих европских земаља.

        При том ће спољну безбедност Европе у целини и сваке европске земље посебно решавати њихови војни блокови (модификовани NATO на Западу, ОДКБ на Истоку) , а такође NATO и ОДКБ заједно, ако буду умели да постигну одговарајући споразум путем договора о колективном европском систему безбедности. У случају напада изван Европена неутралне земље, сем њихових сопствених оружаних снага  обавезе у осигурању њихове безбедности и целовитости преузимају NATO и ОДКБ – по избору тих земаља.

        Дакле, резимирам. У име отклањања свих унутрашњих војних претњи у Европи,њихове минимализације, (заправо – такође отклањања) спољних војних претњи, неопходно је:

        1.  Признати и званично забележити подељеност Европе као историјску и политичку реалност;

        2.  Створити у Европи појас неутралних (у војном погледу) држава између два пола Европе;

        3.  Повући из Европе САД као војну силу, а такође учинити минималном улогу САД као актера унутрашње европске политике.

        Уверен сам да управо то данас треба да ураде, и то хитно, одговорни и реално мислећи политичари Европе која се схвата као Европска унија плус Русија, заборављајући у наредних десет година размишљања о митском опште-европском дому – и у романтичном, тим пре, у спекулативном или лицемерном делу тих размишљања.

        Такође сам сигуран: ако се то не деси у наредним годинама и добровољно – онда ће аутохтони народи Европе и типичне европске земље бити принуђене да реализују овај или веома сличан план после неког катастрофалног догађаја у поређењу са којим ће последњи терористички напад на Париз изгледати као дечји несташлук. Или након што се појави нови европски диктатор – Хитлер  века ХХI, који уз то не мора да буде европског порекла.

        И након што пренебрегне своју охолост и одустане од данашњег лицемерја, Европа-Европска унија поново ће се обратити Русији за помоћ као последњој нади, пре свега, војној. Али, ја као Рус и као грађанин Русије нећу бити спреман да одобрим следеће у низу спасавање Европе.

        Ако Европа данас не жели да се спаси уједињујући се са Русијом, зашто је онда Русија дужна да је, подносећи жртве, сутра спасава? На крају, ми ћемо сачувати европску цивилизацију на својој сопственој територији и самим тим испунити свој историјски дуг пред том цивилизацијом, исто као и пред Русијом. У противном, европске самоубице могу и нас да повуку са собом у провалију.

        Превела Ксенија Трајковић

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/sjedinjene-drzave-su-vaznija-drzava-evropske-unije-i-od-nemacke-i-od-francuske

Прочитај без интернета:
4 гласa