Од оног часа кад се средином 2012. пред новинарима појавио први пут са наочарима на носу, мање око лика, више око дела Александра Вучића плету се различите реторичке заврзламе, вербалне конструкције и прави мали ратови речи!

Највише се језик рабио на завади две школе мишљења: једна је заговарала тезу о преобраћеном Вучићу који је окренуо леђа једној провизорно покопаној политици; друга је, подржавајући теорију о пресвлачењу, ипак наглашавала да је супстанца политике која га је избацила на јавну сцену остала готово недирнута.

Вучић се у својим намерама није дао омести: од првог секунда повратка на власт одавао је утисак човека који има право на све и то право шири око себе; човека који сам себе гура у средиште свега и очекује од окружења да га гура у све; човека који верује да је све што је добро за њега, добро и за државу. Није дуго требало да се формира мишљење, данас дубоко укорењено, како национални интерес и национална безбедност зависе искључиво од његовог опстанка на власти.

Дневно бомбардовани примерима који су сведочили о његовом нереалном процењивању сопствених способности, екстремном ни у чему утемељеном самопоуздању, фантазијама о неограниченом успеху, окупираношћу собом, егзибиционистичком потребом за непрестаном пажњом и дивљењем, неспособношћу да саосећа са другима, компулзивној склоности амбицијама које је немогуће задовољити, претераном реакцијом на критику или пораз и многим другим симптомима које карактеришу примитивни или малигни нарцизам, све више пажње смо посвећивали његовим реакцијама него оном шта ради и он и људи око њега.

Чињеница је: кад погледате прстен који га окружује, од саветника и некомпетентних, рекао бих – личних али и ничим изазваних министара, попут Александра Вулин или Небојше Стефановића, преко наводно независних неистомишљеника типа Душана Вујовића или Ане Брнабић, затим разних лалатовића, крстића, гонцића и иних још удворица и марионета, све до новинара и уредника бројних медија који кокетирају са Вучићевим одразом у огледалу који одаје принципијелну и скрупулозну особу присиљену да због промењених околности мења своја уверења и своје ставове, логично је да помислите како сви они само служе да Вучић удовољи личној потреби за пажњом и грандиозним осећајем сопствене важности.

Варка. Димна завеса. Магла која одвлачи пажњу.

Боље рећи – спин. Баш као и сам актер ове наметнуте нам балканске скаске у којој невољко учествујемо: овакав Александар Вучић је заправо најјачи спин којим се одвлачи пажња и маскира реалност у Србији. Иза наизглед снажне амбиције, грандиозних фантазија и изузетне егоцентричности не крије се покретачки порив, већ празан ход, несигурност и занемарљиви резултати.

Као што смо здраво за готово купили „чињеницу “ да је Вучић нарцистичка личност окружена обожаваоцима, од којих очекује психолошку „храну“ у виду ласкања и дивљења и да све људе око себе види као сопствене продужетке, који су ту само да би му пружили дивљење или задовољство тако да смо заборавили обећања како ће, чим дође на власт, поништити све бриселске договоре са Приштином; обрачунати се са криминалом и корупцијом; преиспитати 24 чувене приватизације; отворити канцеларију за брзе одговоре; укинути ТВ претплату; рапидно смањити број државних агенција; основати националну банку; изградити цела насеља станова за по 380 евра по квадрату…!

Коментаришемо његов усиљени смех, лажну спонтаност, вештачку лежерност и готово да нико више не прича о човеку који вечито патетише („Није ми проблем ни да ме убију. Наживео сам се!“); не уме да организује своје обавезе и радни дан („Никад не радим краће од 12 сати, а понекад радим и 19 сати дневно“); јавно се хвали нехигијеном („Био сам у Абу Дабију, нисам се окупао. Па шта? Нисам воду ни помирисао, а камоли се окупао, не памтим откад“); оперисан је од скромности („Ја сам човек с новом идејом“) несувисло се диви самом себи („У овој земљи изгледа постоји само један човек који је у стању да покуша да види и шуму од дрвета, а многи шуму од дрвета не виде, и покушава да каже да се погледају прави разлози и да не тражи кривце у другом, а тај несрећник сам ЈА, ови сви други пребацују једни на друге“)!

Избледело је из сећања да је један од најбољих, ако не и најбољи студент у модерној историји, међу последњима у Србији сазнао за пад Берлинског зида. Нешто не памтим ни да је неко скорије цитирао Вучићеву реченицу: „Какве год реформе биле, имајте у виду – пензионери ће бити последњи у чија ће права било ко смети да задире. Боље с наше грбаче да се узима него да се дира у права пензионера.“ И сумњам да има оних који памте како, иако је као председник Владе само први међу једнакима, јогунасто изиграва бога и све нешто НЕ ДА – не да да Србија банкротира, не да никоме да Србе понижава, не да народне паре, не да Гашића и Лончара, не да Газиводе… Ко се још сећа како је лагао самог себе („Немам никог поред себе, нити било ко са мном разговара на удворички начин, нити било шта слично. Нити то мени годи, нити то мене интересује.“); како је заваравао народ („Када Тома постане председник, рате за кредит ће бити неупоредиво мање“); или обмањује и народ и себе („Зашто бих био премијер? Немам тако високе амбиције“).

Заборавили смо и фабрику чипова; „Икеу“ у 2014; панчевачку фабрику компоненти за авионе; „Фијат“ на руском тржишту; „Мерцедес“ из „Икарбуса“; три милијарде долара инвестиције у „Београд на води“, као легитимацију напретка Србије под „напредњацима“… А имали смо, није да није, још заборављених успеха: Братислав Гашић, бивши министар одбране свечано је отварао (и освештавао) – ПОДРУМ ПИЋА; Александар Вулин, министар за рад и социјална питања, свечано отварао (без освештавања) – ЛИФТ; Горан Цветановић, локални градоначелник Лесковца, свечано отварао на православном гробљу (логично, освештани) – ТОАЛЕТ или у центру града (логично, неосвештани) КИНЕСКИ БУТИК; први човек Краљева свечано отварао – СЕМАФОР а ковински страначки пулени – ОГРАДУ ШКОЛЕ!

Размишљајући о Вучићевом психо профилу никако да се упитамо: како му је то Драган Ј. Вучићевић, брука новинарске професије, частан и поштен човек; стиди ли се размене мишљења с Небојшом Стефановићем, Јоргованком Табаковић и Синишом Малим, плагијаторима докторских радова; какав је осећај бити премијер државе чији председник је купио диплому; како је могуће да Миша Вацић, ватрени Србин али и особа која је правоснажно осуђена због дискриминације ЛГБТ особа, саветује било кога у Влади Србије, па макар то био и Марко Ђурић; шта су у његовом кабинету радили/тражили жандарми после инцидента у ком су укрштали палице и песнице са Андрејем Вучићем и Предрагом Малим; колико су плаћани (и од којих пара) Вучићеви саветници Тони Блер, Доминик Строс Кан, Алфред Гузенбауер, Франко Фратини и Ђерђ Матковић а ако заиста нису, за чије бабе здравље су радили…!

У сенци расправе о Вучићевом нереалном процењивању сопствених способности и достигнућа остале су и многе друге недоумице и непознанице: џакови покрадених изборних листића; прислушкивање Томислава Николића и самог Вучића; пар државних удара и можда атентата; оружје у Јајинцима; седам жртава у паду војног хеликоптера којим је покушао да навигира министар одбране Братислав Гашић; случај идиота који су рушили у Савамали; испумпавање воде из копа Тамнаве поверено конзорцијуму без искуства и штета која је настала због тога; покушај приватне фирме Привредни комбинат „Златибор“ да укњижи преко 2.000 хектара на планини изнад Ужица; прича да држава не може/сме да се обрачуна са хулиганима са трибина и Муамером Зукорлићем, из Новог Пазара; исцрпан одговор на питање ко су донатори Фондације Драгице Николић; чије, тачно, паре је уплатио у фондацију Клинтонових; за чији је новац Синиша Мали купио 24 стана у Бугарској; коме је отишла провизија од тендера за новогодишњу расвету у Београду; каква је, прецизно, била улога министра Горана Кнежевића у афери „афлатоксин“; зашто је кум Никола Петровић отишао из Србије; ко су момци који предвођени извесним Зељом шпартају по Србији у џиповима и помажу локалном живљу да што лакше обликују своју изборну вољу; кошта ли активирање „поклоњених“ руских МИГ-ова 50, 180 или 230 милиона евра и зашто дозвољавате министру одбране да га „утерује“ у лаж?!

И да не набрајам даље: мислим, дакле, да нас је мајстор мајсторски преиграо!

Ако, пак, није тачна моја лаичка теза да Вучић дугорочно, плански, свесно и веома успешно глуми егоистичног појединца ког карактерише параноидна перспектива, одсуство савести, заокупљеност фантазијама које имају нереалне циљеве, и, посебно – спремност на сваки вид агресивности уколико је то потребно за остваривање неких од личних циљева – онда, пријатељи драги, имамо велики проблем!

И да, јесте то његов али и није само његов проблем!

Некако се више тиче нас него њега.

Пуно среће и у (Н)овој 2017.

(Данас)

www.nspm.rs/hronika/slavisa-lekic-srbija-u-magli-malignog-narcizma.html

1 глас