• До 1990. године, Пентагону је понестало довољно моћних назива за војне интервенције по свету попут Орлове канџе” (спасавање талаца у Ирану) или „Налета беса” (инвазија на Гренаду). На ред су дошле очигледне лажи у стилу  „Праведни циљ” (инвазија на Панаму), или „Подршка демократији” (инвазијана Хаити)
  • Хвалећи моћ Америке, пентагоновски песници су временом осетили конкуренцију и у самим боговима - у буквалном смислу. Тако је операцијаБезгранична правда” (освета за нападе 11. септембра) преименована уНеуништиву слободу”, јер је прва варијанта, како се испоставило, потенцијално могла увредити муслимане, који верују да безгранично праведанможе бити само Алах
  • Што више покушавају да замаскирају распадање структуре која чини њихову власт, утолико више расте сумња у реалну снагу – и њене власти, и саме Америке. И све су приметнији ожиљци све нових и нових и све драстичнијихпластичних операцију на њеном телу
  • Нико не зна колико брзо, и како ће се заправо завршити историја Сједињених Америчких Држава. Али, већ сада схватамо  – зашто ће се она завршити
  • Када ће то постати очигледно самим Американцима, то у ствари и није толико важно. По историјским мерилима, вероватно ускоро. А радосног у томе неће бити ничега, јер ће то значити неуспех још једног покушаја човечанства да изгради срећно друштво

          Пише: Николај ПОПОВ

         АМЕРИКАНЦИ су крајње склони лепим визуализацијама – јер само уз помоћ њих успевају себе да убеде да су у праву.

         То није почело данас или јуче. Чувени цртеж Бенџамина Френклина из 1754. године Join or die („Уједини се или умри”) био је јавна презентација идеје савеза Тринаест колонија, претече данашњих САД.

         Све будуће етапе развоја ове велике земље такође су буквално прожете симболиком.

         У најмању руку овај симболизам и даље далује, чак и у случајевима када га време разводњава, чинећи га ако не смешним онда мимимум чудним. Тешко да, на пример, Американци сами себи постављају питање: како после слетања астронаута „Аполо 1” на Месец 1972. године, тамо за наредних 40 и више година није отишао ни један живи организам?

         За шта је утрошено 25 милијарди тадашњих долара (око 145 милијарди долара у данашњем новцу)?

         Председник Џон Кенеди је отворено рекао: неопходно је стићи и престићи Совјетски Савез у свемирској трци. Престигли или не – питање за стручњаке је још увек отворено, али зато народ нема сумње: да, било је неопходно.

         Свим тим милијардама Америка је себи купила симбол – и поверење. И није битно што одсуство сличних летова у наредних пола века са научне тачке гледишта максимално анулира све оно што се десилио са „Аполом”. Битно је једино како сами Американци оцењују одлуке свог руководства.

         Међутим, што јаче спољашњи свет показује самосталност, то јаче суперсила број један жели да настави да се осећа доминантом.

         Што чешће ривалске силе ударају прекоокеанског гиганта по носу, показујући тиме да има све мање разлога за супериорност, то гигант постаје агресивнији.

         Русија противно вољи САД, преко три границе, бомбардује Исламску државу, Кина у својим главним партијским новинама „Женмин Жибао” без оклевања исмева тако мукотрпно припремано америчко Транспацифичко партнерство (ТПП).

         Иран устима ајатолаха Али Хаменеија фактички пљује на дијалог са САД о укидању санкција, правдајући то чињеницом да преговори “нису донели никакву корист”. Па чак им и верни европски савезници повремено измичу из руку.

         Тешко да можете окривити све ове државе за неоправдану дрскост. То је њихова природна реакција на све неадекватније поступке самог Вашингтона.

         САД све отвореније одбацују дипломатију и не само да гурају нос у све међународне и унутрашње послове других држава (на ово је свет, нажалост, навикао), већ су почеле да их грубо коментаришу, једноставно не остављајући државама-ривалима избор у одговору.

         Како уосталом реаговати, а при том остати у оквиру елементарне пристојности, на коментаре тренутног америчког председника, а да не помињемо даровите генерале Пентагона и њихове развезане језике?

         Те за њих Русија има „економију разбијену на комаде”, те они Кини “не могу допустити да пише правила глобалне економије, већ ће их писати они сами”, те Обама ће ликовати због “Путинове слабости” у Сирији, па чак говоре и отворене глупости: “Иран и Асад чине Путинову коалицију, остатак света чини нашу”.

         Кога председник САД, у ствари, покушава да убеди?

         Хтео не хтео, морам да се слажим са Хаменеијем: амерички поступци не само да изгледају лоше, већ првенствено не доносе никакву корист.

         САД саме себе спуштају на баналан ниво, чинећи немогућим дијалог на вишем нивоу. А ако нема дијалога – онда нема ни његових потенцијалних плодова. Путин је ово елетантно формулисао: “Ја не дајем себи за право да оцењујем председника Сједињених Америчких Држава. То је посао америчког народа”.

         Шта се десило са Америком? Многи стручњаци су склони да мисле да је ствар у неспособности Обамине администрације. Наводно, нобеловац губи тло под ногама, јер САД рапидно губе вођство, па је стога он и нервозан.

         Немогуће је не приметити да Обами просто излећу тајне, које су мукотрпно разрађивале претходне администрације.

         Проблеми недостатка поверења почели су да се осећају у Сједињеним Државама од времена рата у Вијетнаму. То је лако пратити, на пример, по именима борбених кампања америчке војске.

         Ако су раније, пре Вијетнама, оне носиле назив по једноставним кодним ознакама, без пропагандне компоненте, онда су од 1965. године нагрнуле операције типа “Горуће копље”, “Грмећа олуја” или “Налет ветра”.

         До 1980-1990. године Пентагону је већ понестало довољно моћних имена као што су “Орлова канџа” (спашавања талаца у Ирану) или “Налет беса” (инвазија на Гренаду).

         На ред су дошле очигледне лажи, као што су “Праведни циљ” (инвазија на Панаму), или “Подршка демократији” (инвазија на Хаити). Постала је цењена и епска снага у бесконачном “Неукротивом торнаду неизбежне рушилачке одмазде”.

         Хвалећи моћ Америке, пентагоновски песници су временом осетили конкуренцију и у самим боговима – у буквалном смислу. Тако је операција “Безгранична правда” (освета за нападе 11. септембра) преименована у “Неуништива слобода”, јер је прва варијанта, како се испоставило, потенцијално могла увредити муслимане, који верују да безгранично праведан може бити само Алах.

         У последње време посматрачима са стране постаје очигледна деградација пропагандног арсенала Сједињених Држава. И што је најважније – нестало је жеље, ишчезао је елан.

         Донедавно, Холивуд је још могао да снима ура-епопеје типа “Дан независности” и “Спашавање редова Рајана”, али сада филмски ствараоци имају тенденцију ка искреном, критичком реализму. За прекретницу се могу сматрати филмови “Америчка лепота” (1999) и „Вештачка интелигенција” (2001) – горке сатире, које не остављају наду распадајућем друштву.

         А када непријатељи већ наваљују, садашња Америка све чешће прибегава шупљој одбрани и обичној пакости. Тако је, баш у време Путиновог говора на 70. заседању Генералне скупштине УН, Вашингтон изненада хитно морао да сазове сензационалану прес-конференцију NASA и извести о открићу воде на Марсу.

         Није битно што су ови подаци објављени неколико месеци раније у часопису Nature, и што сам податак није никаква новост.

         САД слабе и свесне су тога. Што више покушавају да замаскирају распадање структуре која чини њихову власт, утолико више расте сумња у реалну снагу – и њене власти, и саме Америке. И све су приметнији ожиљци свњ нових и нових и све драстичнијих пластичних операцију на њеном телу.

         Нико не зна колико брзо, и како ће се заправо завршити историја Сједињених Америчких Држава. Али, већ сада схватамо зашто ће се она завршити. Разлог је формулисао (додуше, другим поводом) песник Булат Окуџава.

         Васељенско искуство говори,

         да умру царства

         не због, трагичне судбине

         или страшног искушења.

         Већ умиру када

         тим болније, што траје дуже)

         народ царство своје

         не поштује више.

         Када ће то постати очигледно свим Американцима, то у ствари и није толико важно. По историјским мерилима, вероватно ускоро. А радосног у томе неће бити ничега, јер ће то значити неуспех још једног покушаја човечанства да изгради срећно друштво.

         А Русија? Она ће преживети.

         Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/rossiya/medija-menju/sjedinjene-drzave-sve-vise-slabe-i-toga-su-svesne

Прочитај без интернета:
7 гласовa